KUDA IDEMO

Gonjeni strahom da ne zaostanemo, hteli bismo da sve znamo, sve umemo, sve možemo. Plašimo se da nas ne preteknu, ne ostave za sobom, da se ne uzdignu iznad nas. Zaboravljamo pritom da i drugi, kao i mi, znaju i umeju malo, ponajmanje oni koji se najbezobzirnije laktaju, najviše prse, najbučnije galame. Civilizacija u kojoj živimo nametnula nam je nadmetanje kao bit i cilj života. Besmislica. Svako ljudsko biće ima vrednost po sebi i za sebe. Te vrednosti su neuporedive. Ljudsko znanje i ljudske moći su ograničeni. Mudrost ne počiva na sveznanju i svemoći. Mudrost počinje sagledavanjem i prihvatanjem vlastitih ograničenosti, vlastitog neznanja, vlastite nemoći. Sakupimo hrabrosti da sebi bar ponekad kažemo – ti to ne umeš, ti to ne možeš, ti to ne znaš – i napravićemo veliki korak napred. Mudar čovek ne teži da bude bolji od drugih, zato se nikada ne oseća gorim. Mudar čovek želi da bude istovetan sa sobom. Da se ostvari, ne da se uzdigne iznad bilo koga. I upravo zato se nikada ne oseća uniženim. Mudar čovek se preispituje umesto da osuđuje, bilo sebe bilo druge. Mudar čovek veruje u sebe jer je načisto sa sobom, sa onim šta ume, zna, može i, što je još važnije, sa onim što ne ume, ne zna, ne može. Sveopšti vapaj zbog manjka samopouzdanja pokazatelj je sveopšteg odsustva mudrosti. Mudrost nije zbir znanja, umeća i veština. Mudrost je odnos prema sebi, prema drugima i prema životu