Pohlepa i požuda danas su zavladale čovekom i srušile vrednost emocija na najnižu tačku. I ne samo vrednost nego i samo postojanje, a time i iskazivanje emocija. Emocije, koje su duh života i ništa ih ne može zameniti osim praznine, slamaju se u ljudima, potiskuju se, čime ljudi sve više nalikuju na lutke, možda doterane spolja, no pune slame iznutra. Slame koja bi jednog od skorih dana lako mogla početi da viri iz tela.

Živeti samo iz koristi i strasti prolazno je i ne jamči emotivni opstanak u budućnosti, nego upravo suprotno – emotivni krah. Svaka emocija odašilje poruku pošiljaocu i primaocu, to je neodvojivost obostranog deljenja. Zanemariti u sebi, a potom i skrivati od drugih, unutarnje stanje osećaja, može jedino čovek koji je prestao sebe da voli. Ili nikad nije ni naučio. Nestankom ili nedostatkom ljubavi prema sebi, čoveka obuzima osećaj praznine, stanje koje ubija polako ali neumitno, jer tera u tamu naše umove.

Tamom tumaraju izgubljeni, rekao je jednom neko i upravo je osećaj izgubljenosti posledica praznine u koju ulazimo zanemarivanjem sebe i svojih emocija. Neobično je kako mi uprkos tim spoznajama i dalje slepo verujemo kako će tama nestati kao što jutro svaki put zameni noć. No, reč je o drukčijoj vrsti tame, beskrajnom tunelu na čijem se kraju ne nazire svetlost. A mi i dalje ćutimo o svemu tome, čamimo u tami, više i ne tražeći hoće li se pojaviti svetlost.

U tom tunelu beznađa strah je vladar. Strah zaustavlja svaki pokušaj izlaska iz tmine, on ne dopušta razmišljanje. Strah od čega? morali bismo se zapitati. Teško bismo našli pravi odgovor, jer je posredi strah od straha. Skrivati taj strah od drugih ljudi, naročito bliskih, dodatna je otežavajuća okolnost kojoj pribegavamo u trenucima srama. Strah blokira sve druge emocije.

Što duže odgađamo da podelimo s bližnjima emocije koje smo sakrili ili pokušali ubiti u sebi, to je strah veći. Jedini način da ugledamo svetlo jeste “besramni” povratak našim emocijama i njihovo deljenje s drugima. Pa ma koliko se teškim takvo součavanje sa sobom i svetom moglo učiniti. Drugog nema, ne u svetu u kojem, tumarajući bezglavo lišeni emocija, počinjemo umirati pre smrti.