@ Nataša Ignjatović

Priroda se probudila…

Mozda je ovo pravi trenutak da svako od nas zaviri u sebe, da se zapitamo kakvim životom živimo?
Da li se hranimo uspehom, popularnošću, poštovanjem, pobedama…?
Da li nasa sreća zavisi od onoga sto dolazi iz spoljnog sveta, a ne izvire iz nas…?
Da li smo postali robovi aplauza i pozornica?

Ako je tako, živimo praznim životom, koliko god imali uspeha, novca i popularnosti.

Mnogi ljudi su osvojili svet, ali su izgubili dušu. A čovek bez duše je mrtav.

Grešio je Sartr tvrdeći da su drugi pakao. Pakao smo sami sebi, dok god istim pogledom posmatramo stvari koje se i bez nas menjaju iz dana u dan. Pogledajte kako se priroda menja, ali naša čula su otupela. Juče smo posmatrali pupoljak ruže, danas već nismo ni primetili da je on procvetao. Iskustva od juce i iz prošlosti ometaju nam današnji vidik. I dalje posmatramo nesvesno i mehanički, dok trenuci vredni pažnje prolaze i žive svojim životom, i bez nas.

Svucimo sve sa sebe…iluzije, strahove, očekivanja, predstave, uloge koje smo ionako neuspešno igrali.
Probudimo se.
Najveća tragedija je kad Život prespavamo u mračnim ponorima neznanja.
Probudimo se kao vitezovi slobodnog duha koji je seme ljubavi najpre zasadio u sebi. Tek tada možemo menjati druge, polazeći od ljubavi, a ne od mržnje.

Ljubav nije izvan nas i ne dolazi iz okruženja. Ako se u nama nikad nije probudila, nećemo je prepoznati ni u kome.

Slično uvek privlači slično.

BUDI LJUBAV I PREPOZNAĆEŠ LJUBAV.