SPREMNOST ZA BRAK

Koliko smo spremni za brak kad ulazimo u njega? Jesu li nas roditelji, uglavnom mame koje i dalje vode glavnu reč u vaspitanju, pripremili za samostalan život? Koliko ima istine u tome da mame čine decu, posebno muškarce, zavisnima od sebe?

Što se tiče zavisnosti muškaraca od majki, istina je, majke su te koje tu igraju odlučujuću ulogu, jer su čoveka koji bi trebao biti odrastao učinile zavisnim od sebe i faktički ga sprečile u odrastanju. Zašto muška deca ne znaju sa 18 godina kuvati, prati i peglati kao njihove sestre? Nije baš da su cure oduševljene kućnim poslovima, radi se jednostavno o tome da majke uredno pripremaju kćeri za brigu o mužu, a sinovima, u koje su često zaljubljene, nastoje utisnuti u svest da mu niko neće kuvati bolje od njegove mame.

Kako se radi o deci, a ne o zrelim ljudima, stvar, na žalost, uspeva. Kćerkama je mozak isprogramiran da moraju biti bolje u kuvanju, pranju i peglanju. U tome preuzimaju odgovornost u braku i smatraju da imaju pravo na određivanje načina života u kući i organizacije kućnih poslova. Od muža očekuju da bude "pomoć", ali pod time misle na čistu radnu snagu, a nikako ne na nekoga ko će učestvovati (po njihovom - petljati se) u organizaciji posla. Svaku će muževu grešku pri obavljanju kućnsih poslova mlada žena u mladom braku popratiti s podsmehom, podsvesno dokazujući sebi da je dobra ćerkica dobro radi svoje dužnosti - dokaz je to što je ovaj njen trut oprao crvene gaćice s belim donjim rubljem uz svim ženama (ne i muškarcima) poznat rezultat. Naravno, deo programa u ćerkinoj glavi je i briga o deci, gde muškarac može i mora povremeno promeniti pelene ili izvesti dete u park, ali ipak se zna ko je gazda za vaspitanje. I ko program dalje prenosi novim generacijama.

Ovaj je program savršeno kompatibilan s programom koji je majka ugradila sinu. Sin je potpuno zavistan od mame. Nikada nije skuvao ništa komplikovanije od jaja, nikada nije oprao rublje, a mama mu je ostavila utisak da se radi o svemirskoj tehnologiji i da je bolje da to ne dira, o tome će se jednog dana brinuti njegova žena. Kad se oženi, mladi će nadobudni muž možda i pokušati prevazići to nasleđe, ali se tada sukobljava s drugom preprekom - ženom koja ima ugrađen kompatibilan program i koja će obeshrabriti svaki njegov pokušaj da na svoj način organizuje poslove u braku. On ima da "pomaže", tj. radi onako kako žena kaže, ali ne predobro, jer žena u svom programu ima naredbu da mora kuvati i peglati bolje od svog muža, inače je loša žena.

Suočeni s ovakvom preprekom mnogi se muževi povlače u udobnost ličnog programa, ako su ikada iz njega i pokušali izići. Prepuštaju se rukama i radu svoje žene, kao što su se nekada prepuštali radu svoje mame. Iz tog položaja deteta koje u krevetu čeka da mu mama donese kafu imaju čak pred sobom i opravdanje da kritikuju ženu što ona to ne čini.

U takvom stanju koje sam gore opisao ne valja ulaziti u brak. Umesto da ljudi žive ravnopravno i u ljubavi, ući će u bolesnu simbiozu iz koje je teško izaći, jer u njoj svako, uz loš osećaj jada i nemoći, ima i neku dobit - žena potvrdu da je dobra i bolja od muža, a muž zamenu za mamu.

Svaka osoba koja ulazi u brak trebala bi biti svesna da je jedinka i da mora može da živi sama. Ovo je posebno teško muškarcima, jer su odgajani da budu zavisni, ali i sa ženama je to ponekad slučaj - navikle su na velikog tatu koji se brine o egzistenciji porodice. Svako bi se trebao pre braka odvojiti od roditelja, naći posao i živeti sam, sam organizovati svoj život, od kuvanja i pranja do zarađivanja za lični život i plaćanja režija. Tek osobe koje ovako sazriju mogu imati punu svest o tome da se s nekim ne udružuju jer im on egzistencijalno treba ili zato što to očekuju okolina i roditelji, već zato što je lepše živeti s nekim u ljubavi.