CIVILIZACIJSKA TEKOVINA

@ Djerdj Lazar 1989 Svaka civilizacija, država ili vlast je razapeta između pokušaja da zadrži postojeći poredak stvari i radikalnih stremljenja pojedinaca ili grupe istomišljenika za njegovom promenom. Svaki pokušaj takve promene naziva rušenjem. Svaka je vrlo osetljiva i svaka to sankcioniše, u ime dostignutih vrednosti, u ime svoje samodovoljnosti i samoljublja - u ime "viših interesa". Reklo bi se: pa to je normalno.

Priznajemo da svaka akcija stvara svoju suprotnost - reakciju, da svaki jin ima svoj jang. analogno predhodnom tako i sve ima svoju opoziciju - svoje rušioce.

A na svakom kraju, na samom začetku, svaka ima vesnike novog doba; ali može biti i bolesna, ali kada je neizlečivo bolesna, teško da joj iko može pomoći, jer kvaliteno novo uvek menja staro, prevaziđeno.

Sve u ovom svetu kojeg pojmimo ima svoju suprotnost jer je svaka akcija po svojoj prirodi je svojevrstan teror, koji inicira protivljenje, podstiče izazov. Sve aktuelno podstiče na reakciju, na odbranu ili na rušenje postojećeg, saglasno kolektivnoj potrebi, interesima ili uglu posmatranja; stoga uvek postoji objekat, subjekat i predikat.

Kada pojedinac oseti taj poziv koji budi, inicira se rušilački impuls, jer stiče uverenje da je izabran i da može to isto da promeni. U psihi čoveka, u pozadini svih njegovih aktivnosti uvek postoji doza surovosti, postoji samo jedan programirani odgovor na situaciju - da objekat svojih želja prilagodi svojim potrebama. Smisao svega rušilačkog je izgleda u davno nametnutom sistemu vrednosti kojeg prenosimo "s kolena na koleno", vid civilizacijske tekovine, baš kako je i ona sam nastala.

Svaka revolucija je odraz istorijske potrebe, kao što je buna odraz potrebe grupe, kao što je želja za promenom odraz potrebe pojedinca. Svaka želja za promenom, buna ili revolucija su deo jednog beskonačnog kretanja potreba ljudske civilizacije. Svaki aktuelni trenutak u tom smislu sazdan je od niza potreba svih koji su nam predhodili, sa ciljem koji je, izgleda, iznad naših prizemnih, sebičnih i materijalističkih potreba. Ali sve je to deo jedne velike seobe potreba kroz vreme.

Neko bi rekao da se mi, ovim aktivnostima, ustvari, večito vrtimo u krug, poput smene dana i noći, odnosno poput njihanja klatna. Kretanje jeste kružno, ali je spiralno. Njihanje jeste, ali je put klatna sve kraći. Sve se kreće, sve se ponavlja, sve brže i brže, prema krajnjoj tačci. Prema predpostaljenoj tačci "nula" - kada će sve za trenutak stati. A tada saglasno svemu predhodnom - sve ispočetka - na neki drugi način!

Čovek ima prirodnu potrebu, a samim tim i dužnost da se uvek odaziva impulsu za promenom. Potreba koja nas budi, opominje da ni nas ne bi bilo; budi nas iz učmalosti ili kada smo u beznađu, kada tražimo izlaz ili imamo želju da isplovimo iz nesvesnog načina života. Budi nas i kazuje da proširimo svoj pogled na život, kako u širinu, tako i u dubinu. Pokazuje nam da smisao sopstvenog i svekolikog bitisanja sagledamo kroz prošlost i budućnost. To zvono za ustanak, za promenom postojećeg, budi nas i daje izvesnost i nadu da život ipak može da ima smisla samo ukoliko smo aktivni činioci ili sudeonici. Ali samo od naše spremnosti zavisi da li ćemo ga prepoznati; od naše volje sve zavisi koliko ćemo taj poziv prihvatiti, odnosno, i uspeti u tome.

Na sadašnjem stupnju svesti, revolucija ne donosi ništa fundamentalno novo, ciljevi, metodi i manipulacija narodom su isti. Samo se smenjuju nosioci vlasti, nosioci formiranja svesti širokih, podaničkih, narodnih masa. A svest nosilaca, danas, je okrenuta i podređena ličnom, egoističnom, svest za posedovanjem. Širi društveni, civilizacijski interes, podređen je pojedinačnom. To je zato što su i akcija i reakcija samo dva modaliteta istog, dve konkretne forme koje imaju isti cilj. Dve komplemetarne metode u okviru jedne celine sa istaknutim osećajem za nekim prenaglašenim "ja" jer civilizacija "jako voli sebe".

