@ Vera Čudina

Cela ljudska istorija pripoveda tragične i krvave priče. No, oduvek je najveću stravu izazivao zločin za koji se nije moglo naći motiva ni razloga. Upravo se takvih zločina sve više događa. Nevini stradaju, objašnjenja nema. Tek se uspe zaključiti da je neko u trenutku pukao ili je duševno bolestan.

Nemojmo se zavaravati, svet nikad nije bio suviše ugodno mesto lišeno takvih zločina premda nam se čini da je mahnitost danas preuzela primat. Čitamo o mladiću koji je ubio sestre, pa večerao s roditeljima, a zatim hladnokrvno ubio i njih. Nakon što liše života desetke kolega u nekoj školi, ubice često presude i sebi. Bebe otimaju iz kolica i bacaju na pod, kao što se dogodilo u Splitu. Kaos i ludilo posvuda, a što je zastrašujuće, bez razloga i povoda. Kakav je to svet u kojem je zločin izbanalizovan do krajnjih granica?

Dijagnoza se više i ne traži jer počinitelji nemaju ni razloga ni odgovora. Čemu više uopšte tražiti odgovore koji bi doveli do poboljšanja naših života ako živimo u svetu kojem ljudski život ne znači gotovo ništa? Retko je i značio, no sadašnja mahnita situacija kao da posve briše potrebu za promišljanjem i onemogućuje prevenciju. “Svi” su na rubu, svi spremni da naude svakome u nekom trenutku takozvane slabosti (izuzimam uistinu bolesne ljude), a samo koji sat prije zločina činili su se kao posve mirne i uravnotežene osobe.

Neki su zločinci pre počinjenja nedela celog života bili uzorni građani svoje zajednice. Time prevencija postaje nemoguća – svako je potencijalno “naoružan i opasan”. Kako sve ipak proizlazi iz nečega, tako je i sada: živimo u svetu površnosti i banalnosti, bez shvaćanja što se, kako i s kojim smislom čini, a zločin se ogleda u tom i takvom svetu. Odgovor na pitanje “zašto?” kreće prema stravičnom apsurdu. Zašto si to učinio, zašto si ubio?

Zato što je mogao!

Drugi razlog nije bio potreban. Opasno je pitanje koliko se takvo što može proširiti. Kako je krenulo, to je smak sveta koji svi (ne)rado najavljuju, a to je zapravo smak uma i emocija. Smak je poravnanje (čitaj: brisanje) svih vrednosti, kad svako može učiniti nešto samo zato što može, bez ikakvog razmišljanja o značenju i posledicama. Tako od posla pa sve do zločina. Ravna crta u glavi – banalnost – emotivno-umni smak – haos – ludilo – ništa.