@ Djerdj Lazar 1988 LIČNI ČINRazlikujemo se po izgledu, karakteru, načinu razmišljanja, a potom po načinu ophođenja i delanja, a kao rezultat svega - po uspešnosti. U materijalističkom pogledu na svet ideal je imati i biti "neko", u takvom poimanju postojanja te dve kategorije se poistovećuju jer se ne pravi razlika među njima. Uspeh se željom ne može postići ni postati već samo činjenjem i poistovećivanjem sa tim vrednostima. Kada čovek dostigne određene vrednosti tada je on deo njih, tada mu nisu potrebne potvrde drugih, kao što nam npr nije potrebno da tražimo uveravanje da smo ljudska bića jer to već činom razmene emocija, korišćenjem inteligencije i komuniciranjem, imamo svi svest o toj istini (predstavi). Upravo zbog svega tek kada čovek postane svestan sebe, svoje moći i kontroliše je, tek tada "jeste" - sve dotle i ostalo - "nije". Dokle god neko traži potvrdu odnosnih vrednosti to daje odgovor da ih osoba definitivno nije dostigla i da im pridaje puno pažnje, (postoji želja). To su opterećujuće želje da se "bude", a ne čini se ništa da bi se stvarno i "bilo". Traženje potvrde od drugih je potreba koja dolazi "iznutra", to nije poziv spolja. Nisu to okolnosti kada čovek prepozna opštu potrebu, nije ni je impuls koji budi sa ciljem menjanja nečega ličnog. To je lična težnja (težnja ega) da se ništa ne promeni, da se zadrži postojeće stanje, proistekla iz straha da čovek bude odbačen, (instiktivno buđenje sistema samozaštite). Promena koje se čovek najviše plaši će definitivno i nastupiti - strah se uvek materijalizuje u događaj. Da bi se efekti promena minimizirali potrebno je samo promeniti svoj stav, pripremiti se za nastupajuću promenu, a to je lični čin i čoveku za takvo veliko delo nisu potrebni drugi. Njegova je lična stvar i to što se rodio i to što će umreti, pa je i to što čini isto je njegov lični čin.
|
