@ Laura 2008 KADA NE GUBIŠ NIŠTANismo li već čuli? Imaš da jedeš i piješ, imaš gde da budeš, imaš porodicu, crkvu, obrazovanje, doktrinu, naciju (i još koješta)... Pa šta bi ti hteo više? Ali nasuprot ovih glasova društva, ako to želimo, možemo jasno čuti glas naše istinske prirode koji kaže: imovina nije život već samo dodatak životu! Oni koji svoje življenje temelje na imovini nužno smišljaju sistem verovanja kako bi sebe, a potom druge uverili da je sve u redu. Nisu li ovakva uverenja utemeljena na strahu, a strah se njima hrani. Ništa ne vredi toliko da bi bilo vredno prikupljanja. Obezbjeđujući se za buduće dane, podstičemo teskobu, štaviše hranimo teskobu u sebi. Baveći se prikupljanjem, propuštamo život, a teskoba se povećava činjenicom da moramo sačuvati to što smo prikupili. Važno je otpuštati ideje i stvari kako bi uvek novi sadržaji proticali životnom stvarnošću. Otpuštanje je radost davanja odnosno radost bivanja u miru sa sobom i s drugima u bliskosti sa životom samim. Život brine za mene kada mu za to dam priliku svojim poverenjem. Prikupljanje je znak nepoverenja, straha i smrti duha mnogo pre nego što nastupi telesna smrt. Otpuštanje je znak poverenja i ljubavi koja nadolazi poput reke tamo gde su ustave straha maknute. Možeš izgubiti sve, a ovo je ponekad potrebno da bi otkrili ono što vredi. Život se ponekad čini nemilosrdan, dogode se nesreće i gubici, bol postaje nezidrživ. Ako kojim slučajem propadnemo, možda možemo spoznati da ono na čemu smo stajali i nije bilo tlo već postolje na kojem smo uzdizali lažne vrednosti. Veći deo našeg života bio je protkan strahom od propadanja, a ono je možda bilo jedina mogućnost buđenja. Stoga ako nam život priušti propadanje, to nije kraj nego početak nas samih. To ne mora biti zla kob nego početak buđenja. Doduše privremeno iskustvo može biti bol i tugovanje, a ovome može slediti nostalgično prisećanje na prošlost. Ali nakon ovoga valja osluhnuti život sada i iskusiti buđenje posve novih vrednosti, nove osobnosti, novih odnosa utemeljennih na stvarnosti. Tada je moguće spoznati da smo celo vreme do tada spavali i sve što smo radili bila je prevencija protiv buđenja. Ustrajnom nostalgijom samo nastavljamo s ovom preventivom u novim uslovima. To je zla kob, takav stav, a ne život. I ako nakon svega nismo spremni učiti, životu ne preostaje drugo nego da se ugasi zauvek.
|
