@ Vera Čudina

Iz dana u dan srozavamo vlastitu inteligenciju, prepuštamo se lakoći životarenja u izobličenom svetu, samodopadnom, sklonom pomodnosti i praćenju trendova. Tako saznamo kako je ova nedelja “in” jesti sladoled nosimo li crvene cipele. Pa tako i činimo.

Stilovi koji dođu pa još brže prođu sve su radikalniji, sve ćudljiviji, a mi pristajemo na tu bizarnu igru da se diriguje našim “ulaženjem” (in) i “izlaženjem” (out). Kad smo već zagrizli udicu, zavirimo barem “unutra”, u cirkus olakog trošenja novca (koji nam je ipak vladar, ako ga imamo) i praćenja naše utrke sa samim sobom.

Na primer, ove nedelje to može biti čak i čitanje gospodina Marqueza, jer gospodin je prestao pisati, kako poručuje njegov ataše. A da bi nas prihvatili kao “in”, moramo pratiti i čitati velike pisce. Kapa dole Kolumbijcu, do poda, to se ne tiče njega, to se tiče nas i naših mnogo godina samoće, svih koje će tek uslediti.

Do sto nećemo doći, jer teško da ćemo apsolvirati i njegovih sto u nedelju dana, pogotovo jer tu je i još mnogo stvari koje treba učiniti da bismo dospeli “unutra”. Bespoštedna i okrutna je to utrka s glupošću, a glupost koja vreba u svakoj inteligenciji uvek će imati prednost u tome što će anulirati krhke pokušaje da se pamet otrhva naletu sumnje u mogućnosti vlastite gluposti. Čak i ako uspem pohvatati sve zahteve pomodnosti koje nam nameću, dakle bivanja u “inosti”, što je teško verovatno, pitanje je, s obzirom na nestalnost tog “unutra”, jesam li zaista uspela ući i jesam li sretnija zbog toga.

Može li se zaista onako kako nam drugi predstavljaju da se treba i može, biti “in”. Nemoguće, jer nikad ne uspevamo biti “in” onako kako bimso mi hteli, to je zabavna podlost društva igara s malo hleba. Imamo li iskrenu potrebu biti “in”, uđimo onda zaista unutra, u sebe same, i zapitajmo se što nam se jede, što nam se danas nosi od odeće, ako je, naravno, imamo na biranje, zapitajmo se što želimo raditi, gde se kretati, s kime se družiti i kako se ponašati. Onda će biti svejedno jesmo li za druge “unutra” ili “vani”.

Onda možemo čak biti i “in”, ako baš zatreba. Ili ćemo možda lakoćom baš mi zavesti svet da nas voli i prati, jer svet ispod “makete sveta” ponekad sledi one koji prate sebe i iskreno se izraze. Iznutra prema van.