|
@ Djerdj Lazar 1978 "Jer šta biva sinovima ljudskim to biva i stoci, jednako im biva; kako gine ona tako ginu oni, i svi imaju isti duh; i čovek ništa nij ebolji od stoke, jer je sve taština. (Prop 3:19)";
PASJI ŽIVOTKažu da sve počinje rađanjem. Verovatno. Za mene je počelo sećanjem, dolaskom u jednu školu gde sam našao utočište i dobio ime. Kao i svaki početak, kao i moje ime, lep početak. Roditelja se ne sećam. Mnogo mladih u ovom gradu retko ili uopšte ne susreće svoje roditelje. Možda bi me oni negde prepoznali, ali to je bilo samo u sferi teorije jer sam retko napuštao sadašnji dom. A i šta bi promenilo kada su me ostavili. Ko zna zašto, možda to tako i treba. Dakle, bio sam lutalica, beskućnik, bez igde ikog. Ovde su me lepo primili. Tu sam našao sve što sam mogao zamisliti i poželeti. Ma ja sam samo želeo igre, da prekratim dan, a toga je ovde bilo u izobilju. Kao i svuda kada se pojavi novo lice ono unese uvek nešto novo, bilo zbog svoje jedinstvenosti kao jedinke, bilo što oni prekoputa u tebi vide neki deo sebe. Mislim da je to tačno, svako na]e sebe u drugome onoliko koliko je svestan svoje nesavršenosti ili neke svoje nerazumne želje. Malo neskromno zvuči, ali bio sam atrakcija u toj školi. Svi su me voleli, svi su me mazili, hranili, ugađali, igrali se, uvodili u svoje tople sobe. Prosto su se utrkivali da mi ugode. Pa ko bi izlazio na ulicu? Šta to da tražim više? Zadovoljan tretmanom utopio sam se u svakodnevnicu i ne osetivši promene koje su nastupile. A prošla je već cela godina, podseti me ovo na prošlogodišnje nestašno novembarsko lišće koje sam po parku gazio i igrao se. Evo ga opet s poštarom jeseni. A leto, pa to je bio doživljaj. Đaci su bili na odmoru, mnogi zaposleni takođe, a ja slobodan ko ptica s igrama u beskraj. Kao prirodno stanište mnogih životinja, blizina Dunava me je neobično privlačila. Nije bilo većeg veselja od proganjanja komšijskih mačaka, zelenih kreketuša koje su kao pod komandom nevidljivog dirigenta morale da se kupaju uvek kada se pojavim na obali. Zmije su mi bile poslastica, a kada bih se pojavio u školskom dvorištu vukući belouške stvarao sam neopisivu gužvu i vrisku ono malo žena iz računovodstva. Negodovanje u vidu frktanja sam dobijao od jednog ježa starosedeoca, a vilin-konjici i leptiri su mi ostali nerazrešiva enigma. Evo, prolazi i stari ribar za kojim sam često trčkarao kada je nedeljom odlazio na pecanje. Znao je da baca kedere prema meni uzvikujući - Jedi! - Naravno riba, pa još živa. Ko još jede živu ribu? Netremice sam gledao u njega očekujući nešto novo, dok bi on polupijanim glasom znao da izjavi kako nisam ja ni za šta. Čudno, jedini je koji nije mnogo obraćao pažnju na mene, ali niti me je deranžirao. Niti mi je činio loše niti je previše pokazivao zainteresovanost za mene. Ali me je zato Upravnik proganjao, ustvari proganjala. To je jedna plava mala. Ko otrov. Od nezainteresovanog ribarevog pogleda do njenog punog prezira. Ne znam kako, ali to sam osećao dok je prolazila pored mene. Nemušt jezik poneki put kaže više nego govor. A ja sam joj izgleda smetao, ali nisam nikako saznao zašto? Nesvestan bilo čega ružnog, izgleda sam u nekom momentu propustio nešto vrlo važno. S prvim vesnicima odlaska leta ponovo se škola napunila, novi i stari đaci, a s njima i prve ljubavi. Pa oni se ljube! Iako nisam tačno znao šta to znači, osetio sam se posramljeno, saginjući glavu pokušavao sam da pobegnem, mada niko nije obraćao na moje prisustvo. Da znao sam da je to