Kada bi Bog za trenutak zaboravio da sam ja samo krpena marioneta i podario mi komadić života, 
moguće je da ja ne bih kazao sve što mislim, ali nesumnjivo bih mislio sve što kažem.
Stvari bih cenio, ne po onome što vrede, već po onome što znače.
Spavao bih manje, sanjao bih više - shvatio sam da svaki minut koji provedemo zatvorenih očiju 
gubimo šezdeset sekundi svetlosti. 
Hodao bih kada drugi zastanu, budio se dok ostali spavaju. 
Slušao bih druge kada govore, i kako bih uživao u sladoledu od čokolade.

Kada bi mi Bog poklonio komadić života, oblačio bih se jednostavno, izlagao potrbuške suncu, 
ostavljajući otkrivernim ne samo telo, već i dušu.
Bože moj, kada bih imao srce, ispisivao bih svoju mržnju na ledu i čekao da izgreje sunce. 
Slikao bih Van Gogovim snom na zvezdama jednu Benedetijevu poemu, a Seratovu pesmu bih poklanjao 
kao serenadu u času svitanja. 
Zalivao bih ruže da bih osetio bol od njihovih bodlji, i strastveni poljubac njihovih latica...

Bože moj, kad bih imao još samo jedan mali komadić života... ne bih pustio da prođe ni jedan jedini dan 
a da ne kažem ljudima koje volim, da ih volim.
Uveravao bih svaku ženu i svakog muškarca da su mi najbliži i živeo bih zaljubljen u ljubav.
Dokazivao bih ljudima koliko greše kada misle da prestaju da se zaljubljuju kad ostare, 
a ne znaju da su ostarili kad prestanu da se zaljubljuju.
Deci bih darovao krila, ali bih im prepustio da sama nauče da lete.
Stare bih podučavao da smrt ne dolazi sa starošću, već sa zaboravom.
Toliko sam od vas naučio ljudi ...

Naučio sam da čitav svet želi da živi na vrhu planine, a ne zna da je istinska sreća u savlađivanju litica.
Shvatio sam da kada tek rođeno dete stegne svojom malom šakom, po prvi put, prst svoga oca, da ga je 
uhvatio zazuvek.
Naučio sam da čovek ima pravo da gleda drugog odozgo jedino kad treba da mu pomogne da se uspravi.

Toliko sam toga mogao da naučim od vas, premda mi to neće biti od velike koristi, 
jer kada me budu spakovali u onaj sanduk, ja ću na žalost početi da umirem.