LJUBAV I MRŽNJA

Svi vi koji ste se već rastali, a i većina ljudi u braku, će me shvatiti kada ovo budem rekao. Gospodo, vrlo jEdnostavno - mrzim je. Mrzim je jako. I sve ću uraditi da joj to i pokažem. Normalno je da je mrzim. Imam je pravo mrzeti. Ako može ona mene toliko mrzeti da je tražila razvod, onda ću i ja mrzeti nju. I još malo više pa neka vidi kako je to.

Za one koji ne znaju kakav je taj osećaj mrznje, ne bih vam ga baš preporučio. Vrlo je samodestruktivan. Kasnije sam naučio i zašto.

Stvarno ne znam kako se osećaju ljudi koji se rastaju bez djece. To mora da je životni pustoš. Ne mogu to zamisliti. Na svu sreću mi imamo dete. Vrlo pametno i emotivno dete. Dete koje nam je već sa svojih tri-četiri godine davalo vrlo pametne savete šta da radimo ali mi to nismo hteli da slušamo. Ipak smo mi stariji i pametniji. Ha. A nismo shvaćali da ona isto ima pravo glasa jer tu se radilo o njezinoj porodici. Jedinoj koju ima. I želi da ta porodica bude sretna jer će jedino tako i ona sama biti sretna.

Mržnja je vrlo jednostavan osećaj. Baš kao i ljubav. Ja volim svoju ćerku. I to sam nastavio pokazivati vikendima kada je dolazila kod mene. Naravno, život ide dalje, i uporedo sam počeo istraživati i što ima “novog u ženskom svetu”. Stvar je jednostavna, bivšu ženu mrzim, naše dete volim, naći ću nekoga ko mi se sviđa i ako se sviđa i mojoj ćerci, to je to. Znao sam da će to mojoj ćerci biti vrlo teško, ali moraće se priviči na to. Ako su mogla sva ostala deca onda će i ona. Naravno, tu i tamo se počelo događati da kada je ona kod mene, da zvoni telefon. Znate, počeo sam primećivati da svaki put kada zvoni telefon nju počinje da boli stomak, postaje žedna ili gladna, ne može naći plavi flomaster ili ne može nešto da dohvati. Umesto da zaključim zašto to radi, odlučio sam joj svaki put reći da mi nije jasno zašto to radi. I pitao sam je da li zna zašto to radi. Nisam se borio s njom. Prvo je govorila da je to zato što stvarno ne može da nadje plavi flomaster. Onda je počela odgovarati da ne zna. Na kraju je jednoga dana odgovorila nešto što uopšte nisam očekivao. Rekla je “Želim da ti voliš moju mamu”.

Ostao sam bez teksta. Očekivao sam da će reći nešto o osobama sa kojima sam se razgovarao ali ovo ne. Kako to može od mene da traži? Zar joj nije jasno da je sve gotovo? Nisam joj nikada rekao da njenu mamu mrzim niti joj to ičime pokazao. Zar još sad moram i reći da je volim? I onda sam shvatio šta se dogodilo. Shvatio sam da sam uspeo u nečemu što mi uopšte nije bila namera. Uspeo sam objasniti svojoj ćerci da može slobodno da kaže šta oseća. Nije mi to rekla zato što to želi, nego zato što to želi i zna moj odgovor. Znala ga je i pre nego sam ga ja znao. Nikada mi to ne bi rekla kad bi znala da ću ja reći NE. Jer, tada se ne bi osećala dobro. Ona je znala da ću ja reći: “Naravno da ja volim. Volim ja najviše na svetu.”. Olakšanje koje sam vidao na njoj, kad sam to rekao, je teško opisati. Još sam se više iznenadio kad sam osetio da je to i meni donelo olakšanje.

Deca znaju da manipulišu, a posebno s roditeljima. Tako uče o životu. Ako im to ne dozvolimo onda se sutra neće znati snaći u životu. Takvo j evreme. Svako zlo ima svoje dobro i obrnuto. Jedino moramo znati postaviti granice. Da li je ona pokušavala manipulisati kad je to rekla. Možda i jeste. Ali ima svako pravo na to. Bori se za sebe i svoju porodicu - na svoj dečiji način. Tu joj ne smemo zameriti.

U tom momentu je ona samo željela potvrdu da ja volim njenu mamu. Želela je potvrdu da postoji. Jer ako je ona nastala kao plod ljubavi, a između njenih roditelja te ljubavi više nema onda i ona oseća da više ne postoji. Moji roditelji se smeju rastati. Ali se moraju i dalje voleti. Ništa drugo nije važno.

Ljubav, to sam ja. Nastao sam iz ljubavi znači da sam ja ljubav. Znači da je moja žena ljubav. Znači da je naša ćerka ljubav. Znači da ste vi ljubav.

I mržnja je ljubav. Osobi koju stvarno mrzimo nećemo nikada reći da je mrzimo. Samo ćemo osobi koju volimo reći da ju mrzimo. “Ko se tuče, taj se voli.”.

Ma, sve vas volim... I volim i ja vas, kao i vi mene.