nešto lepo, kada su oboje veseli. Sada tek povezujem kikotanje koje sam često čuo iz soba internata ili obližnjeg parka. - Jel ti se dopada? - Bilo je to Mirino pitanje, dok sam je zabezeknuto gledao, iznenađen njenim obraćanjem posle jučerašnje scene. - Mislim, na Dragana, nije li sladak? - Odgovrarao sam ćutnjom, iako mislim da je pitanjem ipak očekivala barem neku moju reakciju. A potom bi nastupila priča od nemila do nedraga. Pa na šta ja ovde ličim - na dragu Savetu? To njihovo obraćanje značilo je izgleda da žele da mi kažu nešto važno. Ja sam bio strpljiv. Pogodan i podoban. Pošto nisam neuljudno reagovao prvi put, nastaviše da me dave. Kada povežem ono što su mi pričali i ono što sam video... no nisam raspoložen, a i to je njihov problem. Ali mogu izjaviti da ovo nije škola, ovo je bolnica. Koliko pacijenata! I evo danas, ja koji sam bio korpa za njihovo mentalno smeće, draga gospodo, sada se nalazim u njoj. Prva šikaniranja i izbegavanja sam osetio upravo proteklog leta koje je bilo izuzetno toplo. Valjda zbog nervoze, od silne vrućine nisu me primećivali, a đaci su bili na odmoru. Lokao sam vodu gdegod i kadgod bih stigao, ali utoliti žeđ se nije moglo lako, kao ni sada. No leto vrlo brzo prođe i ovog novembarskog sumornog dana prepunog neizvesnosti, u iščekivanju. Asocijacija na vodu javi mi se jer osetih ogromnu žeđ iako nije bilo toplo. Želeo sam da utolim neko unutrašnje htenje, pa makar i bilo vodom. Nešto što bi popunilo prazninu u duši koja je polako prelazila u gorčinu sa sve većom tendencijom prekorevanja sebe. Moram nešto činiti. Bezizlaznih situacija ne sme biti jer vode definitivnom kraju. Drhtavica koju sam osećao nije bila od prohladnog dana, to je bilo od samoće, od razočarenja, od neizvesnosti, od straha, od napuštenosti! Zatvoren i prevaren nikada u životu se nisam osećao. A osećao sam se bedno. Na trenutak me prože neka jeza, nešto životinjski, instinktivno, jer nisam našao neki valjan razlog i objašnjenje. Verovatno ranjen, eto u ovom času mi pade na pamet ljubav, šta je sa mojom i gde je ta njihova ljubav? Ili ja već pomalo brkam neke relacije, ali znam da nije odlazak u ludilo jer još uvek mogu da mislim. To je ipak dobro, možda ću nešto i osmisliti - po svaku cenu se treba osloboditi i pobeći odavde. Tako je, treba da prestanem da tražim odgovore već izlaz. Sada više ne smem pogrešiti... ...Razmišlljaj, razmišljaj... ...Da, voleli su me - voleli izgleda zbog sebe, pričali lepe priče jer izgleda ih niko drugi nije slušao ili nisu smeli da kažu ono što ih je mučilo pa su izgleda mučili mene. Lečili svoj sram, nebulozu, komplekse i svoju nesposobnost da drugom kažu šta osećaju. Mazili me zbog sebe. - Lepi mali, vidi mu okice! To sam bio ja! Uljuljkan lažnom ljubavlju jer sam im bio potreban dok sam bio potreban. A sada niko da me potraži, mnogi su i prošli pored prostorije u kome su me zatvorili. Eno ih! Videli su me! Hej, tu sam otvorite! Pomozite! Ne čuju me! Mašu mi! - Ali ja hoću napolje!