Izvod iz knjige
“Saggio sulla maturazione spirituale – Esej o duhovnom sazrevanju”
Andrej Pangos andreapangos@libero.it

Prevod: Sandra Eterović  

Proces individuacije Beskonačne Svesti, odvija se kroz tri stanja: java, san i duboki san. Pod Beskonačnom Svešću podrazumeva se Trojstvo: Beskonačno Znanje, Beskonačna Ljubav i Beskonačna Moć. Sva tri ova stanja: java, san i duboki san, odvijaju se u snu zvanom ljudski život, odnosno predstavljaju san čoveka da je živ. San čija je funkcija omogućavanje individuacije Beskonačne Svesti. Stimulišući proces individuacije (svoje) Svesti, pojedinac može da Spozna da su život, svet, univerzum, ali i sama Beskonačna Svest, (samo) jedan san. Tako čovek može da Spozna Stvarnost (Boga) i da Spozna Sebe kao Boga – Stvarnost. Ovo znači, da «pravilnim» sanjanjem, to jest, sanjanjem koje stimuliše individuaciju (sopstvene) Svesti, pojedinac može da se Probudi i da mu Svest Sazri, što je jedini istinski cilj svakog ljudskog života.

Čovekov san da je živ, čovek može da iskoristi za prevazilaženje tog sna i za Spoznaju Sebe kao Izvora celokupnog života. Koristeći život, čovek može da prevaziđe isti taj život, Spoznajom Sebe kao Izvora Univerzuma i Beskonačne Svesti. Svaki čovek je jednovremeno i Bog i čovek. Tačnije, Bog Jeste Stvarni «elemenat» svakog čoveka. Ljudski život je san koji omogućava Buđenje. Preciznije, ljudski život je san koji čini moguće tvrđenje da ima nekog ko spava i čini moguću obmanu da je Buđenje ostvarljivo. Samo onaj ko spava može da se probudi, ali u Stvar(nost)i, niko ne spava. Ideja da neko spava, samo je jedan san. U Stvar(nost)i, niko ne sanja i nema nikoga ko može i ko treba da se Probudi.

Oni koji tvrde: «Gospod je umro i (posle) je vaskrnuo», greše. On je zapravo, prvo vaskrsnuo i (posle) umro. Onaj ko prvo ne postigne vaskrsnuće, on će umreti. Pošto Bog živi, on će biti (već) mrtav. Jevanđelije po Filipu (20). Adelphi Edizioni, Milano, 1984.

Ono što se obično definiše kao java, jeste jedno sanjanje otvorenih očiju, ne u klasičnom smislu fantaziranja, već u smislu sanjanja da se je budni. Stanje koje se po običaju definiše san ili kada se kaže da čovek spava, ustvari je stanje u kojem čovek sanja da spava. Kada čovek radi ono što obično biva definisano kao sanjanje, on onda sanja da sanja. Tvrdi se da tokom faze dubokog sna, čovek ne sanja, što nije tačno. Tokom faze dubokog sna, čovek sanja, jer stanje dubokog sna, kao i stanje jave i stanje sna, jesu deo čovekovog sna da je živ, odnosno da živi. Dakle, znači da i tokom dubokog sna, čovek sanja. Sanja da je u stanju dubokog sna; sanja da ne sanja. A neki tvrde da je tokom dubokog sna, čovek u stanju Stvarnosti, ali da za To ne zna, odnosno izjavljaju da je stanje dubokog sna, stanje Stvarnosti doživljeno «nesvesno». Jasno je da Je svaki čovek, u Stvar(nost)i, Stvarnost, ali je jako sputavajuće tvrditi da faza dubokog sna predstavlja stanje blisko stanju Stvarnosti. To može dati povoda mnogim fantazijama i dodatnom nerazumevanju. Pa zar nije dovoljna fantazija da se je živi i Nerazumevanje da se, uStvar(nost)i, Jeste Bog?!

Sanjanje je jedno stanje, koje neprekidno prati čoveka koji ne Raspoznaje Stvarnost (Boga) od iluzije (Svest, vibracije, energije, materija). Čovek koji ne Raspoznaje Stvarnost od iluzije, sanja da je budan, sanja da je zaspao, sanja da sanja, sanja da je u stanju dubokog sna i sanja da se budi. Čovek koji ne Raspoznaje Stvarnost od iluzije, sanja da je začet, da je rođen, da živi i da mora da umre. U stvari, sva začeća, sva rođenja, svi životi i sve smrti dešavaju se, preciznije, izgleda kao da se dešavaju, kao san «u» Onome što Svaki čovek u Stvar(nost)i Jeste, to jest u Bogu. Onome ko ne Raspoznaje Stvarnost od iluzije, ove tvrdnje mogle bi se činiti kao fantazije, plodovi ludosti i halucinacije. Ko Raspoznaje Stvarnost od iluzije naprotiv, Zna da je Univerzum fantazija i da nema veće halucinacije od verovanja da su život i svet stvarni. Onome ko ne Poznaje Sebe, ove tvrdnje mogu izgledati kao puko filozofiranje, dok su za onoga ko Sebe Poznaje, konkretna istina lično utvrđena. Važno je znati da, znati sebe, ne znači Znati Sebe.

Sanjanje života, a ne znati da je život san, posledica je identifikacije sa lažnim ja, odnosno sa zamišljanjem da se je telo, um, ali i sama Svest. Nepoznavanje života kao sna je posledica nePoznavanja Sebe kao Stvarnosti. Fizičko telo, um i Svest su jedan san koji se «dešava» «u» Bogu, tj. u Onome što svako u Stvar(nost)i Jeste. Osnovna razlika između onoga što se obično naziva biti budan i onoga što se definiše spavanje, svodi se na drugačiji način sanjanja. Kada čovek koji ne Raspoznaje spava, sanja da u snu ima telo. Kada se čovek koji ne Raspoznaje probudi, tj. otvori oči, počinje da sanja da ima fizičko telo. Čovek koji ne Raspoznaje, definiše iluzornim (kao jedan san) telo koje je sanjao tokom sna, dok stvarnim naziva fizičko telo koje percepira kada se probudi, kada otvori oči. On u stvari sanja oba dva tela, odnosno oba dva tela su samo jedan san. Telo koje se obično definiše kao stvarno fizičko telo, je samo jedno telo koje se sanja, isto kao i ono telo, koje se definiše kao telo koje se sanja tokom sna. Kada onaj ko ne Raspoznaje Stvarnost od iluzije tvrdi: telo koje sam sanjao da imam u snu, nije bilo stvarno, u svakom slučaju, govori istinu. Govori istinu, jer ko ne Raspoznaje, sanja takođe i u javi. Dakle, ono što se po njemu odnosi na san, odnosi se i na san da je budan i na san da je spavao. Naravno, on ni ne zamišlja da kada je i budan (preciznije zamišlja da je budan), on spava. On samo sanja da je budan. Ko ne Raspoznaje Stvarnost od iluzije, on samo zamišlja da zaspi, da se budi, da ponovo zaspi, da se ponovo budi..., dok u stvari samo spava na drugačiji način. Telo koje čovek sanja tokom jave, koje zamišlja da ima u javi, jeste samo san, kao što je san i sama java.

Kako je moguće da čovek tokom faze dubokog sna, ali i generalno, uspeva da sanja da ne sanja?! Pojedinac je sastavni deo jednog šireg sna, sna zvanog čovečanstvo. Čovečanstvo je san, koji sebe neprekidno sanja. San zvan čovečanstvo, jeste proces u okviru koga se odvijaju snovi zvani pojedinačni životi. Svaki individualni proces, u smislu pojedinca i pojedinačnog života, je jedno sa procesom čovečanstva, od kojeg je nerazdvojiv. Stvar je u tome, da čovek neosvešćenog uma, zamišlja da je odvojen od ostatka procesa, odnosno da je samostalni entitet. Matrica sna zvanog čovečanstvo i sna ljudsko biće, je Svest (Beskonačna, Kolektivna i individualna, što je u stvari isto). Svest, sama po sebi san, služi kao Matrica sna koji se dešava na nivou vremena i prostora. Vibracije, kao i energija i materija, jesu rezultat procesa Svesti. Ukratko (veoma ukratko), Svest je Matrica koja definiše na koji način će «vibrirati vibracije». I dalje ukratko, vremensko prostorni element ljudske individualnosti, koji se sastoji od uma, od energetskih elemenata i od fizičkog tela, je jedan proces određen procesima Svesti. U odnosu na vibratorno – energetsko - fizički element čoveka koji prolazi kroz stanja jave, sna i dubokog sna, Svest je, da tako kažemo, «uvek budna». Tako Svest, na neki način, predstavlja «lepak» koji povezuje ova tri stanja i čini mogućim sanjanje, da se nema snova. Svest je takođe i «lepak» sna zvanog čovečanstvo. Svest je (samo)svesni element ljudske individualnosti, ali je takođe i (samo)svesni element sna zvanog Kreacija (Svest-vibracije-energije-materija).

