Očekujemo ljubav, čeznemo, tražimo srodne duše, da nam ispune srce, činimo dobro i loše, sve za ljubav. Treba nam drugo ljudsko biće da nam pruži tu ljubav. Nemamo li te pažnje ljubljenog ili ljubljene, slobodno možemo reći - ljubav nas ubija! Stvarno smo bića ljubavi, koja žive iz ljubavi i za ljubav. Ljubav nas samih, za koju onda tražimo od drugih da nam je potvrde kao autentičan osećaj koji nadilazi sve druge u našim životima.

Ako niko ne posvedoči i time potvrdi našu ljubav koju imamo i trebamo da delimo s drugim ljudima, to je kao da ljubavi i nema. To je neizbežna istina – ljubav je ljubav jedino korespondira li s ljubavlju druge osobe, to je oživotvoruje.

Ne radi se tek o tome da bismo trebali, nekako po osećaju, krenuti iz tačke u kojoj dajemo, pružamo, delimo našu ljubav drugima, a ne da tek tražimo da je oni pruže nama. Radi se upravo o tome da je ljubav zagušena svestranim traženjem i deljenjem, potražnjom ljubavi kao niza postupaka i dela koji možda jesu “legitimni” delovi ljubavi, no badava sve nisu li sinhronizovani. I ako ta ljubav nije prevladavajući osećaj u nama, ako nije iskrena, čista ljubav za ljubav.

Ljubav u “ljubavima za razmenu” uvek će kopniti ako u nama izostaje ljubav-kao-takva. Ona baš podrazumeva ljubav koja ne bira, ne čini razlike, koja jednostavno voli svakoga. To ne znači da ćemo se obljubiti s celim svetom, i to doslovno praktikovati, niti da nećemo biti samo s jednim izabranikom/izabranicom našeg bića, upravo suprotno, bićemo. No bez ljubavi-kao-takve, urođene i nesebične, lako može izostati i svaka naša individualna ljubav.

Pokušavamo definisati ljubav, a ne uspevamo nego samo u delovima, što nam dokazuje kako ljubavi nije potrebna niti je moguća svodivost i definisanje. Ako je rođena iz osećaja čiste ljubavi koja je u nama, živeće spojena s drugom osobom, spojena u Jedno. Neka nas ta ljubav (o)živi, umesto da nas tako često, radi naših svođenja i rastavljanja na delove, ubija.