- Nastavih da cvilim. Uzalud, koga briga! Ja sam opet ostavljen. Ili sebe ne znam da čuvam ili oni koji treba da me čuvaju nisu to naučili, ili je nešto drugo? Ali šta? Zašto? Izgleda da sam nešto pogrešio. Kako da saznam to? Kriv sam izgleda, a nisam svestan svoje vinosti. Ako sam nesvestan, ako nisam znao ili mogao znati zašto kazna? Izgleda da dotičem pitanje pravde. Zasluge i kazne. U samozadovoljstvu što su me voleli izgleda sam zaboravio nešto da uradim. Voleo sam ih jer su me voleli. Ja sam jedino znao da volim. To je energija koju sam prvo upoznao, a ovo sada mi ne liči ni na šta znano. Reči ne postoje, ali delo postoji, čin mog zatvaranja. Ja sam ih voleo, a oni su mene lažno voleli i zatvorili. A da nisam i ja lažno voleo koristeći to što su me voleli? Ne znam, ali mislim da sam samo bio onakav kako su oni želeli da budem, a tu od ljubavi nije bilo ni slova. Izgleda da sam samo nekome trebao. Zamisli, rođen da bi trebao. Život posvećen nekom ili nekima i sada to više ne važi. Jednostavno nisi nikome potreban i bace te u korpu za otpatke, eto ponavljam se. Mislim da sam u kljućnom trenutku zaboravio da malo mislim o sebi, ali niko me nije naučio zakonu prolaznosti i neminovnosti. Kao što sve nastaje i nestaje. Ali ja sam mlad! Zašto ja? Da, ja sam samo bio potreban, a koliko se rađa onih koji trebaju ili onih koji su potrebni da nekome trebaju - rođeni sa ciljem neke potrebe ili nekog ili nečega. Strašno! Jedini svestan život u senci s razlogom nekim. A oni drugi se isto rađaju s razlogom nas potrebnih. Šta li je tu istina i koliko mi ona sada vredi. Hej, rođen da bi nekome bilo interesantno. Surovo. Nekome nagrada, nekome pasji život. Kada bi znao da gde da sedneš ili legneš, to već svako zna osim mene... Ali ako sam samo ja zatvoren onda izgleda da ne valjam samo ja. Nema mesta za mene u svetu ovih ljudi, a niko da kaže zašto. Kako da mi instintki nisu proradili i da me prevare. Neki izgleda znaju više neki manje, a neki uopšte ne kapiraju. Ja očigledno spadam u oni poslednju vrstu, za potkusurivanje - da bi nekome bilo interesantno. A ako nisam valjao zašto su me onda primili? Od kada sam došao u njihovu školu nisam se promenio. Ili sam trebao da se promenim? Da nisam možda izneverio njihova očekivanja? Eto sutra me možda neće biti, i nikom ništa. Odslužio sam. E druže moj. Izgleda se to ja obraćam sebi? Pa ja nisam sam! Ko mi se to obraća i priča sa mnom? U ovom času beznađa dođe mi da se nasmejem - počeo sam da pričam sam sebi, ali svesno to znam. To je još uvek dobro, svestan sam. Ali izgleda da to više i nije bitno. Prošao je i ribar koji dobaci - Tu si Lepi! Poče i on sa svojom pričom, a ja bih napolje, na slobodu. Šta bih dao da sam slobodan, a on mi priča o prirodi, borbi za opstanak, višoj sili, neminovnosti, prolaznosti, smeni svega, sudbini i koje čemu. Da kada možemo treba da se radujemo, a da pouke izvlačimo u trenucima kada se ne možemo radovati. Da iz ponora se ne može dublje, može samo u vis - ka vrhu ili bogu, i da tu niko ne može pomoći. A za svima nama trajno i na nebu i na zemlji ostaju dela i nedela, sve ono što se čini i propušta, ali uvek predhodi i sledi samo ćutnja. Kašljući i pušeći izgovori još nešto, ali nisam ga više slušao. Odlazeći video me je kako drhtim, i mislim da je video suzu koju od nemoći nisam mogao da zadržim. Ipak većina ljudi mnogo liče jedni na druge i razlikuju se u nijansama sivila jednoličnosti. Iz sivila ovog tmutnog novembarskog jutra, neki ljudi, neki zli, govoraše jezikom mržnje, koji mi dobri ne razumemo. Neki ljudi, meni skroz nepoznati otvoriše vrata, grubo me ščepaše poput poštanske vreće i kao poslednju džukelu ubaciše u neki mrak. I šta sada? Ne pada mi ništa racionalno na pamet. Ostade mi na kraju nada. Da li ću da preživim, da li će neko da me seti i spase me, da me poželi, da me voli onako kako ja umem. Da li će neko - dok ne bude kasno? Ali šta ja to fantaziram, pa ja sam samo jedan običan pas kome je suđen pasji život i koga je briga za to. 
|
