Svi u ovom životu moramo biti spremni na gubitke svih vrsta. Persijski mistik je davno, shrvan gubitkom, zapisao: “Ako mi nebo ne dopusti da te motrim, motriću one koji te vide.” Neko vidi, zna.

Najteže je izgubiti voljenu osobu.

Koliko god znamo da je to pretnja prisutna u svačijem životu, nikad nismo spremni na takav ishod. Pogotovu kada se radi o bliskim nam osobama koji su otišli pre vremena, premladi, iako prihvaćanje nečijeg odlaska može biti jako teško čak i kada se radi o starijoj osobi.

Kada neko napusti naš život, mi smo ti koji najviše patimo. Uprkos ljubavi prema njemu, zapravo se radi o našoj boli, jer nama će nedostajati njegova prisutnost, njihovo društvo i značenje za naš život. Oni su otišli, jer došlo je njihovo vreme, trenutak koji se dogodio u nekom opravdanom trenutku, ako takav uopšte možemo prihvatiti za bilo koga u našim očima.

Kako da se, s obzirom na našu prirodu neprihvatanja, s time pomirimo? Kako da nađemo utehu kada nam ništa ne može nadomestiti spoznaju da voljene osobe više nikad neće biti kraj nas na ovome svetu.

Od neizbežnosti gubitaka koji su nas pogodili ne treba bežati, kao ni od pokušaja zaboravljanja sećanja na voljene, lečiti tugu. Makar voljenih više nema uz nas, jednom su uz nas bili i to znači život. Sećanja, pa makar ponekad bila i preteška, treba održati živima. Sećanja na otišle živi su podsetnik na sve što su nam značili, što su nas naučili, što smo mi njih naučili – to su sećanja na ljubav, kroz sve njene teške, lake, lepe i one manje ugodne trenutke.

Čak i kad je bol ogromna, ako se čini da bismo najradije zaboravili na tragediju koja nas je pogodila njihovim odlaskom, na sećanjima treba istrajati. Ne samo na onim divnim trenucima uz tu osobu, već na svemu što smo s njom proživeli. Ne treba to pretvarati u romantiziranu sliku koja će nam olakšati bol. To nije put koji nam olakšava gubitak. Svačiji gubitak je najteži, ali ne treba dopustiti da naš plač traje doveka.

Jer ja, koja sam još ovde, a i on, koji više nije – zajedno smo plakali i smejali se. I to je naša zajednička večnost.