@ Djerdj Lazar 2001 Moj brat BogoljubPre tri dana, naprasno, umro je moj brat Bogoljub a imao je samo četrdesetdve godine. Gde je ta pravda života i koji je smisao života uzeti nekome zivot kada je na vrhuncu stvaranja? Razume li to neko? Da li je u pitanju krivica? Preslab sam da bih išta komentarisao, besmisleno da bih se žalio, sada kada sam i ja osetio na sopstvenoj koži da se i meni može desiti tako nešto, a ne samo drugim ljudima. Sve ovo razmišljam. Ne pitam ništa jer sada nikakav odgovor ne postoji, nikakva filozofija da bi kompenzovali oduzimanje života mome bratu Bogoljubu. I kome da postavim pitanje: Zašto? Čovek izgleda može sa s drugim ljudima svašta podeliti, ali jedino tugu, ipak, ne može. Tuga je nešto lično, poput suprotnosti čina radosti i ljubavi, kada daješ sve od sebe, a o tome ne razmišljaš. Tuga nastaje kada ti se nešto uskrati, bez tvoje volje, nešto sa čim si bio neraskidivo vezan. Ko nije osetio, tuga je nešto što se ne može opisati, baš kao ni ljubav koju sam nesebično poklanjao svome bratu i razmenjivao je čineći dobra dela jedno drugom. Tuga je kada si uskraćen za nešto što ti je puno značilo a ne može se nadomestiti ni sa čim. Jedino tuga nema utehu. Bogoljube! Život je baš čudan. Evo, juče sam bio u crkvi da ti zapalim sveću da ti posvetli put u mraku kojim lutaš. Nije bio nikakav praznik niti Svetac, ali su svi oko mene bili veseli, dok sam ja tužan i zamišljen sedeo pored groba Dositeja. Eto, otišao sam do crkve da bih ti upalio sveću i da budem u miru crkvenog parka, ali mi se nije dalo, jer su veseli svatovi bili preglasni da bih mogao da ti se posvetim. A setih se kako si mi jednom prilikom rekao da moramo stalno pobedjivati kako bismo osetili radost života. Koga si ti pobedio Bogoljube i ko je sada pobedjen, sada kada smo te izgubili? Ako si i bio u poravu, nameće mi se jedna konstatacija, da se pobede ne mogu redjati u nedogled, jer vreme nije pobedio niko. Izgleda nije smisao pobediti, ali nije ni u tome da treba izgubiti. Ali šta jeste? Možda se pitaš: ima li što god novo? Ima! Sećaš se Bogoljube za našu želju da okupimo celu familiju? Bogoljube, uspeo si! Svi su došli! Ali je cena uspeha bila ipak previsoka i s gorčinom gubitka tebe, i ne znam da li postoji reč kojom se objašnjava da si nam puno značio i da nam nedostaješ. I još nešto sam primetio. Ne znam da li će tebe razočarati; mene i jeste i nije. Ne znam kako da ti kažem, ali: Beograd uopšte nije primetio da te više nema medju nama. Život teče dalje, kao da se ništa nije desilo. Da je neka druga situacija rekao bih: dobro je nećeš pasti u zaborav, ali ... Eto, Bogoljube, kažu da te više nema. Kako, kada si mi u mislima, pa evo i ovde!Evo i sada. Život nam je baš prepun kontrasta, a ja moram da ti priznam da ne znam kako da pomirim te oprečne stvari, naročito ne, sada. Bog te blagoslovio, vredni moj Bogoljube i neka ti tvoja dobrota i razumevanje koju si nam nesebično pružao budu dovoljni za nagradu, tamo gore, da pronadješ put i stigneš na cilj. Sveće sam upalio i čuvam ih od košave koja nesmanjenom žestinom duva, ali znam da čim se budem pomakao, da će se ugasiti. I ko će ti onda osvetljavati put, dobri moj Bogoljube.
|
