Šta se to dogodilo 1968.? U noći sa 2. na 3. juna 1968. beogradski studenti pokušali su da se upišu u istoriju. No da li su uspeli (i u kojim razmerama) ili je to bio nažalost samo krah pokušaja "bunta" učenih mladih ljudi vrlo je teško reći. Ni nakon 40 godina od tog događaja ne postoji konsenzus među istraživačima, ali i svedocima tog vremena vrlo često ni o temeljnim pitanjima, no ono što je sigurno je sledeće: Te noći studenti su se spontano pretvorili u kritičnu masu koja je glasno vapila za promenama i protivila se represiji, u celoj Jugoslaviji najveću podršku su im pružili zagrebački studenti, a nakon ovog događaja jugoslovenski obrazovni sistem nikada više neće biti isti.

Spomenute večeri preko 3000 beogradskih studenata i profesora se borilo na ulicama grada prsa u prsa sa policijom, protiv pendreka i šlemova, a nažalost bilo je i pucnjeva...Sledećeg jutra studenti organizuju miting i u koloni idu iz Studentskog grada prema Beogradu kako bi organizovali mirne proteste. Među njima je i značajan broj profesora i prodekan koji su se solidarizovali s njima, međutim kod Podvožnjaka ih ponovno presreće koridor policije....sada je pretučen i deo profesora....

Ovako je otprilike sve započelo, a završilo je nakon sedmodnevnog studentskog štrajka kojeg je okončao sam Josip Broz Tito govorom na državnoj televiziji kada se na iznenađenje svih složio sa studentima podržavši ih u 90% njihovih zahteva - rekavši (NJEGOVO istorijsko: "STUDENTI SU U PRAVU!"). Nažalost po studente i demokratiju bio je to samo običan trik....

Ono što je usledilo je bila korenita reforma školstva (Šuvarova reforma) i univerziteta s temeljnim ciljem da se onemogući buduće krupnije organizovanje studenata. Profesori koji su se solidarizovali sa studentima su ubrzo uklonjeni sa svojih funkcija, a probuđeni nacionalni duh u republikama je zasenio liberalne i socijalne težnje studentske inteligencije i vrlo brzo nas sve zajedno odveo u krvoproliće.

Pokret iz '68 je nažalost bio vrlo loše koordiniran, (BEZ KONKRETNOG VOĐE) gotovo bez imalo integracijskih elemenata, a da se te "čarobne" '68 nije sve ono dogodilo u Francuskoj, Čehoslovačkoj i Nemačkoj te ostalim zemljama, gotovo je sigurno prema brojnim stručnjacima da se ne bi ni u Jugoslaviji. Ipak jugoslavenski studenti su ostali upamćeni po jednoj činjenici, a to je da su oni tražili bolji i dosledniji socijalizam. Iako su njihovi kolege širom Evrope tražili promene i liberalnije društvo, oni su tražili baš suprotno. Beograđani i Zagrepčani su tražili da njihovi političari provode ono što su narodu obećali da će provoditi, oni su tražili promenu u sistemu, a ne promenu sistema, tražili su da KPJ bude odanija idealima socijalizma i idejama Karla Marxa, a ne da se stara kapitalistička elita sada zamenjuje komunističkom. Parole poput "Dole crvena buržoazija" i "Dole kneževi komunizma" najbolji su svedok šta su tadašnje generacije percipirale kao temeljne društvene probleme.

Poražavajuća činjenica '68 je da su ti studenti koji su učestvovaali u demonstracijama braneći dosledniji socijalizam krajem osamdesetih i početkom devedesetih se disperzirali u praktično sve političke stranke na ovim prostorima, od krajnje levice pa do krajnje desnice pretvorivši se u pravilu u ono protiv čega su se '68 toliko žestoko borili - elitističku buržoaziju. Da ne bi jugoslavenski buntovnici u toj "modi" ostali "usamljeni" pobrinuli su se međutim i '68-aši širom Evrope pa se tako na jednom nedavno održanom skupu održanom u znak sećanja na navedene događaje pojavio simptomatičan plakat, "'68 go away", upozoravajući na činjenicu da ti ljudi više nisu spremni biti predvodnici tih ideja iz '68. Glavni akteri '68 poput pr. Daniela Cohn-Bendita danas radije pričaju o '68 nego da pišu o njoj i žive je - kao da je taj bunotvnički duh splasnuo.

No da li je '68 ipak potpuno zakazala? Ne bih se složio s tom konstatacijom jer reforme školstva u Jugoslaviji odnosno Francuskoj su možda najveće priznanje '68. Domino efekt koji je te godine zahvatio studentske domove i univerzitete širom Evrope i sveta, koji je studentima pružio spoznaju o svojoj moći i da oni kao i celo društvo zaslužuju bolje je svakako ono što ostaje 40 godina već među nama, a ostaće i duže i biće pravi poticaj novim generacijama i nekim novim klincima, a upravo zahvaljujući toj naročitoj generaciji iz '68.

Imao sam 17 godina kada sam jednog dana pozvan da se priključim protestima . Tih sudbonosnih dana, jedne večeri ispisali smo parole u ETSŠ "Nikola Tesla": "Plata oca 45.000, a bluza koju moramo da nosimo kao Kinezi košta 5.000... i tome slično." Ne, nisu nas otkrili ali je dugo ostao taj beli napis na istočnom zidu dvorišta. Stiglo je leto, a kada smo došli u jesen ponovo u klupe natpisa nije bilo, uostalom, svi smo se okrenuli Woodstocku i 68 ode svojim tokovima.

Bio sam i kod kaldrmisanog Podvažnjaka gde su nas "propisno" razbili. Srećom sam uspeo da pobegnem jer sam tih godina pecao na obližnjoj bari, sada je tamo blok 25 i ulica Proleterske Solidarnosti, a onaj famozni podvožnjak je bio negde gde je sada benzinska pumpa kod "YU biznis centra" i SIV-a. Taj podvožnjak je bio zbog pruge koja je povezivala Zemun i Beograd. I danas postoje stubovi železničke stanice kod Hotela Yugoslavija, na uzvišenju gde se deca sankaju...Inače išao je i trolebus br 11, sve do Saobraćajne škole...

Ne vidim svoj veliki udeo, jer pozadinu nisam kapirao, ali je važno bilo biti deo nečega što je protivno Postojećem. To valjda neke generacije ljudi imaju u genima.

I jedino mi ostaje da skinem kapu metalostrugaru! ...Jbt, koji je to lik bio!!!!

Tip je jednostavno rekao: STUDENTI SU U PRAVU!

A sutradan u listu "Student", umesto nekog naslova ili ilustracija, STAJALA NE NA NASLOVNOJ STRANI SAMO JEDNA OGROMNA TAČAKA.

TAČKA!