Odlična meditacija koja može da se upotrebi je ta, da se «ide u potragu» za onim ko sanja. Upitati se u vezi sopstvenog sanjanja: Ko sanja? Ko se pita ko sanja? Zatim se ide u «unutrašnju» potragu za onim ko sanja. Ali, ne u potragu za verbalnim odgovorom na pitanja, već baš za kim sanja. Osnovno pitanje, suštinsko uputstvo: Da li zaista ima nekog ko sanja?! Da li ima nekog ko Stvarno sanja?! Ima li uopšte nekog?!

Život stalno daje čoveku poruke koje, ako se tumače na pravi način, nude mogućnosti za njegovo Buđenje, ali je za to neophodno znati, ne samo čisto intelektualno, da je život san. Koliko puta je čovek bio svedok, pa i sam autor tvrdnji, kao što su:Totti, ostvari nam snove!; Plavi, ostvarite naše snove!; Tomba, ti si naš san!; Megadream pretvara vaše snove u stvarnost.; Dušo, ti si moj san!; Realizuj tvoje snove! Američki san; Ostvario sam moje snove... Život jeste pun poruka, ali one su retko kad tumačene onako kako treba. Čovek neosvešćenog uma, može da pretvori poruku o miru u poruku o ratu.

Ratovi su rezultat spavanja ljudi. Ratovi su more, koje stvaraju oni, koji ne Raspoznaju Stvarnost od iluzije. Taj san izbija ne samo iz ljudi koji vladaju, već i pogotovo, iz naroda kao celine. Kada onaj ko vlada nema osvešćen um, kao što to obično i biva, on je vrh ledenog brega kolektivnog sna naroda koji on predstavlja i njegove odluke, vrlo malo su samostalne. Nije baš najpravilnije definisati nekog predsednika kao najmoćnijeg čoveka na svetu. Jer ako on nema osvešćen um, onda se radi o najimpotentnijem čoveku na svetu, jer ne može da se opovrgne manifestovanju kolektivne šizofrenije. Na taj način, on postaje materijalni izvršilac manifestacije kolektivnog sna, okarakterisanog negativnim emocijama (mržnja, strahovi, prezir...), negativnim mislima, vezanošću za individualnu moć (pojedinca) i za kolektivnu moć (naroda, nacije, rase...)...

Slobodan izbor je svetinja i onaj ko upućuje molbe kao npr.: Totti, ostvari nam snove!; Plavi, ostvarite naše snove!; Tako bih voleo da realizujem moje snove!; ...normalno da će nastaviti da sanja. Svako hrani svoj san da je živ, svako utiče na karakteristike svoga sanjanja. Život bi se promenio nabolje, kada bi čovek, umesto da traži da mu se snovi ostvare, tražio da se Probudi, na primer sa molbom:Bože, Probudi me! (veliko P) ili još bolje molitvama, kao što su: Molim Boga da se Probudim.; Molim Boga da osvestim sopstveno sanjanje.

Dovoljan je trenutak Raspoznavanja Stvarnosti od iluzije, pa da čovek shvati da gore pomenuti argumenti o sanjanju da se je budni, o životu kao o snu... nisu samo puko filozofiranje koje nema veze sa takozvanom svakodnevnom stvarnošću (koja je naravno jedan san, iluzija, sigurno nije Stvarnost). Biti Budni, odnosno Raspoznavati Stvarnost od iluzije, pomaže da se bolje živi. Čovekovi problemi proizlaze iz činjenice, da sanja da je budan. Normalno da onaj ko je žrtva takve zablude, ima problema u životu..., problema u odnosima, problema u porodici, finansijskih problema, zdravstvenih problema... Sasvim je normalno da onaj ko je opijen procesima neosvešćenog uma, vrši neprikladne izbore zbog kojih može imati poteškoća. U stvari, veličina problema je određena time koliko taj isti problem sprečava individuaciju Svesti. Odličan način da se započnu procesi rešavanja problema i da se istovremeno stimuliše i proces individuacije (sopstvene) Svesti, je moliti se Bogu, na primer molitvama kao što su: Molim Boga da mi reprogramira karmičke uzroke porodičnih problema.; Molim Boga da mi reprogramira karmičke uzroke problema na poslu.; Molim Boga da mi reprogramira karmičke uzroke zdravstvenih problema.; Molim Boga da mi reprogramira karmičke uzroke finansijskih problema; Molim Boga da mi reprogramira finansijsku karmu; Molim Boga da reprogramira karmičke procese mog odnosa sa...; Molim Boga da reprogramira karmičke uzroke školskih problema mog sina;...

Ako čovek nema zdravstvenih, finansijskih ili drugih problema, to ne podrazumeva da je on Budan ili da Raspoznaje Stvarnost od iluzije. On samo sanja jedan «bolji san», ima bolji individualni software, koji je razvio takođe i svojim mislima i svojim ponašanjem... Ali, osnovni problem ostaje. A taj je, da se sanja, da kada se otvore oči, da se je budni.

Vožnja hiljadu kilometara u pijanom stanju, a bez da se sleti s puta, smatrala bi se čudom. S obzirom na kolektivnu opijenost kojoj je stalno podvrgnuto čovečanstvo, pravo je čudo da čovek uopšte i živi tako dugo. Pravo je čudo da ima tako malo, takozvanih, «prevremenih» smrtnih slučajeva. Pravo čudo je da ima tako malo ubistava, samoubistava, pokolja, ratova... Pravo čudo je da ima tako malo bolesnih. Iako, da bi bili precizniji, takođe zdravstveno stanje čoveka koji se smatra zdrav kao bik, ali čija Svest nije Sazrela, je samo poseban oblik bolesti. Jedino Stvarno DobroBitisanje, jeste stanje onog čoveka čija je Svest Sazrela. Nezavisno od zdravstvenog stanja čoveka čija je Svest Sazrela, zdravstvenog stanja koje može sa lekarske tačke gledišta da bude i vrlo loše, On istovremeno ima «iskustvo» i Boga i čoveka, a to znači, Biti Zdrav.

Za onoga ko Raspoznaje Stvarnost od iluzije, život nema isti značaj kao za čoveka koji ne Raspoznaje. Ko veruje ili je ubeđen da je život stvaran, taj se vezuje za život, tačnije napisano, vezuje se za ono što on zamišlja da život jeste, a sve to prouzrokuje stres, strahove, nesigurnosti, potrebu za planiranjem, traženje sigurnosti i garancije, stvaranje dugoročnih planova... Onaj ko Raspoznaje, nije vezan za život. Tako se on, kao vibratorni, energetski i materijalni proces, «kreće slobodno» u vremenu i prostoru; tako on može da Zna da je (njegova) individualna Svest Jedno sa Beskonačnom Svešću; tako On Zna Sebe kao Nepromenljivi Izvor Svesti, vremena i prostora; tako On Zna Sebe kao Boga. Ponašanje onoga ko je ubeđen da je život Stvaran, slično je ponašanju jednog plivača, koji pre skoka u vodu, vezuje sebi oko struka blok cementa. Teško da će moći da ostane na površini, a u slučaju da voda nije duboka, uspeće da drži glavu iznad površine vode i da diše, ali sigurno neće imati mnogo slobode u kretanju. Kao što vezanost za Ljubav ubija Voljenje, tako vezanost za život ubija život i čini mrtvim živog čoveka. Vezanost za život, potpiruje strah od smrti. Strah od smrti pojačava iluziju da je smrt Stvarna. Strah od smrti, manifestuje se kao bojaznost da se život živi punim plućima. Kada pojedinac koristi svoj život kao instrument za Spoznaju Sebe, tada je život njegovo najveće blago.