Jedan prosečan ljudski život nije dovoljan kako bi se osetile i sagledale ljudske potrebe, odnosno niza civilizacija, pa samim tim i da bi se valjano kritikovale aktuelene pojave. Stoga se ne može nosiocima mnogo prigovarati jer poistovećivanjem sa Sistemom čovek čini dela u ime sistema, čime je povratno zaštićen -– "višim" interesima.

Najveća tekovina aktuelne, dominantne, progresivne, zapadne civilizacije je zaštita privatne svojine manjine. To je koncepcija izdvojenog "ja", kult individualnosti, "moje" ličnosti, "mojih" vrednosti. Šta se time uopšte štiti?

Materijalne pogodnosti, postignutii status, bogaćenje manjine u odnosu na većinu, zaštita manjine od većine, vlast manjine u odnosu na većinu!

A većina? Samo glasačka mašinerija koja podržava većinu od koje će dobiti samo mrvice u zamenu za poklonjeno poverenje. Izbori i glasanje su samo provere odanosti, u zamenu za obećanja koja se nikada ne ispune.

Naša civilizacija je odbacila prirodni poredak stvari i nametnula mehanički. Doktrina oličena kroz uređena, rigidna pravila ponašanja; nametnula je pritisak, strah, strogoću i prinudu. Naša civilizacija je čvrsta, stroga, vojnička, neprikosnovena. Nametnuta je već dobro poznata, već dvehiljade godina proverena, filozofska doktrina - dogma. Sve je zaštićeno je od dodira.

Danas kada je, sve više, pažnja većine usmerena na goli opstanak, svaki pokušaj da se izvrši uticaj i promeni postojeće stanje, u odnosu na manjinu, moramo posmatrati kao odraz našeg nižeg dela prirode, baš kao što je i uzrok. To je tekovina naše civilizacije na koju, na žalost, izgleda imamo pravo svi. Tekovina zvana rušilački poriv. Kako nešto novo sagraditi, ako ne srušiš staro? Kako imati, kako opstati, osim ako silom ne preuzeti - načinom kako ti je i uskraćeno. Da li to nismo ništa kvalitetno i vredno izgradili ili nismo naučili da poštujemo - jedni druge?

Poštovati, voleti, biti razuman, human, pozitivan, naučili smo od umetnika. Oni nisu perjanice civilizacije, oni su samo produkt civilizacije, svijetle tačke u mraku te večne igre suprotnosti. Umetnici su odraz kolektivne potrebe svoga vremena. I naučnici, mudraci, filozofi, rušioci i graditelji, mi, oni, svi smo u datom, aktuelnom trenutku deo neke potrebe - prirodni odgovor na nametnutu situaciju.

Zato je uverenje naše civilizacije da "joj se može" sve samo prividna, kao što je, u duhu svega, i naš poraz. Pobeda je relativna, baš kao i poraz, jer vlast, pa ni konačna vlast, ni nad čim ne postoji. To je fikcija proistekla iz verovanja da ne može biti drugačije, ali život nas uči upravo da nije tako, iskustvo nam govori još više.

Srušiti nešto, nažalost, je poziv iznutra, proistekao iz stava opozitne strane, jer omiljena krilatica naše civilizacije je: "Ko nije sa nama - on je protiv nas", koja upravo budi na suprotstavljanje. Klica slobode koju nosi svaka pobuna jeste sigurno i deo neke veće potrebe koja će se evolucijom ljudske svesti jednoga dana transformisati u kolektivnu, što bi trebalo da bude ideal, s tačke gledišta većine.

A iluzija, ideali razočarenje idu pod ruku, jedno s drugim, i oni su tekovina naše civilizacije. Iluzija da se išta može promeniti tim aktivnostima. Uz iluziju i utopija, kažu: da se može, baš kao što se ne može - sve je stvar prava na lični stav - sve je stvar razumevanja kojeg nema u bilo kom obliku - sve su to tekovina naše civilizacije - čiji smo neraskidivi deo.