@
Maja Šamarinac
MAGIČNA ŠUMA
Okruženi smo prirodom, a uglavnom je ne razumemo. Često se zapitamo šta uraditi da se uskladimo s njom. Priroda nam svakodnevno šalje puno raznih poruka, a mi ih ili ne shvaćamo na pravi način ili ih uopšte ne primećujemo. Tempo života nam je takav da nemamo vremena da se opustimo i pogledamo malo oko sebe i uživati u sasvim običnim stvarima. Ipak, mislim da svako može naći trenutak za opustiti se i povezati s prirodom, dozvoliti sebi biti ono što je u dubini svoje duše.
Magic Wood
Pre godinu i po meditirajući u šumi osetila sam prisustvo energije oko sebe, prisustvo nekakvih bića koja nisam mogla videti golim okom, već unutarnjim vidom. Nakon što su mi se obratili trebalo mi je nekoliko minuta da shvatim s kim razgovaram. Predstavili su se kao «duša vode» i rekli neka dolazim u šumu i zapisujem, a oni će mi pričati priče.
Dva meseca nakon toga nisam ništa preduzimala, trebalo mi je vremena da shvatim i prihvatim. Očekivala sam da ako se i pokaže istinitim i ja i dalje budem s njima komunicirala, da će to biti dječe priče koje će «neki vilenjaci» pričati za decu, a ja zapisivati.
Celi koncept pomalo je bio bajkovit, pre toga o «šumskim nevidljivim bićima» nisam znala ništa, nisam imala nikakvo mišljenje o svemu tome i celi taj događaj uhvatio me nespremnu. Nakon nekoliko dolazaka upoznala sam ih sve, dušu vode, zračne vile, zemljane, drveće - mudrace prošlosti. Svi oni bili su energije koje su se isprepletale sa šumom i svime u njoj. Uvek ih vidim onim unutarnjim pogledom kao energije, manje, veće, u grupama ili same.
Nakon prvog dobivenog teksta koji se kroz mene u samo par sekundi slio na papir, shvatila sam da se ne radi o dečjoj priči već o tekstovima s afirmativnim porukama.
Odlazila sam u šumu redovno tokom naredne godine. Svaki put kada bi osetila neki unutarnji poriv uzela bih svoju rasklopnu stolicu, olovku i beležnicu, sela na jedno od najdražih mesta i zapisivala. «Poruke» i pokoja «vežba» su se samo slivale kroz mene. Ponekad bi dolazile tako brzo da sam ih jedva stigla zapisivati, a onda bi u miru ostala da sedim, čitajući ih, čudeći se njihovoj jednostavnosti i lepoti, ponekad se pitajući zašto ja, zašto su
mene izabrali za ovaj «zadatak»?
Odlazeći u šumu polako sam otkrivala i sebe, ona skrivena osoba iz moje prošlosti polako je izlazila na površinu i pokazivala se. Otkrila sam svoju veliku povezanost sa šumom, sa svim
njenim stanovnicima.
Moja ljubav prema svima njima, prema svakom drvetu, svakom kamenčiću neizmerna je. Nakon što bih zapisala tekstove za taj dan ostala bih da sedim u stolici s njima razgovarajući. Otkrivali su mi svet, pomagali su mi da otkrijem sebe i da se ponovno setim istine o životu, istine koju je većina nas zaboravila. Iz dana u dan u meni je rasla radost, sreća što su ušli u
moj život, sreća zbog svega što se oko mene događa.
Njihovo veselje neizmerno je, njihova ljubav budi u vama one istinske osećaje koje nam život u ovom našem svetu ponekad potiskuje. Oni kažu da jedino u životu što vam treba je vera…
Nadam se da sam zadatak koji su pred mene stavili odradila dobro i da ga još uvek dobro odrađujem. Nakon što sam dobila tekstove koje smo uobličili u kartice i nekolicinu vežbi, počeli su stizati tekstovi i zapisujem ih svaki put kada dobijem «unutarnji poziv» za dolaskom među njih. Svaki put vratim se otvorenija i sretnija, sa još jednim tekstom koji bi ljudima trebao pružiti barem dio onoga što mogu naći u šumi - veru, ljubav i podršku za život.
|