Raspoznati Stvarnost od iluzije, ne znači razlikovati istinito od lažnog. I lažno i istinito su koncepti ograničeni «prostorom uma», dok je Raspoznavanje «iznad» uma. Ko Raspoznaje, zna da je um iluzija, ali zna da je takođe iluzija i Beskonačna Svest, koja je, kao što je već napisano, pored ostalog i matrica Univerzuma, a time i svake ljudske forme i svakog ljudskog uma. Beskonačna Svest je matrica i same sebe. Raspoznavanje Stvarnosti od iluzije, vrlo je praktično i za takozvani svakidašnji život. Onaj ko Raspoznaje može istinski da pomogne nekome, dok je domet pomoći čoveka koji ne Raspoznaje, veoma relativan i ograničen. Na svaki način, za čoveka koji ne Raspoznaje, ali i za čoveka koji Raspoznaje, je molitveno obraćanje Bogu, sigurno najefikasniji oblik pomoći. Naravno da je onda često potrebno da molitvi sledi i delovanje čoveka na nivou vremena i prostora, da bi se zaokružilo rešavanja problema, započeto molitvom Bogu. Ali, bilo bi pogrešno definisati molitvu kao apstraktni vid pomoći, a fizičku akciju kao konkretni vid pomoći. Nema konkretnijeg delovanja od molitve Bogu, jer molitvenim obraćanjem Bogu, pokreću se procesi na nivou Beskonačne Svesti, gde se uzroci problema i «nalaze», a posledica toga je razrešavanje problema na nivou svakodnevnog života. Raspoznavanje Stvarnosti od iluzije već je samo po sebi samodelatna molitva. I samo Postojanje osobe čija je Svest Sazrela, Jeste Beskonačna Božija Milost.

Muž i žena blaženo spavaju u njihovoj spavaćoj sobi, ili još preciznije, sanjaju da spavaju. Ona sanja, «u klasičnom smislu reči», da pliva u bistrom moru koje okružuje jedno grčko ostrvo. Muž sanja, «u klasičnom smislu reči», da pliva u karibskom moru. Multi-bioskopsko sanjanje jednog jedinog bioskopa: sanjajući da žive, sanjaju da sanjaju u okviru sna zvanog život, sanjaju da sanjaju da plivaju u okviru sna (u uobičajenom smislu te reči). Ironija sudbine: pored toga što ne znaju da sanjaju da su živi, jer ne žive Lucidno, tj. ne Raspoznaju, oni ne znaju niti da sanjaju da plivaju jer njihov san da plivaju nije jedan lucidan san. Kuća u kojoj se nalazi soba i gde na krevetu leže ova dva tela, počinje da gori. Požar se širi i stiže do sobe u kojoj se nalaze tela dva sanjača. Soba počinje da gori. Činjenica da njih dvoje sanjaju (u klasičnom smislu te reči) da opušteni plutaju po vodi, neće ih sigurno spasiti od vatre. Da je makar jedan od njih budan, mogao bi da probudi onog drugog – drugu i na taj način bi mogli možda čak i da se spasu. Ali pošto sanjaju, oni će izgoreti, iako sanjaju da plivaju u vodi. Takođe ih neće spasiti činjenica, da je i sama vatra, san. San koji sagoreva san, kao što to uvek i biva. Naravno, goreći, oni će da «umru», što znači da će prestati da sanjaju da su živi. A to sigurno i nije neka drama. Kada čovek umre, on jednostavno prestane da sanja da je neko i da je nešto i Seti se da je Bog. Veće probleme imaće neki rođaci i poznanici, vezani iz raznoraznih razloga za dvoje delimično pretvorenih u dim, jer će početi da sanjaju da su njih dvoje umrli. Takvo sanjanje, pretvoriće se skoro istog trena u moru, takođe i zbog fantazija vezanih za takozvani život posle smrti: za limb, za pakao, za čistilište...mrtvi pate...; ali, sanjanje preživelih rođaka pretvoriće se, u nekim slučajevima (u zavosnosti od sanjača), i u san pun nadanja: Ići će u raj!; U takozvanom i tobožem budućem životu, sigurno će se bolje inkarnisati!; Celog života je teglio krst na leđima, Bog mu je sigurno spremio posebno mesto u Raju! Ova poslednja je potpuno demencijalna fantazija. S obzirom da patnja udaljava od Raja. Beskonačno Blaženstvo je sastavni proces Raja. Beskonačno Blaženstvo je prag, koji treba prevazići da bi se Spoznao Bog. Bog nije u Raju. Raj, kao Trojstvo: Beskonačno Znanje, Beskonačna Ljubav (Beskonačno Blaženstvo), Beskonačna Moć (Sveti Duh), je taj, koji Postoji «u» Bogu.

Kad bi preminuli mogli da percepiraju fantazije (tako(samo)zvanih) živih, «crkli» bi od smeha. Na njihovu sreću, preminuli ne mogu ni da čuju, ni da se smeju. Što se tiče takozvane patnje preminulih, treba pojasniti da je za patnju potrebno imati um, odnosno još preciznije, za patnju su potrebni određeni procesi na relaciji individualna Svest-um-fizičko telo. Pošto nemaju fizičko telo, umrli nemaju um i ne mogu ni da pate. Ovo objašnjenje je potrebno, takođe i zbog toga, što se često čuju izjave tipa: um misli, um pati, um laže, um je lukav, um je snažan – moć uma. Ovakve definicije, iako približno daju ideju, nisu baš najpravilnije, jer um nije neki (samo)svesni entitet, dakle na um se ne može(mo) odnositi kao na neki subjekt koji nešto radi. Um, kao zbir vibracija, odnosno emocija i misli, jednostavno je zbir vibracija, jedan vibracioni proces. Um, sam po «sebi», nije snažan. Um ne misli. Misli su, zajedno sa emocijama, sastavni element uma. Um je rezultat razmišljanja i doživljavanja (osećanja). Um ne percepira, već je rezultat percepcije. Dakle, um ne može niti da laže, niti da bude lukav, niti da pati. Pošto je um skup vibracija, tvrditi da um misli, slično je tvrđenju da zvuk (vibracije), nastao kao rezultat vibriranja membrane zvučnika, može da misli ili da je neko (samo)svesno biće. Um nije svestan, ali može da se osvesti. Osvestiti um, ne znači učiniti ga svesnim, što je nemoguće, već znači uskladiti misli i emocije sa Svešću. Ukratko, patnja je i posledica neosvešćenih procesa uma, odnosno, vibracija (osećanja i misli) neusklađenih sa Svešću. Za «eliminisanje» patnje, veoma dobro dođu molitve kao što su: Molim Boga da mi reprogramira karmičke uzroke patnje.; Molim Boga da mi reprogramira karmičke uzroke osećaja krivice i grešnosti; Molim Boga da mi reprogramira karmičke uzroke verovanja da je patnja neophodni deo života.

Sva radost života, sva radost sveta, sva patnja koju je neko osetio u životu, sva patnja sveta, nisu ništa u «poređenju» sa neuporedivom Stvarnošću i sa Znanjem Sebe, kao Stvarnost. Samo ko Poznaje Sebe kao Stvarnost, može se zaista, što ne znači i Stvarno, i potpuno Radovati životu. Samo ko Sebe Zna, on Voli. Ko ne Raspoznaje Stvarnost od iluzije, može samo da zamišlja da se raduje i da voli, ali i da pati. Zamišlja da voli i da se raduje u okviru zamišljanja da je živ. Radost i Ljubav podrazumevaju i Osvešćenost. Osvešćivanje oslobađa od patnje.

Pravi pakao, jeste život onog čoveka, koji ne Raspoznaje Stvarnost od iluzije. Pravi đavo, je neosvešćena individualnost. Pravo zlo, je neosvešćen um. Život onog čoveka čija je Svest Sazrela, to je Rajski život. Kao što je već napisano, dok je fizički živ, čovek čija je Svest Sazrela, ima istovremeno iskustvo i Boga i čoveka. Kada Zrela Svest «napusti» fizičko telo, Ona Večno Postoji kao individualizovano Beskonačno Znanje – individualizovana Beskonačna Ljubav – individualizovana Beskonačna Moć. Pa i nije baš tako loša, ovakva «Sudbina» (iznad svake sudbine)! Ko Sebe Poznaje, taj je prevazišao iluziju života, odnosno, iskoristio je život kao instrument za Spoznaju Sebe. Čovek koji je Sebe Spoznao, iskoristio je svoju individualnost (iluzija) i svoj život (iluzija) za Spoznaju Boga (Stvarnost) i za Spoznaju Sebe kao Stvarnost. Čovek čija je Svest Sazrela, poznaje svoju individualnost, preciznije, (svoju) Svest, kao Večnu i Beskonačnu iluziju; kao proces putem kojeg je postigao da Raspoznaje Stvarnost od iluzije i da Spozna Sebe kao Ono što u Stvar(nost)i Jeste, to jest Bog. Čoveku neosvešćenog uma, može se činiti da se Zrele Svesti (Buda, Hrist, Lao Ce, Šankara, Jogananda, Sveti Nikolaj Velimirović, Bogorodica, Nikola Tesla...), nalaze tamo negde gore ili barem «izvan» čoveka. Osvešćivanjem uma, čovek osvešćuje da je individualna Svest svakog čoveka, Jedno (i isto) sa Zrelim Svestima. A to i zbog toga, što je individualna Svest svakog čoveka, Jedno (i isto) sa Beskonačnom Svešću, a takođe je i svaka Zrela Svest, Jedno (i isto) sa Beskonačnom Svešću. Svaka Zrela Svest je praktično Beskonačna Svest, savršeno individualizovana. U takvom stanju spoznaje, čovek Zna sve Zrele Svesti kao svoju Braću. Sazrevanjem (sopstvene) Svesti, čovek Spoznaje Sebe kao Oca svih Zrelih Svesti, Spoznaje Zrele Svesti kao svoje manifestacije. Ovo takođe znači, da se nije sasvim spoznala potpuna iluzornost Kreacije. U tom spoznajnom stanju, Zrele Svesti predstavljaju, praktično polsednji bedem privida, da je Kreacija Stvarna. Kada čovek Zna Sebe kao Ono što On Jeste, Zna da, u Stvar(nost)i, nema nikakve Kreacije i da, u Stvar(nost)i, nema nikakve Zrele Svesti. “Komuniciranje" sa Zrelim Svestima, stimuliše individuaciju (sopstvene) Svesti. Svaki čovek neprekidno komunicira sa svim Zrelim Svestima, a sledeće molitve optimalizuju komunikaciju sa Zrelim Svestima, što pozitivno utiče na sazrevanje (individualne) Svesti: Molim Boga da reprogramira karmičke procese na relaciji moja individualnost – Zrela Svest... (imenovati Zrelu Svest).; Molim Boga da reprogramira karmičke procese na relaciji moja individualnost – Zrele Svesti Mesta Moći... (imenovati jedno ili više Mesta Moći) i Molim Boga da reprogramira karmičke procese na relaciji moja individualnost – sve Zrele Svesti čovečanstva.

