@ Vera Čudina 2009

Ne postoji dovoljno dobar argument koji bi opravdao ksenofobiju, i te kako prisutnu u našem društvu, uprkos pojedinim izuzecim među običnim ljudima i protivljenju ksenofobiji u medijima. Sve je to uzalud kad svedočimo ksenofobičnim ispadima, od razgovora koje čujemo u kafiću do izgreda puno većih razmera.

Tu je i govor mržnje prema svemu stranom i strancima, a ima i otvorenih napada. Ta primitivna emocija svodi se čak na mržnju prema stanovnicima drugog kvarta, grada, sela u istoj državi, jer – oni tamo su drugačiji. Ljudi su oduvek sumnjičavi prema svemu što je drugačije od njih i njihovih običaja. Ponajviše zato što ih to drugačije plaši, iz čega zaključuju kako bi najbolje bilo da to strano i drugačije ne postoji.

Danas, kada su granice izbrisane globalizacijom tržišta, kada novac dolazi i odlazi na sve strane sveta, situacija nije nimalo bolja. Naprotiv, još je i gora. Jer strano i stranci sada su ovde. Mozak primitivnog čoveka, iako bi uzeo novac od bilo kojeg i bilo kakvog čoveka, što ga čini običnim licemerom (no otkad je to problem), to ipak ne može da pojmi kao nešto prihvatljivo.

Tako postaje sve ugroženiji u ličnim predrasudama, ne shvata niti želi shvatiti različitosti koje opstoje u ovom svetu. U imaginarnoj odbrani od svega stranog, u strahu proizašlom iz primitivizma, počinje da mrzi sve i svakoga ko je drugačiji. “Samo moje je dobro” i “samo meni slični su dobri” ulazi u rasizam jednako kao i šovinizam.

Primitivnost rađa osećaje mržnje, gađenja, ugroženosti… Uistinu je reč o sakatosti i ograničenosti ljudi koji su ksenofobi. Mogućnost njihovog razvijanja u smislu otkrivanja i upoznavanja novog i drugačijeg i prihvatanja iskustava različitih ljudi i njihovih kultura svedena je na nulu. Primitivnost je nemoć u svakome pojedincu da se razvije, kako razumno, tako i duševno.

Ili još gore od nemoći, to je nedostatak volje da se iziđe iz svog malenog, skučenog sveta. Istina je da treba poštovati svoje, no jednako je istina da bi se tako trebalo odnositi prema stranom. Umesto se bojati. Bojati se ničeg drugog nego – ljudi.