@ Vera Čudina

Pitanje šta je uistinu stvarnost kao da je palo u zaborav. Stvarnost je prihvaćena kao stvarna i nepobitna. Ostalo je samo pitanje kakva je naša stvarnost. Znači, kako je uređujemo u praktičnom životu.

Ako primeri te krute stvarnosti nisu ispunjeni i ako iz njih ne dođu vidljivi rezultati, stvarnost, uslovno rečeno, ne postoji. Utisci, unutarnji i subjektivni, ne izriču se osim ako mogu poslužiti krutoj, suženoj stvarnosti. Izostaju i osećaji, jedino ako ne služe kao “lažne suze” ili “lažni osmesi” u svrhu nekog praktičnog ostvarenja te krnje stvarnosti.

Oni koji se još uvek nisu odrekli punoće ljudskog poimanja i doživljaja pitaju se kako to da ljudi beže od stvarnosti. Ljudi beže od skučene, loše kopije stvarnosti, jer, okrnjeni emotivno, osećajno, misaono i utiscima, ne osećaju se potpunim.

Nešto nedostaje pa se ljudi kad-tad sudare sa spoznajom da su i oni postali krnji poput “stvarnosti” u kojoj trunu. Ne zaboravimo, čovek je tvorac svake stvarnosti, pa i ove krnje, u kojoj je uspeo u sebi zatamniti biće koje promatra, oseća, sluti… Korištenje svih kapaciteta jeste ono što je bitno i što je u čovekovoj moći. Stoga čovek zapravo beži od pojednostavnjene verzije sebe kao osobe i stvarnosti koju kao takva osoba spoznaje. Beg od “stvarnosti”, krnje i lažne u odnosu na celovitost ljudskog bića (koje je, ponovimo, kreira i svedoči o njoj) počinje se činiti i više nego poželjnim.

No, to ne može biti konačno rešenje. Samo svojevrsno odgađanje kako bi se čovek vratio sebi i na osnovi ponovnog dostignuća celovitosti kreirao svoju pravu stvarnost. Možda posve subjektivnu, ali uz utisak koji mu je uvek predstavljao jedinu moguću objektivnost na vidiku spoznaje.