Da bi čovek Znao Hrista, mora Sebe Znati kao Boga i Znati Zrelu Svest Hrista, kao Sopstvenu Manifestaciju. Samo čovek koji Zna Sebe kao Boga, može Znati Hrista i razumeti njegove pouke, njegove reči. Znati Hrista znači Znati, što ne znači zamišljati da se zna, Hrista kao svog Brata, Znati Hrista kao svoga Sina i Znati Ono što Hrist, u Stvarn(ost)i Jeste, to jest Bog. Čovek koji Zna Hrista kao svoga Sina, Zna Hrista i kao Oca svoga. Ko Zna Hrista kao Ono Što Hrist, u Stvar(nost)i Jeste, Zna da je Hristovo pravo telo Kreacija. Kao i svaki čovek, U Stvar(nost)i, i Hrist Jeste Bog, a Kreacija je Njegovo telo.

Isus je rekao: « Onaj ko je upoznao svet, našao je (samo) leš; i onaj ko je našao leš, uzvišeniji je od sveta.» Jevanđelje po Tomi (56), I Vangeli gnostici, Adelphi Edizioni Milano, 1984.

Onaj ko sanja da je živ, znači onaj koji ne poznaje život kao san, već je sam po sebi mrtav. On je jedan živući mrtvac, odnosno jedan živi mrtvac. Samo onaj ko Poznaje život kao san, može sebe smatrati «zaista» živim. To bi se moglo, takođe definisati kao življenje života kao lucidnog sna, odnosno, življenje na Lucidan način sna zvanog život. Onaj ko radi ozbiljno i konkretno na individuaciji (sopstvene) Svesti, kandidat je za povratak iz mrtvog života. Buđenje živućih mrtvaca, sasvim je druga stvar od vaskrsnuća tela mrtvih mrtvaca. Verovati u vaskrsnuće tela, pojačava poistovećivanje sa fizičkim telom, odnosno zamišljanje da se je telo, što sprečava duhovno sazrevanje.

Umesto da se ProBude (da budu profesionalni tragaoci Boga), mnogi proučavaju kako da Realizuju svoje snove. Čitaju knjige o tome kako se realizuju snovi, idu na kurseve za realizaciju snova...! Troše pare za sanjanje!! Troše na kupovini onoga što već imaju!!! To je kao kad bi se plaćao zakup za kuću koja je u vlasništvu. Troše se pare na sve dublje uranjanje u živi pesak (iluzije). Kakvo čudnovato ponašanje, eh?! Troši se na malo drugačije spavanje od onog prethodnog. Ah, kakvo traćarenje para! Ulaganje ličnih sredstava u Buđenje, to je Prava Investicija! Život nije «stvoren» za realizaciju snova. San koji hoće da realizuje san?! Kakav san!! Kakva halucinacija!!! Život je «stvoren» za prevazilaženje sna zvanog život i za Spoznaju Stvarnosti, Koja sigurno nije takozvana svakidašnja stvarnost. Život ne treba prezirati, ni uznositi ili veličati. Preziranje i veličanje su karakteristike čoveka neosvešćenog uma. Biti protiv ljudskog života, znači biti protiv najviše manifestacije Boga. Život treba živeti na osvešćen način. Ljudski život treba uzeti za ono što ljudski život i jeste: instrument za individuaciju Svesti, to jest instrument za Spoznaju Sebe. Ne treba koristiti život za zavaravanje sebe, zamišljajući da je život Stvaran. Ko ne koristi život za Spoznaju Sebe, on ne može da shvati duboki značaj svakog ljudskog života, on ne koristi ogroman potencijal koji mu njegov život nudi. Ne davanje prave vrednosti životu kao instrumentu za Spoznaju Sebe, znači ne ceniti život. Vrednovanje života, koje ne uzima u obzir suštinsku važnost individuacije Svesti putem ljudskog oblika, samo je fantaziranje da se život ceni. Ko ne koristi sebe, odnosno procese svoje individualnosti i život za Spoznaju Sebe, ne može zaista da ceni ni sebe, ni Sebe, ni život, niti može Sebe da Spozna. Život posvećen Traganju za Istinom, da bi se Istina prevazišla i Stvarnost Spoznala, jeste pravi život. Što nikako ne znači i Stvaran život. Ko ne živi da bi Sebe Spoznao, manipuliše sebe da bi sebe lagao. Pravi abortus, odnosno abortirati, jeste odbacivanje života kao instrumenta za Spoznaju Sebe.

Život je film? Ma naravno da je film! I sam Univerzum je film! Ići u bioskop, znajući dobro da se je u bioskopu, čini da se film percepira kao film. Posmatrati filmske slike koje protiču na platnu, zamišljajući da su one stvarne, odnosno Stvarne, znači ne raspoznavati, odnosno ne Raspoznavati. Život je film i svako je režiser svog života. Onaj ko pravi film u kojem se događa ono što je potrebno za njegovo Buđenje, taj je inteligentan. Rasipnik je onaj, ko snima scene koje zamišlja da su korisne ili da mogu da posluže, a koje su u stvari beskorisne. Čovek neosvešćenog uma, sklon je zamišljanju da mu služi nešto, što mu uopšte nije potrebno. Više je um osvešćen, više je radnja filma-života u funkciji Buđenja iz sna.

Mora da postoji neko objašnjenje za ovo što mi se događa, ništa nije slučajno!- ne retko se čuje ovakva izjava. Jasno da postoji određeni razlog i da se nije slučajno dogodilo. Da nije bilo razloga što se to nešto dogodilo, to nešto se ne bi ni dogodilo. A nekima je baš ovaj koncept: Ništa nije slučajno, mora da postoji neki razlog!, životna filozofija. Život zasnovan na tako očiglednom i banalnom konceptu, može biti samo život proveden na banalan i očigledan način. Banalan i očigledan, jer svaki život proveden na neosvešćen način, je život proveden banalno, očigledno i mehanički. Izjave poput: Mora da postoji neki razlog zbog kojeg mi se to dogodilo!, pokazuju da je um osobe koja koristi takve rečenice, neosvešćen. Ali, pažnja, gore nije napisano da je život banalan i očigledan, jer život sam po sebi nije nikad banalan i očigledan, već piše da je proveden na banalan i očigledan način, što je sasvim drugačije. Da bi opravdao svoje ponašanje, neosvešćen čovek čini gotovo sve što je moguće, da bi našao razloge koji mu se dopadaju i koji su u skladu sa njegovim snom. Pa i najokrutniji serial killer, može da nađe razloge (za njega) prikladne, kao opravdanje za njegove užasne zločine.

