@ Laura 2008 ISKUSTVO SAMOĆEČoveku je jako važno da nauči da bude sam! Za ovo ne postoji recept, ali postoji razlog. Recept ne postoji jer svako uči biti sam na svoj način kada shvati da je to važno. Kad naučimo biti sami umemo biti i s drugima. Umetnik samoće ujedno je i umetnik zajedništva jer od drugih ne očekuje ama baš ništa - osim da budu to što jesu. Iskustvo samoće u početku nije ugodno, može biti prožeto dosadom i osećajem napuštenosti. Ali kada samoća sazri, njen plod postaje sladak i životvoran. Istinsko zajedništvo tada se može odvijati bez napora. Život postaje lep i slobodan kada nismo zavisni jedni od drugih, kada možemo biti sami, a možemo se i susretati. Kada možemo ono što nam se prohte. Ovo možemo naučiti promatranjem ličnog disanja. Kao što udisanje prirodno sledi nakon izdisanja, tako i zajedništvo prirodno sledi nakon iskustva samoće. Ako zaboravim da izdahnem, disanje se prekida, ali telo mi to neće dopustiti. Ako ne negujem iskustvo samoće, moja društvenost postaće neprirodna, opsesivna. Au, nisam vam rekla ovo, a vrlo je važno: važno je naučiti ćutati. Govor je dar, njime možemo da poručimo jedni drugima o tome ko smo. Ali kada zaboravimo ko smo, govor gubi smisao, postane isprazan. Tvoj život je poruka ako pre govora naučiš ćutati. Ćutnja može pomoći da život postane objava. Tada izgovorena reč nadopunjuje iskustvo objave. Reč rođena iz ćutnje rasvetljuje odnose, isceljuje onoga koji sluša. Reč rođena iz ćutnje ne nagovara već pleni i vraća nas kući. Reč rođena iz ćutnje ne mora uvek biti izrečena, pa ipak budi dobrotu, naklonost i susret. Reč se može roditi iz ćutnje u samoći ili iz ćutnje dok pažljivo slušamo sugovornika.
|
