@ Djerdj Lazar 1988

EGOCENTAR

Fizički izgled ponašanje karakteriše pojavnost, a naglašenost ega ponajpre se uoči. Iako skriveno biće u biću, ova unutrašnja pokretačka energija, manje-više je izražena kod svakog. Izraz potrebe čoveku da se dokaže, da bi uspeo ili opstao, kada već sve to ne uspeva na drugi, prirodniji, način. U isto vreme, ego je predstava o sopstvenoj veličini. Funkcija koja često zaslepljuje čula kojom se svi realni potencijali i sve moći pojedinca potčinjavaju i usmeravaju da bi podgrevale tu umišljenu vrednost, sa jedinim ciljem odbrane Velikog i nedodirljivog Ja.

Prepoznajemo ga uvek, bilo da je naglašen ili pritajen. Ukoliko se ne ispolji na okruženje, ispoljiće se ka unutra. Lepeza iskazivanja je jako široka, karakteristične su nijanse od nadmenosti do bledila pojavnosti. Ali u suštini, uvek je isto jer ponašanjem čovek brani sebe, pa je ego i komandant samozaštitnog sistema odbrane Sebe. Zato je ego histeričan jer čuva Sebe kao vrednost koja mu je poverena (ili koju je poverio sam sebi), a tek posredno ličnost. Upravo zbog svega su u prvom planu i nametajuće izjave ili stavovi o Sebi u cilju negiranja svega ostalog. Ukoliko prva reč nije "Ja" i ukoliko rečenica nije afirmativna, u smislu potčinjavanja prvom licu, tada rečenica obavezno počinje negacijom - svega! (Tako se identifikuje jer ne voli da se krije. A kada mora to da čini, onda je to nerado i "vlasnik" je prava tempirana bomba").

Uverenje da ne postoji ništa drugo, tj da sve drugo nije važno, sužava nam svest o tome da je razlika osnovni element postojanja i uslov rasta. To je karika koja mnogima nedostaje pa i doživljavaju iznenađenja koja obično uvedu u neprijatne situacije jer ego ne misli o drugima, nema predstavu da i drugi imaju iste ili slične probleme i potrebe, ako ne i veće.

- Zar se ne susrećemo radi zadovoljenja ličnih potreba?

- To je pogrešno. Susrećemo se jer imamo u određenim segmentima života slične probleme koje ne možemo da rešimo samostalno. Nalaženjem "zajedničkog jezika" postajemo istomišljenici, ali rezultat takvog susretanja nikada nije dao kvalitet, već brdo ispraznih zadovoljstava i traćenja vremena. Tek neslaganjem dolazimo do saznanja o postojanju drugačijeg mišljenja, saznanja da i drugi, baš kao i mi imaju svoj stav, neki cilj i pravo da budu svojstveni, (pravo na život i jedinstvenost). Susretanja bi trebala biti razlog saznanju i prihvatanju drugih sa pravom na njihovo mišljenje, da i njihov pristup životu ima isto toliko smisla, ako ne i više, baš kao i naš.

- Znači da je uzrok mnogim problemima je upravo u nesposobnosti da prihvatimo postojanje nečeg drugog izvan predstave sveta koji smo stvorili?

- Da bi čovek nešto dostigao ili postigao nisu mu potrebni drugi jer svi drugi su samo naše obavezno iskustvo, a ne sredstvo, niti su nam potrebni u smislu uzora.