Što se tiče metoda analiziranja snova, ono može da bude korisno. Da bi se zaista poznalo značenje snova, potrebno ih je osvestiti, usklađivanjem vibracija uma sa Svešću. Na ovaj način, snovi se mogu prevazići. Analiza snova, sanjanih tokom spavanja, u klasičnom smislu te reči, može, takođe, da stimuliše privid, da kada se imaju otvorene oči, da se onda ne sanja. San zvan život, treba osvestiti, a ne samo poznati, u svojoj celini: san da se je budni, san da se za vreme spavanja sanja, san zvan Kreacija. Kvalitet analize snova, određen je stepenom osvešćenosti uma. Zamišljati, da je san koji se analizira, stvaran, je halucinacija u halucinaciji. Čovek sanja, u klasičnom smislu reči, nekoliko sati dnevno, dok dvadeset četiri sata dnevno, sanja da je živ. Znanjem da je život san, postoje mnogo veće mogućnosti da se shvati značenje snova. Analizirati snove, a bez osvešćivanja uma, je kao pažljivo proučavanje ćelije u kojoj se je zatvoreni. Cilj bi trebalo da bude izlazak iz zatvora, a ne detaljno poznavanje zatvora.

Jedan, za razmišljanje, vrlo interesantan slogan, pojavljuje se u jednoj reklami: Megadream pretvara vaše snove u stvarnost! Teško (ili nemoguće?) je naći izraz lažniji od ovoga:...pretvara (vaše) snove u stvarnost! Onaj ko koristi ovakve poruke za reklamu, trebalo bi da bude novčano kažnjen, jer obećava nemoguće. Gde su, u ovakvim slučajevima, udruženja za zaštitu prava potrošača?! Zašto ne intervenišu?! Da nije možda, slučajno, da i predstavnici ovih udruženja, takođe spavaju i pri tom veruju zaista da snovi mogu da postanu Stvarnost?! Kako mogu da štite prava potrošača, spavači koji sanjaju da štite nečija prava?! Naravno, neko ko bi im to rekao, bio bi verovatno smatran za ludaka. U svetu haluciniranih ludaka, koji sanjaju da je život Stvaran, neko ko se izlečio od takve ludosti, rizikuje da bude optužen za totalno ludog. Mnogo je prihvatljivija izjava, da auto koji ide na benzin, može da koristi vodu kao gorivo, nego izjava, da se snovi mogu pretvoriti u Stvarnost. Neizmerno više je moguće, da jedna kola sa dizel motorom, pređu milione kilometara sa čašom vode u rezervoaru, nego da se snovi pretvore u Stvarnost. Snovi mogu biti samo snovi. Stvarnost može Biti samo Stvarnost. U nekim granicama, moglo bi se reći da Stvarnost raspršuje snove, što je u stvari nemoguće, s obzirom da Stvarnost (Bog) «ne radi ništa» i da se sve spontano dešava «u» Njoj.

Nije baš najpravilnije ni tvrditi, da Poznavanje Stvarnosti raspršuje snove, tj.iluziju. Pošto samo Stvarnost Jeste, nema ničeg drugog osim iluzije, koja se čini stvarnom, («samo») onome ko ne Raspoznaje Stvarnost od iluzije. Dakle, pošto za poznavanje moraju da postoje najmanje dva elementa [onaj ko (s)poznaje i ono što je (s)poznato, što podrazumeva i treći element – samu (s)poznaju], ne može postojati Spoznaja Stvarnosti, odnosno Poznavanje Stvarnosti. To znači i da ne postoji neko ko može Spoznati Stvarnost (Boga), tj. Poznati Stvarnost. Pošto samo Jedna Jeste Stvarnost, nema nikog ko bi mogao da je Spozna. Ideja da se Stvarnost (Bog) može Spoznati, odnosno da se može Poznavati Stvarnost, samo je san. Stvarnost se ne može Spoznati, ni Poznati. U Stvar(nost)i, Stvarnost (Bog) se može samo Biti i svaki čovek Je, u Stvar(nost)i, Bog. U Stvar(nost)i, ne može se Biti ništa drugo, nego Stvarnost. Spoznati Stvarnost, znači i raspršiti zabludu da se Stvarnost može Spoznati. Spoznati Stvarnost, znači i raspršiti zabludu da ima nečeg drugog, osim Stvarnosti. Spoznati Stvarnost, znači i Znati da samo Stvarnost Jeste. Spoznati Stvarnost, znači i Znati da nema nikog, ko može Nju da Spozna. Ko Poznaje Stvarnost, zna da se Stvarnost može samo Biti i da se ne može Biti ništa drugo, osim Stvarnosti. Ko tvrdi, da se Bog (Stvarnost) ne može (s)poznati, sasvim je u pravu: Bog se može samo Biti i ne može se Biti ništa drugo, nego Bog. Ovo ne znači da telo, um i Svest, jesu Bog. Telo, um i Svest su manifestacije Boga (Stvarnosti). Svaka manifestacija, samo je puka iluzija. Tvrditi da se Jeste Bog, a identifikovati se sa telom, sa umom i sa Svešću, odnosno, misliti da se jeste telo, um i Svest, je jedan poseban oblik pseudo duhovnog ludila.

Još jedna zanimljiva poruka, koja se sreće putujući italijanskim autoputevima, pojavljuje se na displeju, postavljenom nekoliko metara iznad autoputa: na svaka 4 čoveka, 1 gine zbog sna. Reč je o netačnoj informaciji. U stvari, četvoro od četvoro ljudi, umiru zbog sna! Četiri milijarde ljudi od četiri milijarde, urmli su zbog sna. Zašto? Jednostavno! Obzirom da su spavali, sanjali su da su živi i tako su sanjali i da umiru. U nekim slučajevima, nisu imali ni prilike da sanjaju da umiru, jer na njihovu sreću, um «im je otišao za svoj račun», pre nego što su iole shvatili da umiru. Samo živi ljudi, oni koji zamišljaju da su živi, mogu hraniti san da je neko umro. Mrtvac ne može da sanja da je umro, zato što nema više potrebnih instrumenta za sanjanje, to jest, više ne raspolaže procesima na relaciji Svest – um – fizičko telo, koji omogućavaju individualan san u okviru kolektivnog sna. Svaki uspavani čovek, to jest, čovek koji ne Raspoznaje Stvarnost od iluzije, sanja da živi i da će jednog dana morati da umre. To znači, da će umreti zbog sna, zato što sanja da je živ. Neko bi mogao pomisliti: na svu sreću, čovek samo sanja da će umreti! Da budemo precizniji, kada neki čovek «umre», desi se da je on prestao da sanja da je živ, dok drugi započinju da sanjaju da je umro.

Kao što je gore navedeno, ko sanja da je živ, ko ne Raspoznaje Stvarnost od iluzije ili barem, ne radi na konkretan način na tome da se Probudi, već je sam po sebi mrtav čovek, jer ne koristi život kao ono što život u suštini i jeste: instrument za Buđenje. Čovek koji ne osvešćuje svoju individualnost, je kao neka vrsta super tehnološke fabrike, koja je bez konkurencije na tržištu i koja je neprekidno u štrajku. Živući mrtvaci veruju da mogu da umru dva puta. Kakva uobraženost! Već umreti samo jednom je nemoguće, obzirom da se, u Stvar(nost)i, čovek nikada nije ni rodio. Umreti dva puta, bez da se je ikada rodilo, ali i bez da se je bilo ikada začeti?! Ludilo ili višesutruka uobraženost?! U oba slučaja, nema nikakvih problema. Smeštanje u ludnicu nije potrebno, obzirom da je onaj ko ne Raspoznaje Stvarnost od iluzije, već sastavni element ludnice zvane zemaljska kugla. Višestruka uobraženost?! Ne biva ni primećena u svetu prepunog uobraženih, koji koriste slobodan izbor za zamišljanje najveće uobrazilje, ekstremne gordosti: ideju da su neko i nešto i da ima nečeg, osim Boga. Uobraženost, gordost i još dodatno, šizofrenija. Za onoga ko zamišlja da je neko i nešto, svet je savršeni zatvor, jer uopšte ne biva primećen kao zatvor. Zemaljska kugla je idealno mesto za sanjanje da se je živi, bez da se zna da se u stvari samo sanja (sopstveni) život. Ko Raspoznaje Stvarnost od iluzije, Zna da On nije na zemlji, već da su zemlja, univerzum ali i sama Beskonačna Svest u Njemu, kao Stvarnost. Onaj ko Raspoznaje, Zna da je zemlja samo jedno mesto, gde se odvija Njegova individuacija. Individuacija Njega kao Boga.

