@ Sanja 2009

Ne treba nam prorok da bismo videli i znali. Smak se već odavno događa, svet je u krizi, mnogo toga nepovratno propada. Nije stvar u političkim previranjima kojima se ne nazire kraj. Ni u ekonomiji koja grca, globalizaciji, ratovima i ubijanju nevinih koje zavidnom lakoćom praktikuju imperijalistički, supermoćni “velikani”. Nepravda i iskorištavanje nemoćnih nastavlja se. Priroda je podivljala i svako je pravo na njenoj strani.

No ništa od svega toga neće doneti smak pre smaka koji već proživljavamo, pravoga smaka sveta koji se odvija u nama. I koji će, možda prije svih očigledih pretnja, zaista pokopati ovaj svet. Čovek bez emocija, bez razmišljanja, lako će pogurati koju od pretnja prema slomu civilizacije.

Čovek prazan, mrtav u duši, nemoćan da sagleda samog sebe a kamoli celinu sveta u kojem živi. Ljudi koji se više ničemu ne vesele, koji bezglavo lete uokolo i koje ništa iskreno ne zanima osim isprazne dobiti. Ljudi koji više ne mogu međusobno da razgovaraju, koje ništa ne uzbuđuje. Blebeću u prazno, nesvesni stvarnosti.

Ljudi koji su pojeli sami sebe egoizmom, sebičnošću, neumerenošću u svemu. Svet u kome žive oni koji mogu i imaju sve, i oni koji nemaju ništa. Jedni i drugi izgubljeni u iracionalnosti zvanoj – san kako biti na nebu još dok žive. Radi se o globalnoj jeftinoći života koji želi nadživeti sam život. Ko sebi ne može da priušti raj tu i sada, neka istrune pred zidinama svemoćnih. Neka slabi nestanu, neka prestanu dosađivati pozivima u pomoć finim ljudima u dvorima i nebeskim neboderima.

No, padatće oblakoderi i kule, uvek su padali, od pamtiveka. Pašće zbog emotivne praznine, zbog praznine duha i uma. To je naš unutarnji smak sveta, polomiće nas prije nego što grune nuklearna bomba, potopi nas okean ili raznese meteor.

Mi smo sami taj smak, prepuni psihosomatskih simptoma, neurotični, a molimo i volimo tek kad izgubimo. Mi – smaknuti negiranjem i napuštanjem svojih emocija. Oni koji doslovno više ne znaju šta rade. Neće se svet ni stići da se raspadne pred našim očima. Mi smo već raspadnuti, svako u svom smaku uma.