@ Lazar 2009

Često sebe uhvatimo da smo ljuti na ceo svet. Taj osećaj kada u nečemu podbacimo ili ne uspemo da uradimo kako smo zamislili, pređe u bes. U ispad koji se može desiti u bilo kojem trenutku i na bilo koem mestu.

Što je najgore, može biti usmeren prema sasvim “krivim” ljudima, koji nemaju nikakve veze s našim stanjem. Kalkulacija ili pokušaj kontrole ispada javi se eventualno ako se nalazimo u društvu nekoga tko ima autoritet nad nama, na primer šefa. Pred jednakima ili nižima u hijerarhiji, od posla do obitelji, eksplodiraćemo tek tako, neugroženi posledicama.

Jasno je pod kolikim stresom živimo, pogotovo na poslu, i da lako gubimo živce. No, bes je nešto drugo i nema nikakve veze s gubljenjem živaca. Bes je odraz naše nemoći da sredimo život kako smo zamislili.

Koliko se god činio naglim ispadom, bes je zapravo otrovna supa koja se dugo kuva u nama. Krajnji ispad je tek trenutak kad supa prekipi, kad je već kasno. Bes može preći u svojevrsnu bolest, ako se nad njim počne gubiti kontrola i ako mu se dopusti da prečesto izbija na površinu.

Na taj način pogađa sve oko nas na najgore zamislive načine, širi strah u nama i u njima. Strah u nama javlja se kad uvidimo kako ga više ne možemo kontrolisati. A naš je cilj da se osećamo sigurno i ponašamo prirodno, jer ta prirodna spontanost određuje granice do kojih se možemo naljutiti u trenucima nemoći ili frustriranosti.

Šta uda uradimo? Mi i te kako osećamo nakupljanje besa u sebi. Tako možemo predvideti i kako će kad-tad taj bes poželeti da izleti iz nas i da se prospe po drugima. Zato razloge zbog kojih se bes nakuplja u nama treba osvestiti i rešavati, a ne čekati posljednji trenutak, kada je već prekasno. Negiranjem problema samo klizimo prema ponoru.

Počnimo ih rešavati da bismo sprečili najružniji i najopasniji scenario. Bes, jednom kada ga osetimo i provali u najgoroj meri, može nas potpuno preuzeti i promeniti nas u ljude koji će teško više ikad osetiti mir u sebi.