«Oni što nasleđuju od mrtvih i oni sami su mrtvi i nasleđuju ono što je mrtvo. Oni što nasleđuju od onoga ko je živ i sami su živi i naslednici su onoga što je živo i onoga što je mrtvo. Oni koji su mrtvi, ništa ne nasleđuju: kako bi mrtav mogao nešto da nasledi? Ako onaj ko je mrtav, nasledi ono što je živo, neće umreti; onaj ko je mrtav, živeće još duže.» Jevanđelje po Filipu (10), Adelphi Edizioni, Milano, 1984

Što se tiče oholosti i skromnosti: biti skroman, znači sasvim nešto drugo, od onoga što se obično definiše kao biti skroman. Biti Skroman, znači Biti Ono što se, u Stvar(nost)i, Jeste, tj. Biti Bog. Sa ove tačke, svi ljudi su Skromni, jer u Stvar(nost)i, svaki čovek, Jeste Bog. U širem smislu, biti skroman, u smislu manifestovanja svoje Skromnosti, odnosno Onoga što Se, u Stvar(nost)i, Jeste, znači kvalitetno manifestovati Beskonačno Znanje, Beskonačnu Ljubav i Beskonačnu Moć. Stepen skromnosti osobe, određen je kvalitetom njegovog manifestovanja Beskonačnog Znanja, Beskonačne Ljubavi i Beskonačne Moći, na nivou vremena i prostora. Što je veća duhovna zrelost pojedinca, toliko kvalitetnije on može da manifestuje Beskonačno Znanje, Beskonačnu Ljubav i Beskonačnu Moć. Metaforički napisano, što su više usklađene vibracije pojedinca sa Svešću, to više vremensko–prostorni procesi pojedinca, govore jezikom Svesti, odnosno jezikom Beskonačnog Znanja, Beskonačne Ljubavi i Beskonačne Moći. Neusklađenost sopstvenih vibracija sa Beskonačnim Znanjem, Beskonačnom Ljubavlju i Beskonačnom Moći, znači iskrivljavanje manifestovanja Prave Skromnosti, a iskrivljavanje manifestovanja Skromnosti je gordost. Osvešćivanje sopstvene individualnosti, odnosno usklađivanje vibracija sa Svešću, jeste jedan čin suštinske skromnosti. Takođe i zato, što to može da dovede do toga, da čovek prevaziđe zavaravanje da je on neko i nešto i može da dovede do Spoznaje Boga kao Jedine Stvarnosti.

Onoga ko zamišlja da je na svetu, često iskušavaju pitanja, kao što su: Šta ja radim na ovome svetu?; Odakle dolazim, gde treba da idem? Koja je svrha mog života? Takva pitanja su veoma opasna, pogotovo za psihičko zdravlje, jer se zasnivaju na lažnoj pretpostavci. Odnosno, zasnivaju se na zamišljanju da se je na (u) svetu, kada u stvari, svet postoji (kao iluzija) u Tebi (Bogu – Stvarnosti). Pošto se zasnivaju na lažnoj pretpostavci, na takva pitanja nemoguće je dati istinit odgovor. Zbog toga, gore navedena pitanja, mogu dovesti do dubokih egzistencijalnih krizi. Da bi izašao iz takvih krizi, čovek izmišlja bezbroj svrha i ciljeva života: svrha života je...u životu je potrebno da...,...ima zadatak da... Tako nastaju religije, sekte, institucije... Na ovaj način se stvaraju uslovi za individualnu manipulaciju kao i za manipulaciju masa.Tako se neki samoizaberu, ili bivaju izabrani za predstavnike Boga na zemlji. Tako neki narodi, preciznije napisano, određeni pripadnici nekog naroda, još preciznije napisano, određene individue koje zamišljaju da pripadaju nekom narodu, zamišljaju da su Božji narod i da imaju poseban zadatak. Ovo vodi vezivanju za koncept, da se jeste posebni i potpaljuje zabludu podeljenosti između naroda. Zabluda podeljenosti naroda, je jedno posledično dejstvo zablude pojedinca da postoji kao entitet, odvojen od «ostatka» Kreacije.

Veoma je teško dobiti korisne odgovore, ako se postavljaju beskorisna pitanja, odnosno štetna. Da bi se imali prikladni odgovori, potrebno je postaviti prikladna pitanja, a ne pitanja koja su plod opijenosti, kao što su: Šta ja radim na ovome svetu?; Odakle dolazim, gde treba da idem? Koja je svrha mog života? Pravo pitanje je: Šta rade svet, univerzum i Beskonačna Svest u Meni?

Ovo pitanje može dovesti do Spoznaje Sebe, dok ona pređašnja, uvećavaju neznanje o sebi i o Sebi. Zabluda ljudi (pacijenata, podanika, vernika, sledbenika...drugačije rečeno, neznalica Sebe), da su na svetu i da imaju neki zadatak, veliki je biznis za psihologe, psihijatre, političare, tzv. duhovne vođe, za institucije, odnosno za predstavnike tih institucija... Evo jedne zanimljive teme za razmišljanje: onaj ko predstavlja neku instituciju ( ili više institucija) koristi sebe za predstavljanje institucije ili koristi instituciju za predstavljanje sebe?

«Svrha» života je ta: da se Spozna da, u Stvar(nost)i, nema nikakve svrhe; da se Spozna da svrhe ima samo dotle, dok ima nekog ko zamišlja da ima neke svrhe; da se Spozna da samo Stvarnost Jeste i da Ti Jesi Stvarnost. «Znajući» Stvarnost, Zna se i da nema nikoga ko bi mogao imati neke svrhe, jer samo Stvarnost Jeste. Ostalo su samo fantazije i na svu sreću da su samo fantazije. Uostalom, i ovaj tekst je samo fantazija, a i onaj ko ga čita je samo san. Kao što je već obrazloženo, i sama ideja da je svrha života Spoznati Sebe, predstavlja zabludu. «Problem», naravno samo iluzorni, je sledeći: da bi se Znalo «kako stvari zaista stoje», potrebno je Znati «kako stvari zaista stoje». Znači, potrebno je Znati Stvarnost, Znati Stvarnost (ne)činjenica, odnosno Znati potpunu iluzornost činjenica. Da bi se Spoznalo da, u Stvar(nost)i, nema nikakve svrhe, potrebno je uzgajiti drvo sopstvenog života, osvešćivanjem sopstvene individualnosti, toliko da to drvo postane Beskonačno i Večno, tako da bi se mogla prevazići i sama Beskonačnost i sama Večnost, da bi se Spoznala Stvarnost. Zato je u početku Traganja, korisno imati cilj-svrhu da se Spozna Sebe. Sazrevajući duhovno, takav cilj-svrha će se raspršiti sama po sebi. U slučaju da se takav cilj, kao i svi ostali ciljevi, ne rasprše, to znači da je pojedinac u pitanju, «zaglibio» negde na putu individuacije sopstvene Svesti. Raspoznavanje raspršuje svaku sumnju. Ako sumnje ostaju, znači da nema Raspoznavanja. Još preciznije, u Stvar(nost)i, nema nikakvog Raspoznavanja. U Stvar(nost)i, nema nikoga ko bi mogao Raspoznavati. U Stvar(nost)i, nema šta da se Raspoznaje nešto od nečega, obzirom da samo Stvarnost Jeste. Veoma važno upozorenje: prihvatiti koncept, da život nema nikakve svrhe, odnosno da nema ikakve svrhe, kao puku činjenicu, može biti uzrok depresivnih stanja, ali i zaprepašćenosti. Koncept da nema nikakve svrhe – cilja, treba da bude prihvaćen kao stimulans za Spoznaju da je to «zaista tako». Ovakva Spoznaja, može biti samo posledica Spoznaje Sebe, inače gore pomenuti koncept, ostaje puki koncept, koji lako može da se fosilizuje u dogmu i da stvara veoma štetne posledice po psihičko zdravlje.

