@ Lazar Djerdj 2008

SUSRET SA SOBOM

Nije retka pojava da su ljudi odvojeni od svojih osećanja, koji nisu navikli da prepoznaju njihovo dublje značenje, zadržavajući se na površinskim dodirima. To se manifestuje kroz nesposobnost da se svoja osećanja odvoje od spoljašnjih uticaja ili trenutne situacije. Malo opširnije: nemogućnost da podeli osećanja i verbalizacija dubljih i suptilnijih nivoa osećanja osim onih najvidljivijih i najintenzivnijih, nemogućnost prepoznavanja uverenja koja su u korenu tih osećanja. Ili uopšte, nesposobnosti osobe da radi na sebi kroz emocionalno doživljavanje svog unutrašnjeg sveta umesto kroz racionalno analiziranje. Ovaj problem je ključni i najčešća prepreka uspehu pri radu na sebi.

Nedostatak kontakta sa svojim osećanjima ima duboke korene u prošlosti. Njihovo izbegavanje i potiskivanje, nalazio se u uzroku omalovažavanja i suzbijanja od strane važnih osoba u najranijoj mladosti ili traume i okolnosti daleko preteške i preintenzivne da bi se dete moglo s njima suočiti na drugi način umesto odvajanja i potiskivanja.

Za to nema kratkoročnog i brzog rešenja. Potrebno je da se čovek sam uživi u svoje emocije i razreši uroke, ali bez određenog stepena svesnosti osobe o tome šta neoseća, i takav rad neće dati rezultate.

Nedostatak kontakta sa svojim osećanjima uzrok je nezrelog ponašanja, svega onoga za što ćemo često reći nešto kao: 'Ne razumem kako on/ona ne shvata šta radi!', a tu se krije i odgovor o nemogućnosti uživljavanja u tuđa osećanja, što je srž saosećanja. S druge strane, nemoguće je takođe i stvarno saosećanje sa sobom, iskrenost prema sebi, a kroz to niti razvoj samopoštovanja. Svi mi donekle potiskujemo svoje osećaje, tako da nije toliko pitanje postoji li taj problem kod nekoga ili ne, nego u kojoj meri je prisutan.

Ako se možete prepoznati u ovim opisima, ključno rešenje je dugoročan rad na stvaranju bliskosti sa svojim telom i svojim osećanjima, u prvom redu na svakodnevnom predanom posmatranju i detaljnom istraživanju s opuštenom svesnošću.

Naši emocionalni doživljaji po pravilu se sastoje od više nivoa; kao što se i naša ličnost sastoji od više 'podličnosti': emocionalno nabijenu situaciju različiti delovi nas doživeće na različit način, a često će jedan deo naše ličnosti pokušati 'zamaskirati' ili zaštititi drugog: ljutnja, naprimer, često prikriva strah, stid ili osećaj manje vrednosti, tuga može maskirati ljutnju kod osobe koja je naučila da ljutnju nije dopušteno izražavati, okrivljavanjem drugih obično se štitimo od lične krivice...

Ako smo odvojeni od svojih osećanja, moći ćemo da prepoznamo samo onu najsnažniju, najočitiju emociju, a sve one emocionalne suptilne nivoe ispod nje ostaće nam skrivene. Tada ćemo moći da vidimo situaciju samo iz vrlo ograničene perspektive, što će motivisati neprikladno ponašanje koje će kao posledicu izazvati još više sukoba u nama. To je, kao što svi znamo, vrlo lako primetiti kad posmatramo drugu osobu, ali obično daleko teže kad se radi o svojoj koži. U većini slučajeva naučimo da potiskujemo emocije još i pre nego što dođu u svest, pa čak i kad ih želimo osvestiti i usmeravamo se na njihovo istraživanje, zbog automatskog potiskivanja možemo se osetiti kao da pokušavamo da lovimo sapun u vodi – na trenutak ćemo osvestiti emociju, ali je nećemo uspeti dugo zadržati u svesti jer će se odmah aktivirati obrambeni mehanizmi. To je naglašenije što je emocija nastala u ranijem uzrastu; teže nam je prepoznati emotivna stanja na kojima smo izgradili svoj karakter i u koje smo uronjeni kao riba u vodu nego ona koja su samo povremena.

Pre treće godine, dete još nema razvijen racionalni um, zbog čega se utisci i zaključci stvaraju na emocionalnoj, a ne intelektualno-verbalnom nivou. Na emocionalnim utiscima ne može se raditi kroz racionalni um (što je uzrok svima poznatoj činjenici da samo čitanje dobre knjige ili svesno prepoznavanje uzroka problema ni izdaleka ne znači da će problem biti rešen), nego isključivo kroz emocionalni pristup. Budući da većina ključnih problema i temeljnih emocionalnih uticaja nastaje upravo pre doba od tri godine, nemogućnost rada na njima zbog nedovoljne svesti o osećanjima je snažan hendikep.

Ponekad je lakše ostvariti promenu ljudima koji su naizgled slabiji i problematičniji, upravo zato jer su oni obično svesni svojih problema – što znači da se ne boje priznati ih sami sebi. Ljudi koji prema spolja pokazuju svoj strah, stid, nesigurnost – mogu biti za veliki korak bliže sreći nego ljudi koji te iste osećaje maskiraju racionalnošću ili preteranom samouverenošću.

Izaberite nešto što vam je najteže prihvatiti kod sebe, ono što istinski ne volite kod sebe, smatrate pogrešnim i pokušavate se toga rešiti. Uložite određeno vreme i trud da u potpunosti prihvatite i priznate taj osećaj. Verovatno ćete primetiti i druge osećaje, koji se suprotstavljaju onom prvom i pokušavaju ga negirati i potisnuti. Ako primetite da vam osećaj izmiče ili se rasplinjava kad se usmerite na njega, povremeno ga 'osvežite' prisećanjem na situaciju koja ga je uzrokovala.

Upitajte taj deo sebe što on istinski želi, koja je njegova motivacija, i što ga sprečava da na zdrav način ostvari tu želju? Proverite koliko se u toj emociji osećate emocionalno stari, odnosno je li to emocija deteta, odrasle osobe ili možda tinejdžera? Pružite što više ljubavi tom delu sebe, a zatim na isti način istražite deo sebe koji ne voli, odnosno suprotstavlja se, osećaju od kojeg ste krenuli. Pošaljite ljubav i tom delu sebe. Premda u početku suočavanje s tim emocijama može biti neugodno, primetićete kako se neugodnost, a zatim i sama osećanja, samim njihovim prihvatanjem izrazito ublažavaju – a i mnogo više ljubavi i saosećanja ne samo prema sebi nego i prema drugima.

Da bi se takva osećanja trajno rešila, po pravilu je potreban rad na traumi, što je teži i složeniji proces. Premda je moguće učiniti to samostalno, to zahteva kontinualno i prilično brzo izmenjivanje racionalnog razmišljanja u vođenju sebe kroz proces, i duboke svesti o vrlo suptilnim osećanjima. To je slično kao da pokušavate sami sebi da popravite zub. No, prihvaćanje i ljubav prema svojim osećanjima bitan su korak i mogu doneti veliko olakšanje i više spontanosti.