@ Djerdj Lazar 1991 NEKO DOLAZIKažu da su dobar i lud nerazdvojna braća. Ne osećam se baš kompetentnim da sudim o istinitosti ove narodne, ali sam nečim podstaknut pa imam osećaj da sam prozvan. Takođe, kažu da kada čovek počne da govori o nečemu, počinje i da sudi, stoga ne bih govorio o zdravstvenim aspektima ovog (i svog) problema, ionako mi to nije struka, a i nije lepo zbog bratstva. Iz istog razloga, neću se baviti uzrocima devijacije ličnosti, nije lepo zbog roditelja. Da se ne bi neko naljutio, mada je najnezahvalnije pričati o sebi, analiziraću sebe - dobrog čoveka u kontekstu ludog i obrnuto - i to mi niko ne može zabraniti. Dobar može za sebe reći da je lud ili dobar - i može da pogreši, ali lud, nikada neće pogrešiti i reći da je ono što jeste, ustvari što ne može biti. Da li ste čuli da je lud za sebe rekao da je lud? Složite će se da je to i teoretski nemoguće! E vidite, te dvostruke negacije su mi oduvek bile komplikovane i sumnjive - naginju mi germanizmu, mada mi je poznato iz matematike da dvostruke negacije uvek daju afirmaciju, ali ne volim i ne prihvatam ništa što dovodi u zabunu. Evo na primer izreke: "nije loše", koja znači da je ipak dobro, a Englez vas nikada neće uvrediti kada želi da kaže nešto nije lepo, a mi Srbi smo ti brate pomalo operisani od diplomatije, mi ne volimo zakukuljeno i zamumuljeno - kratko i jasno i kvit! No, (udaljih se), konstatujem još nešto vrlo bitno, da dobar može biti samo ludo-dobar ili u zab-lud-i, i da reč "lud" može samo da bude deo te složene reči - narod stvara svakojake kovanice, ali ne uzbuđujte se dobri ljudi - tu sam ja - raspetljaću ono što sam zapetljao. Vidim da ste izdržali svu ovu moju torturu i stigli dovde, pa vas smatram istomišljenicima. Ja volim i volim da me vole - po svaku cenu, večito (u zabludi ) plaćam tu cenu svog poroka. Znam, živim svoj jedini život na ivici egzizstencije u svom samozadovoljstvu svoje dobrote. Eto sve mi je poznato, ali od sebe ne mogu pobeći. Često znam da kažem (pun sebe) pa svi oni i ne znaju šta čine - da ja znam, ali oni činjenjem sebi stvaraju dobra, dok ja činjenjem činim sve da pogoršam svoju ionako neprimerenu situaciju - svo dobro ode na drugu stranu. Svi tapšu po ramenu Dobrog Lakija - svi zloupotrebljavaju i iskorištavaju moju dobrotu (glupost) - hm, nešto mi je ovo mnogo poznato. Zato dobar čovek ima sve preduslove da preraste u ono drugo, dok je drugi samo posledica onog prvog i za prelazak je potrebno malo - zato i ne želim da budem loš jer znam da posle moram da se vratim. Kako je to obično karta u jednom pravcu, ne želim da evoluiram u to, drugo - mlad sam i željan putovanja. Tako, pošto smo se dogovorili da smo mi dobri momci, da vidimo šta nas čini da istrajemo i budemo i dalje takvi? Da li smo onda ludi što smo takvi - dobri? Da li u svojoj nemoći da se suprotstavimo onima drugima povlađujemo da im se dodvorimo? Postavljam pitanje smisla dobrote. Verovatno neću svima biti po ukusu, ali nabrojaću nekoliko osobina, po kojima sam nekima: dobar, vedar, nasmejan, uvek spreman da pomognem, pun razumevanja za druge, ne tražim protiv uslugu, praštam, ne vičem, ne, ne... Svima sam dobar, ali kakve vajde ja imam od toga, šta je tu dobro i za koga? Jedino imam zadovoljstvo jer me vole, ali znam da tu od prave ljubavi nema ništa. Ukoliko moju dilemu posmatramo sa aspekta duhovnog, reklo bi se da je ipak sve u redu jer je čovek pozitivan i prijemčiv za svo dobro u najširem smislu. U širim svemirskim aspektima on je upravo onakav kakav bi ustvari trebao biti, ali sa stanovišta materijalnog, kažu mi da sam lud - jer sam dobar, a ja neznam zašto, pa mi ta konstatacija razdire dušu te se pitam da li sam ipak savladao sve lekcije? Nije mi poznato koliko duboko dotiče vas sve ovo, ali sam ogorčen na sebe, vrtim se u krug, i nikako da nađem odgovor na pitanje koje je za mene kao planina? Što više razmišljam o tome, sve više me obuzimaju slutnje da ću posustati. Kako ja uvek prvo polazim od sebe, počeo sam da se preispitujem koliko sam dobar za sebe i da li uopšte treba biti dobar prema sebi, a ta dva nameću ono najgore - da li je vredno žrtvovati se za druge? Ukoliko me neko uveri da u božijoj bašti mora biti i takvih, laknuće mi. Poznat sam po tome da se dosta vrtim oko trivijalnosti, pa mi se ponekad i desi da od drveta ne vidim šumu - malo znam i da okasnim, ali zato vrlo brzo prepoznam ćorsokak. Meni sve nešto govori da ja prestanem da činim bilo šta, jer tada posledica neće ni biti - da, ali me više niko neće voleti. Ne znam da li je ispravno, ali teška srca sam naprečac rešio. Gospodo, ne želim više da budem dobar da me ne bi prozivali ludim, jer me sve to pomalo vređa, još manje želim da budem loš - jer mi to nije u prirodi. Kako sve to da izvedem nije mi jasno - ali sam rešio...Kad, eto ti vraga, taman nešto konačno da odlučim i da vas pitam za savet, a ono - iznenađenje!!! Znate, nemam vremena da poslušam vaš savet jer se žurim, a sve ovo više i nije važno - zaboravite - predstoji veliko spremanje, kažu. Govore o tome da će svi loši biti uskoro kažnjeni za nedela. -Neko stiže uskoro! -Neko dolazi? Da, ali ja se, ipak, strašnog suda ne bojim jer kažu da sam lud (jedini zvanično), pa iz toga izgleda proističe da sam dobar (jer se karmički dug stiče samo svesnim aktivnostima). Bog me je dovoljno nagradio da ispaštam svoju dobrotu. Toliko sam zabrazdio u svojoj dobroti - jer ne znam drugačije, toliko sam dobar - da sam lud. Uostalom, vi ste mi svedoci. Mene jedino brine to što će nam planeta opusteti, a ja ne volim usamljenost, bojim se da, posle velikog čišćenja, neću imati kome više da kažem, -Dobar dan!
|
