Kada sve krene nizbrdo, kada se ruše temelji naših nada i očekivanja, kada se svaki potez čini krivim, a situacija bezizlaznom, gde potražiti pomoć? Na čiju se ljubav osloniti? Kao da se celi svet okrenuo protiv nas i odlučio nas kazniti, pa nemoćno ponavljamo: “Zašto baš mene, što sam tako silno zgrešio, kome sam se zamerio? Niko ne mari za mene, izdanog i napuštenog!”

U mene ulazi bes prema svemu i svima koji me okružuju. Svi su krivi, grobari su moje sudbine. Sva sreća da iznutra imamo sistem samokontrole koji se aktivira kod ljudi spremnih za promene. Pa, zatim sledi vraćanje u prošlost i propitkivanje vlastitih postupaka, što je još i dobro, jer barem odnosi bes. No, većina su to krivi putevi. Bes je, istina, teško izbeći, a on samo produbljuje agoniju i osećaj napuštenosti. Tera nas na srljanje u polovična rešenja koja nikad ne donose ništa dobro.

Majka svih kriza

Kopanje po prošlosti nastavak je života u kojem smo ionako bili opterećeni istom tom prošlošću. Da nismo, do kretanja kola nizbrdo ne bi ni došlo.

Opterećeni lošim iskustvima iz prošlosti, kreirali smo sadašnjost, prestrašeni da bi se mogla ponoviti. To je bio put u sadašnje stanje vegetiranja i žaljenja za nesređenim računima. Poželimo beg iz takve sadašnjosti, vratiti se u prošlost ili što brže stvoriti novu sadašnjost – dakle budućnost.

Jer, budućnost se stvara sada i ovde, ona je produkt stanja naše sadašnjosti. Kako onda imati bolju budućnost u sadašnjosti punoj straha, opterećenoj prošlošću, krivicom, bednom nostalgijom za boljim vremenima dok još nismo bili u majki svih kriza – onoj duševnoj. Dok smo u sustavu prošlosti, iz te krize nema bega, ni napred ni natrag.

Sve ono što i kako živimo, bilo otpre ili zagledani u budućnost, sliva se upravo u sadašnje trenutke.

Sada delovati, sada sve to shvatiti, ključno je za izlazak iz duševnog i svakog drugog potonuća. Oslobođeni besa i prošlih boli, koje i nisu drugo nego sablasti koje se nadvijaju nad našu sadašnjost.

Sve se kreira sada

Znati da je sadašnjost najvažnija linija našeg delovanja i svake bolje budućnosti, jedina je prednost koju imamo kada nam se celi život okrenuo naglavačke. Budućnost je sada i ovde, zapamtimo to!

Koji je onda odgovor na ono pitanje iz očaja: “Zašto baš ja, zašto baš meni?” Krajnje jednostavan: “A zašto ne?”

I trebalo mi se desiti, inače bih večno ostao da čamim između sablasti prošlosti i nemogućeg bega u budućnost.

Zato svom snagom zagrlite sadašnjost, koliko god dobra ili loša bila – ona je tačka u kojoj se ostvaruje naša budućnost bez imalo straha - naročito ako ste vi kormilar. A to možete SAMO sada.

Znam ja da nisam ništa novo rekao, ali kada ljudi uđu u krizu obično zaboravljaju ove "male stvarčice" uz koje lako nalaze izlaz i rešenja.