Vratimo se sada, argumentu o saobraćajnim nesrećama. Utešan podatak jeste, da je samo jedna smrt u odnosu na četiri, uzrokovana snom u klasičnom smislu te reči. Obzirom na to, koliko mesečara ima za volanom, saobraćajne nesreće zaista su veoma retke. Pravi raritet. Koliko tek fantaziranja «protiče kroz imaginaciju» vozača dok voze?! Ljubavnica - ljubavnik, dugovi, problemi, fantaziranje o budućnosti, žaljenje za prošlošću... Koliko slika «protiče kroz glavu» vozača?! Vozačka dozvola na bodove može biti i dobro rešenje, ali pravo rešenje je osvešćivanje uma vozača i putnika. Vožnja u pijanom stanju?! Onda bi bilo potrebno oduzeti vozačku dozvolu, odnosno ne izdati je, svima onima koji ne Raspoznaju Stvarnost od iluzije, obzirom da su pijani od neosvešćenih mentalnih tokova. Vožnja pod uticajem halucinirajućih supstanci?! Takođe, da bi se bilo pravedni, bilo bi potrebno oduzeti, odnosno, ne dati vozačku dozvolu, onima koji ne Raspoznaju Stvarnost od iluzije. Da li ima veće halucinacije od verovanja – ubeđenja da je svet percepiran čulima, Stvaran?! A šta reći u vezi umnih poremećaja vozača? Dovoljno je pročitati u enciklopediji, na pravi način, šta je šizofrenija i koji su njeni simptomi, da bi se shvatilo da je, ustvari, svako ko ne Raspoznaje Stvarnost od iluzije, šizofreničar. Razlika se sastoji samo u načinu na koji se jeste šizofreničar, odnosno, u malim razlikama u stepenu šizofreničnosti. U svetu prepunog šizofreničara, šizofrenija ne biva ni primećena, odnosno kao šizofreničar biva definisan samo onaj, ko je šizofreničan iznad mere, koja određuje šizofreniju u okviru norme. Slična priča važi i za depresiju, halucinaciju, za višestruku ličnost, anksioznost i druge psihološke poremećaje. U određivanju psihičkog zdravlja neke osobe, parametar bi trebala da bude jedna zdrava i celovita osoba, odnosno čovek čija je Svest Sazrela, a ne tamo neki parametar zasnovan na prosečnom stepenu kolektivne neuravnoteženosti, po kojem se osoba koja je prosečno poremećena, čini normalna. Ne može se izgraditi čvrst krov sa trulim gredama. Da bi psihologija i psihijatrija napravile potreban kvalitativni skok, psihijatri i psiholozi moraće da uzmu u obzir i Svest (duhovni proces) i Dušu (jedna vibratorno energetska manifestacija Svesti). Psihijatri i psiholozi moraće, takođe, raditi na osvešćivanju svoje individualnosti, a ne samo na saznanju sadržaja sopstvenog uma. Uobražavati da se može zaista izlečiti nekoga, imajući u centru interesovanja samo um, jeste kao kad bi se od čorbe zahtevalo da sama sebe skuva. A to je, naravno, nemoguće! Da bi se čorba skuvala, potreban je kuvar, kojeg u ovom slučaju zastupa Svest. Uzroci psihičkih bolesti, nalaze se na nivou Svesti, a manifestuju se na nivou uma, uglavnom zbog niskog stepena usklađenosti vibracija emocija i misli sa Svešću. Um treba osvestiti. Svaka druga vrsta leka je potpuno relativna. Činjenica da je Duh (Svest), Matrica psihe (uma), ne sme da se zanemari. Za «dubinski rad» u rešavanju uzroka psihičkih poremećaja (u normi i van norme), mogu odlično da posluže molitve, kao što su: Molim Boga da reprogramira karmičke uzroke depresije (ime pacijenta). ; Molim Boga da reprogramira karmičke uzroke šizofrenije (ime pacijenta). ; Molim Boga da reprogramira karmicke uzroke...; Molim Boga da reprogramira samskare koje uzrokuju depresivno stanje. Molim Boga da reprogramira samskare vezane za ...

Na svaka 4 čoveka, 1 gine zbog sna?! Ako bi vozači bili svesni (važno: imati saznanje o nečemu, ne znači biti svestan!), bilo bi sigurno manje saobraćajnih nesreća, manje povređenih i manje umrlih zbog saobraćajki. Biti svestan znači i to, da je čovek uskladio vibracije sopstvene individualnosti sa Beskonačnom Svešću. Tada Kreacija štiti čoveka i smanjuje se opasnost. Ne sme se zaboraviti da je i sam Univerzum, (samo) projekcija procesa čoveka, odnosno čovečanstva. Što je više osvešćena sopstvena individualnost, više se je na putu ka Sebi. Više se je na putu ka Sebi, manje nesreća na putu se može dogoditi. Saobraćajne nesreće, kućne nesreće, povrede zadobijene na poslu, u dobroj su meri posledica toga, da osoba nije dovoljno na putu ka Sebi. Normalno je da onaj, ko umesto da putuje sigurnim putem, to jest putem prema Sebi, ide putem prepunog opasnosti, divljih zveri, lopova, provalija, živog peska... mnogo rizikuje. Prosečan odnos Svest-um Italijana, danas je oko 1,2% (na nivou svetskog stanovništva, prosečni odnos Svest-um je oko 1%). Odnos Svest-um, predstavlja stepen osvešćenosti uma, odnosno u kojoj meri su osećanja i misli, usklađene sa Beskonačnom Ljubavlju i Beskonačnim Znanjem, to jest sa njihovom Matricom. Odnos Svest-um je osnovni pokazatelj osvešćenosti individualnosti. Pojednostavljeno, imati odnos Svest-um 1,2%, znači biti 1,2% na putu prema Sebi, odnosno 98,8% na pogrešnom putu. Što znači, putovati po opasnom i teško prohodnom putu. A neki se žale zbog nesreća, nepravde, ratova...! Normalno da pijana vožnja po opasnom putu dovodi do nesreća i problema. Vozeći pijani od «nesvesnosti», normalno je da se događaju nesreće i da postoje problemi. Bilo bi neprirodno, ako tako ne bi bilo.

Da bi se individuacija Svesti dobro odvijala, to jest, da bi pojedinac konkretno duhovno sazrevao, prosečan odnos Svest-um pojedinca u dužem periodu, bi morao biti (najmanje) 75%. Prosek viši od 95%, dozvoljava da se putuje, recimo tako, superautoputem ka Sebi. Jedan od načina, odnosno odličan način, za poboljšanje odnosa Svest-um, je molitveno obraćanje Bogu: Molim Boga da osvestim um.; Molim Boga da osvestim sopstvenu individualnost. Osvešćivanje individualnosti, to jest, duhovno sazrevanje, pozitivno utiče i na takozvani svakodnevni život i na takozvane konkretne delatnosti. Kao da je duhovno sazrevanje nešto nepraktično ili apstraktno! U stvari, osvešćivanje sopstvene individualnosti, je najpraktičnija stvar koju čovek može da uradi. «Poznati» Boga, je najkonkretnija (ne)moguća «stvar». «Poznati» Boga, je najmanje iluzorna iluzija (može li se iluzija odrediti kao više ili manje iluzorna?!). Duhovno sazrevati, znači usklađivati duhovni i materijalni plan (u ovom procesu vibracije su «posrednici»). To može samo pozitivno uticati na takozvani svakodnevni život i doneti mir, ljubav, spokoj, rešenje problema, poboljšanje finansijskog stanja... a najvažnije, Raspoznavanje Stvarnosti od iluzije. Kada se duhovno sazrevanje, odnosno bavljenje duhovnošću, ne manifestuje u gore navedenim rezultatima, to znači da umesto da više nego konkretno duhovno sazreva, čovek se samo bavi duhovnošću. Duhovno sazrevanje je sasvim nešto drugo od bavljenja duhovnošću. Važno je razumeti, da duhovno sazrevanje nije nešto odvojeno od takozvanog svakodnevnog života, koji je odličan okvir za osvešćivanje individualnosti, za prevazilaženje iste i za Spoznaju Sebe kao Stvarnost.

Da se ponovo vratimo priči o vozačima. Što će veća biti duhovna zrelost vozača, manje će biti saobračajnih nesreća. Ovde se misli na vozače klasičnih vozila (kola, autobus, kombi...), ali i na vozače vozila zvanog, sopstvena individualnost. Između ostalog, više je um osvešćen, manje potrebe čovek ima da nekud ide, to jest, da putuje. Ovo ne znači da čovek čija je Svest Sazrela, ne putuje mnogo, u slučaju da je to «potrebno». Što se je više duhovno zreli, više se postaje «(ne)operativna (ne)centrala» Kreacije, odnosno Spoznaje se da Se Jeste više nego oduvek, Stvarnost – Bog. Ko Poznaje Sebe, Zna da se sva putovanja i svi putnici dešavaju u Njemu. Saobraćajni zastoji, redovi na autoputu, haos na gradskim ulicama, jedna su manifestacija mentalne konfuzije ljudi. Više čovek poznaje sebe kao «(ne)operativnu (ne)centralu» Kreacije, više automatski, bez velikog planiranja i programiranja, se optimalizuje i «pomeranje» njegovog fizičkog tela kroz vreme i prostor. Oh, kakva uzvišeno fina iluzija! Putovanjem ka Sebi, optimalizuju se i putovanja u takozvanom «realnom» životu. U Stvar(nost)i, svako putovanje, svaki putnik i svako odredište-cilj, uključujući i Odredište-Cilj da se Spozna Stvarnost, puke su iluzije.

