Jedan covek star 92 godine, mali, dobro drzeci i ponosan, koji je svakog jutra u osam sati bio komplet obučen, sa kosom moderno namestenom i savršeno obrijan, iako je skoro sasvim slep, danas se doselio u staracki dom. Njegova 70-to godisnja zena skoro je umrla i time selidbu u dom učinila neophodnom. Posle mnogo sati strpljivog čekanja u holu doma, ugodno se nasmesio kada su mu rekli da mu da je soba spremna.

Dok je upravljao svojom setalicom ka liftu, opisao sam mu njegovu malu sobu, ukljucujuci i roletne koje su bile okacene na prozoru.

"Svida mi se" rekao je sa entuzijazmom osmogodisnjaka kome su upravo pokazali novo štene.

"Gosp. Dzons, još uvek niste videli sobu, sačekajte još malo."

"Da li će mi se dopasti soba ne zavisi od toga kako je rasporeden namestaj, vec kako ja raporedim svoje misli... Eto, vec samo odlucio da mi se dopada. To je odluka koju donosim svakoga jutra kad se probudim. Ja imam izbor: mogu da provedem dan u krevetu brojeci teskoce koje imam sa delovima tela koji vise ne rade, ili mogu da ustanem iz kreveta srecan zbog onih koji jos uvek rade.

Svaki dan je poklon, i dok su mi oci otvorene, mislicu na novi dan i na sve srećne uspomene koje sam odložio. Bas za ovo doba svog zivota.

MISLIM DA JE OVO NAJVAŽNIJE:

Starost je kao lični bankovni račun. Sa njega podižete ono što ste ulagali celog života.

I zato, za rezultate ulaganja nemate prava nikome da se žalite.