Svakog dana čitamo naslove koji nam lede krv u žilama. I na sve to smo iz dana u dan sve ravnodušniji. Zasićenost crnim pričama otupela je oštrice naših osećanja i saosećanja. Razvlačimo te teme od usta do usta pa ih pokušavamo zaboraviti, ali upozorenja su sve uočljivija: posredi je čovekova budućnost!

Ako sve polako, ali sigurno odlazi u propast, čega smo svedoci, čega smo i stvoritelji, po kojoj bismo pravdi mi trebali ostati pošteđeni? No, čovek je konformista, žmuri pred celinom i teši se kako propast neće snaći baš njega premda je jasno da je planeta na rubu opstanka.

Zavladala je malodušnost

Možda bismo trebali ozbiljnije da razmislimo, a ne da okrećemo glavu i da se uveravamo kako će baš nas propast zaobići ili samo dodirnuti. Trebali bismo da razmislimo, da! Jer apokalipsa, što u prevodu znači otkrovenje – mogla bi biti stvarno otkrivajuća. Koliko god sami sebi bacali pesak u oči, moraćemo progledati, jer ovde je reč o opstanku čoveka, o životima naše dece. Dok se ruše naše kule od karata, pomoći može jedino kolektivna svest, a ona počinje s pojedincem. I svaki je pojedinac najvažniji.

Jesu li opomene koje dobijamo zajednički crveni karton? Ne možemo se doveka uveravati: biće bolje, biće bolje, poput pokvarenih mašina ili robota. A svoja razmišljanja ne menjati ni dlaku, ne menjati ih zato što ih – nemamo! Upravo su naša sadašnja uverenja najveća pretnja! Idemo glavom kroz zid, a pravog razloga nismo ni svesni. Što se dogodilo čoveku ako dopušta iskorištavanje vlastite vrste? Gde su nestala ljudska prava i ko ih oduzima? Mi ih oduzimamo jedni drugima i još verujemo da na to imamo pravo. Koliko drugima želimo kvalitetniju budućnost, toliko je želimo samima sebi. No, kao da ništa nikome ne želimo, pa ni sebi samima. Malodušnost je zavladala, proizašla iz lagodnog prepuštanja situaciji kakva god bila. Uvrnuto je verovati da neki imaju pravo dobiti više, neki manje, a neki ništa. Ta jednaćina nije u redu! A živimo upravo u tako složenom svetu, grabežljivom, u kojem je cilj uklanjanje konkurenata i prisvajanje svega mogućeg.

Izobličena sebičnost

No kad se celina krene urušavati do temelja, a svet je nikad bliži takvom scenariju, onda ćemo i mi s njim u rupu bez povratka. Pravo je čoveka da ima, da dobiva, da sebi omogućuje, a drugom ne uskraćuje. Ako su nam uverenja iskrivljena, ni percepcija života ne može biti drukčija. I ta izobličena percepcija, sebična i samodovoljna razlog je izostanka svesnosti o ozbiljnosti situacije u kojoj smo svi.

Naša otupela osetila i kruta uverenja, koja su kroz istoriju donosila ništa nego tragedije, moraće se olabaviti. Moraćemo shvatiti i prihvatiti da je ovaj svet zajednica u kojoj se živi jedino suživot. Inače ništa neće ostati od čoveka, možda tek odeci iznad opustošene Zemlje!

Epilog ili uvod

Sličan tekst ovom smo objavili 2000-te i smejali su nam se jer previše "crno" gledamo na poredak stvari. Zaćutali smo. E, sad je prekasno za ispravke jer na Zemlji nema objektivnih snaga koje bi mogle da zaustave propast.

Zato ne gledajte u nebo očekujući da li će pasti neka kometa ili kamen - neće pasti ništa s neba! Najveća opasnost smo mi međusobno i istovremeno, sami sebi.

Kako razrešiti zapetljane odnose između Njih i Nas?

Nikako.

Nema rešenja. Shvatićete vrlo brzo.

Vratimo se za čas na naslov: "Želi li da opstane, čovek hitno mora da menja uverenja!"

Ko je na to spreman?

Ni oni u odnosu na nas, niti mi u odnosu na njih.