Čudna je ovo stvarnost. U njoj, najteže od svega je upravo ono najlakše – biti čovek. A to se ne može postići, ne može se uhvatiti i ne može se uzeti. Doživljavati sebe isto je što i doživljavati druge.

Ljude prestajemo da doživljavamo ljudima videvši ih kao kupce, kao titule, kao poslodavce, kao zaposlene, kao kelnere, poslugu, kao nadređene, kao podređene - kao objekte. Oni su odela, make-up, hrpa pročitanih knjiga, dobro osmišljen slogan. Tu su, ali nisu stvarni, jer smo ih negdje, na nekom mestu u sebi počeli da tretiramo kao stvari.

Kategorizirajući, etiketirajući, množeći, deleći, zbrajajući i oduzimajući - nakon što smo nekoga sveli na nešto, time smo sebi život naizgled olakšali, jer s 'tobom' treba komunicirati, a s 'tim' se može baratati.

Tako 'ti' postaje 'to'.

Ponekad je zaista teško uočiti razliku… Spadamo li među one koji druge svode na 'to' ili među one koji u drugima vide 'ti'? Razlika je zaista ogromna - prvi imaju tendenciju srozavanja, a drugi tendenciju oplemenjivanja međuljudskih odnosa. Prvi odabiraju da žive formu, a drugi sadržaj života.

Nakon što forma istisne sadržaj i okvir života ostane prazan, čoveku ne preostaje ništa drugo nego i druge doživljavati kao forme. Jer, to je sve što vidi. To znači da mora na neki način umreti, jer ne osećajući druge ni samoga sebe ne uspeva da oseti.

Život se ne može konzumirati, ne može se 'formalizovati', može se jedino živeti, a to znači osećati i time preuzeti rizik ranjivosti. Isključivanje emocija jednako je pogubno kao i isključivanje razuma. Isključivanje razuma raznosi unutrašnji svet u vetar, a isključivanje emocija ukapa ga u zemlju. Čovek bez osećanja postaje mehanizam. Trokira. Zapinje. Stavlja tačke. tamo. gde. im. nije. mesto.

Vrlo često se događa da, negirajući i opirući se emocijama, šupljine svog unutrašnjeg sveta kompenzujemo mentalnim slikama.

Neki od modernih sociologa, takozvani teoretičari simulacije, odnose među ljudima u današnjem društvu (takozvanom društvu spektakla) vide preobraženim u odnose između slika i stvari. Predmeti prestaju biti predmeti: automobil nije automobil, nego iskrivljena slika - slika slobode; odeća nije odeća nego iskrivljena slika - slika lepote.

Tako stvari postaju sve stvarnije, a stvarnost pati od gubitka sebe same. Unutrašnja lepota i unutrašnja sloboda su izokrenute prema napolje poput rukavice koju umesto topline ljudske ruke ispunjava praznina forme. Zato je ponekad potrebno celu stvarnost preokrenuti… da bi počeli da je osećamo.