@ Car Lazar

Uzeti neophodne sitnice i krenuti u nepoznato. U doba zlatnih groznica mnogi su činili upravo to, pokušavajući da pronađu sreću i napune prazne vreće kamenčićima koji lagodni život donose. Kamenčići zbog koji su mnogi ginuli. Tučnjave, podmetanja, lažna obećanja, krađe, prevare, ubistva, obeležavaju ta vremena i ništa se nije promenilo do danas, samo je sve zamaskirano nazovi humanošću, ali teško da smo postali imalo ljudskiji.

Kao da nas ne zanima išta doli materijalna korist, za koju vredi učiniti sve. Ne shvatamo da, ako nam je primarni cilj napuniti vreće zlatom i poboljšati životne uslove, odlazeći u nepoznato, u tuđinu, to učiniti postaje nam samo teže.

Potencijala uvek ima

I ljudi onde imaju slične ideje i neće se odreći materijalnih dobara u korist pridošlice. Tražiti dobitak i napredak izvan svoje domovine, zapravo je pokazatelj da nismo svesni bogatstva svoje zemlje, pa makar ta zemlja bila i u lošem stanju. Uprkos stanju u kojem se nalazi, nijedno mesto nikada ne gubi svoje potencijale. Loša situacija, koja ne obećava puno mladim, perspektivnim ljudima, željnim uspeha, zavisi isključivo od ljudi koji žive na tome mestu. Napustiti ga, isuviše lako pristajući na primamljive ponude spolja, znači odabrati lakši put. No, je li taj put zaista lakši?

Koliko god bili lepo primljeni i prihvaćeni u nekoj sredini, bivate i iskorišteni na ovaj ili onaj način. Koliko god bili originalni u svojim idejama i delovanju, vaša ideja na kraju ispada njihov produkt. Ne govorim samo o stranim državama i društvima – govorim i o velikim kompanijama, koje posluju svuda u svetu.

Naivno verovanje

Uspeh može doći, no kolika je njegova cena, koliko će vas iscrpsti za svoje ciljeve i koliko dugo ćete naivno verovati da je vaš cilj jednak njihovom.

Tražiti danas posao u tuđini znači pristati i na to da budete rob multinacionalne kompanije - posao i tržište odavno ne poznaju granice, to je jasno. Dakle, možete ostati mirne duše u vlastitoj zemlji, jer oni su već ovde. Osim verujete li da ćete puno brže uspeti budete li bliže izvorima moći, a ne tek u “provincijskoj” podružnici.

Iskreno, zaostajati za “njima” u današnjim vremenima čini se kao milost. Radije ću otputovati do drugih zemalja da upoznam ljude i njihove kulture, a u karijeru ću uložiti na svom terenu. I to što dalje od velelepnih kompanija, koje vas jedan dan uzvise do neba, a već sledeći odbace kao da niste ni postojali.

Na kraju, izbor je na svakom od nas. Pre ili kasnije, svi putevi vode kući, u stvarnom i prenesenom smislu.