@ Vera Čudina

Temperatura raste ovih dana. Pa naglo padne, zapuše i prohladni vetar. Padamo i mi, krivimo vremenske neprilike za umor koji nas ne pušta, za pritisak u glavi, zbunjenost i vrtoglavicu, promene raspoloženja, za strašnu napetost i nemir u nama. Napetost posvuda i u svima. Vremenske i ostale neprilike samo dodatno istanjuju živce podlegle toj napetosti.

Ta neprestana napetost izaziva sve simptome koje osećamo i koji čine da nam je neugodno u vlastitoj koži, jedva izdržljivo. U redu, ritam života je ubojit, treba odgovoriti na odgovornost. Ko se više uopšte pita kome i zašto ispuniti. Samo “znamo” da moramo ispuniti, odraditi svoje zadatke razmišljajući o onome što sledi dok još ispunjavamo ove. Treba iskoristiti svaki trenutak jer iskorišteni trenutak možda će nam donijeti mir – spasiti nas od neke nove, neizbežne napetosti.

To je potpuno zabluda, sve dok nastavljamo iz dan u dan istim ubojitim ritmom lišenim smisla; ili barem bez šanse da spoznamo koji je smisao naše jurnjave. Novac je vreme, a vreme je “ovih dana” promenjivo, varljivo, nepredvidivo. Poput novca. Sva ta napetost podmuklo i neumoljivo uzima svoj danak. Gutamo tablete svih boja i oblika, planirano se znojimo i molimo i nadamo, opijamo vikendima, sve češće i tokom radnog vremena, sve da otupimo oštricu napetosti. A ona je sve oštrija.

Šta bismo još trebali učiniti da se napokon opustimo? Pogotovo dok i dalje ništa nije rešeno, ništa osigurano. Ne sećamo se više kada smo prvi put pohrlili “sve srediti i urediti”, srediti što brže. Toga dana svoju smo sreću sveli na postizanje sreće drugih i krenuli – krivici u zagrljaj. Zato napetost ne prolazi. Ta krivica osudila nas je na život bez daha i predaha, na bezumno ispunjavanje nedostižnih, nerealnih i nepotrebnih ciljeva.

Zato bih Vas pitala jednostavno: kada ste poslednji put poljubili svoje dete, makar u čelo? I da ste pritom bili apsolutno svesni zašto to činite. Sve dok niste, ramena su stisnuta u napetosti, a san sve teže pada na oči. Tek mrak napetosti.