KOMUNIKACIJA

Kažu da je reč u komunikaciji važna samo 7%. Ne znam kako su to izmerili. I pokušao sam sebi objasniti da li to ima smisla. Znao sam da u komunikaciji važnu ulogu imaju i ostala čiula koja registruju ton onoga što se govori, mirise, dodire, izražaj lica i pokrete tela. Ali tek mi je ova informacija pomogla objasniti zašto ljudi čuju nešto što nismo rekli. Pomogla mi je da počnem da razmišljam o tome šta je još važno u komunikaciji osim same reči.

Reč je nešto najbolje što imamo za opisivanje naših osećaja. Reč koristimo da bi objasnili nekome kako se osećamo ili ne osećamo. A oni to nikada ne mogu osetiti, mogu nas samo razumeti ili ne. Jer, još jednom, naši osećaji su naši, a ne njihovi. Tu istu reč koristimo da bi opisali ono šta znamo da osećamo. I ono što mislimo da osećamo. I ono što želimo osećati. I ono što želimo da drugi misle da osećamo. A naš sagovornik nikada nije siguran šta je stvarno od toga svega što mi opisujemo.

I ne samo to. Od našega sugovornika mi sada očekujemo da razume to što mi govorimo. A on, ili ona, je ograničen u razumevanju naših reči. Ograničen je svojim vaspitanjem, kulturom, etikom, svojom verom, svojim ličnim iskustvima, svojim željama i svojim strahovima.

U komunikaciji nije samo važno ono što kažemo već i ono što čujemo ili ono što treba da čujemo. Uopošte nije važno šta želimo reći, za nas je mnogo važnije ono što su nam došli da kažu.

A možda je čak važnije od onoga što kažemo, ono što drugi čuju da smo rekli. Moramo to poštovati. Jer, i mi smo ograničeni našim vaspitanjem, verom, iskustvima, kulturom, željama i strahovima.

Kažu da je reč u komunikaciji važna samo 7%. Ako je to istina, to je stvarno puno.