Nisu ni mnogi ni retki, oni koji tvrde da je život san. Mnogi se uljujkuju u snu, da znaju da je život san, ali retki shvataju pravo značenje tvrdnje da je život san. Ovo znanje da je život san, može da učini od nekih osoba, da se zbog toga osećaju važni. Većina onih koji znaju da je život san, samo fantaziraju da znaju da je život san. Reč je o višeslojnom fantaziranju, u okviru fantaziranja da se je živi: već i samo znanje nečega, je samo po sebi fantaziranje da ima nešto, što se može znati i da ima nekog, ko to može znati. Ko ne Poznaje Stvarnost, ne može Znati pravo značenje tvrdnje, život je san. Ponavljati da je život san ili da je život film, a bez da se Zna Stvarnost, za nekog je odličan način da hrani svoj intelektualni narcizizam, odnosno soptveni narcizoidni pristup duhovnosti. Pored toga, kakvu vrednost ima znanje o tome da će nas napadnuti tigar, ako se ta infomacija ne iskoristi da bi se spasili od tigra, dok je to još moguće?! Znati da je život san i nastavljati sa sanjanjem da se je živi, sigurno nije baš najblistavije ponašanje. Da bi se spasili od napada tigra, potrebno je Probudite Se, odnosno, prestati zamišljati da ima nekog ko spava ili ko mora ili može da se Probuditi. Važna napomena: Fantazirati da se je prestalo fantazirati, ne znači, sigurno, da se je prestalo sa fantaziranjem! Samo čovek čija je Svest Sazrela, prestao je da fantazira. Ne malo njih, među onima koji znaju da je život san, koristi ovo znanje da bi sebi stvorili, uz pomoć različitih tehnika, «bolju stvarnost», u kojoj bi mogli da realizuju sopstvene snove. Pri tome pod Stvarnošću, podrazumevaju svakodnevnu stvarnost, koja je naravno iluzija. Jadni zaluđenici! Zavaravaju se da će sebi stvoriti bolju stvarnost, ali u stvari, samo sami sebe zavaravaju na poseban način. «Mentalizovati» individualnost, a time i život, ne znači produhoviti um!

Ono što se može realizovati i Realizovati, nije Stvarno(st). Snovi se mogu «realizovati», zato što su iluzija. Samo procesi se mogu realizovati. Stvarnost se ne može Realizovati. Stvarnost nije niti proces, niti ne-proces. Stvarnost Jeste, Jedno-stav-no, Stvarnost. Samo nerealizovano se može realizovati. Stvarnost (Bog) je «iznad» Realizacije. I samo duhovno sazrevanje je iluzija, prouzrokovana poistovećivanjem sa telom, umom i sa Svešću. Ko Zna Sebe kao Stvarnost, Zna da nema nikoga, ko bi morao ili mogao sazrevati, odnosno Sazreti – Ostvariti se, jer samo Bog Jeste, a Svest nije. I «stanje» Sahaj Samadhi, koje u stvari, ali ne zbog toga i Stvarno, predstavlja Krajnje Ostvarenje, to jest Zrelu Svest, je iluzija koja dovodi do raspršenja iluzije da ima nekog ko je Sazreo, nekog ko se Ostvario. Samo Bog Jeste Stvaran. Ostalo su samo iluzorni procesi, ma koliko duhovno oni izgledali. Upravo duhovnost nečega, ukazuje na činjenicu da je to nešto iluzorno. Duh, u smislu Svesti, odnosno Trojstva, je iluzija koja se (ne)dešava «u» Bogu – Stvarnosti koja Jeste.

Tražiti da se realizuju snovi, vrlo je opasno, jer produbljuje sanjanje, a to sprečava individuaciju Svesti. Naravno, to ne važi ako se putem molitve Bogu, traži realizacija sna, zvanog individuacija Svesti. Tri veoma korisne molitve za stimulisanje individuacije (sopstvene) Svesti, su: Molim Boga da mi se Svest individualizuje; i još bolje, Molim Boga da mi reprogramira karmu.; i Molim Boga da mi Sazri Sahaj Samadhi. Pretpostavljajući da ljudski život ima neki cilj i da ima nekog, ko bi mogao imati neki cilj, onda je cilj svakog čoveka da se Probudi, a sigurno ne, da zapadne u sve dublji san. Onaj ko sanja, rob je sudbine i smenjivanja prijatnog sna i more. Čak i najprijatniji san, pa i najlagodniji i najudobniji život, nisu ništa, u odnosu na Spoznaju Sebe kao Stvarnost. U stvari, nema boljih ili gorih snova. Svaki san je samo san, odnosno ništa, iako onaj ko ne Raspoznaje Stvarnost od iluzije, zamišlja da je taj san, sve. Onaj ko spava, taj je podložan (noćnim i dnevnim) morama, onaj ko je Budan, već je izbegao paklenu moru neosvešćenog života. Ako je čovek Budan, (ne)projekti, odnosno, ono što ljudi obično nazivaju projektom, sami od sebe se ostvaruju. Problemi koji se pojavljuju u ostvarivanju snova, projekata...javljaju se, prvenstveno, baš zato što se spava. Ko je Budan, pokreće vrlo kvalitetne procese, samim svojim svesnim postojanjem i ako se pojave prepreke, on ih razrešava mnogo lakše od čoveka koji spava. Kada Je čovek zaista Budan, ne teži ostvarivanju ikakvog sna, jer Poznaje svaki san kao ono što, u stvari, i jeste, tj. ništa. Budnom čoveku je «dovoljno» Znanje o tome, da san zvan Kreacija, izranja iz njega. Onaj ko je Budan, gradi kuću mnogo lakše i brže od onoga ko spava. I to sa manje opasnosti. Najbolji način za ostvarenje onoga što se obično definiše kao san, jeste da se nema iščekivanja. Iščekivanja sprečavaju prirodan tok događaja. Stvar je u tome, da onaj ko spava ima i iščekivanja, a ona su sastavni deo sanjanja. Iščekivanja pojedinca, uslovljena su tuđim iščekivanjima, tj. velikim delom su rezultat «projekcija» drugih ljudi, što znači da on živi u funkciji drugih ljudi, iako on to shvata samo u vrlo maloj meri. Što je čovek budniji, manje je pod uticajem drugih ljudi. Onaj ko sanja je takođe i instrument putem kojeg porodica, prijatelji, poznanici, kolektiv... ostvaruju svoja iščekivanja. Takozvani predstavnici naroda, su konkretizacija snova istog tog naroda. Nema nikakve koristi od žaljenja na političare i na njihove odluke. Kao što je već prethodno pomenuto, političari kao i njihove odluke, manifestacija su snova naroda. Naravno, (ne)prikladno korišćenje modernih tehnologija kao što su današnji mas medija, odnosno multimedijalnost i korišćenje starodrevnih «tehnologija» kao što je magija, odnosno multimedianičnost, utiče na izbor (ne)glasača, koji ne Raspoznaju Stvarnost od iluzije. Na Budan narod ne bi se moglo mnogo negativno uticati. Drugačiji kolektivni san, stvorio bi i drugačiju politiku. Suštinsko pitanje jeste: Ima li ikakve razlike da li je volan kola, koje vozi pijan čovek, na desnoj strani, na levoj ili u sredini?! Takozvano Kolektivno Buđenje, učiniće da se prevaziđe privid zvani političari i politika. Onaj ko spava, obično sanja da je za njega važno, ono što, u stvari, nije. Njegovo neosvešćeno razmišljanje, čini to da on daje veliku vrednost onome, što ima malu vrednost. Ko je na putu da Spozna Sebe, imaće sve ono, što mu je potrebno da Sebe Spozna.

Što se tiče takozvanog Kolektivnog Buđenja ili Planetarnog Buđenja, biće potrebno još mnogo prolaznog vremena, mnogo iluzornog vremena, da bi se Buđenje moglo smatrati kolektivnim. Samo onda, kada će većina ili barem veći deo čovečanstava, Raspoznavati Stvarnost od iluzije, moći će se govoriti o Kolektivnoj Javi. Danas se čovečanstvo nalazi u kamenom dobu duhovnog sazrevanja. Sazrevanje se može, danas, nazvati kolektivnim, samo u smislu toga da je svaki korak, svakog čoveka ka Bogu, jedan korak čovečanstva ka Bogu. Stvar je u tome da, da bi se «Stiglo» do Boga, tj. do Sebe, treba prestati da se korača ka Bogu. Neophodno je Znati, da ideja da se je odvojeni od Boga, jeste jedan privid, koji je posledica neosvešćene individualnosti. Posmatrano iz perspektive duhovnog sazrevanja, prva polovina 21.veka, predstavlja prelazak iz kamenog doba u bakreno doba. Idućih godina i decenija, biće više ljudskih Svesti koje će potpuno Sazreti. U svakom slučaju, radi će se o «samo» jednoj Sazreloj Svesti u odnosu na milion (živih) ljudi, što je sigurno više od proseka prethodnog veka: jedna Zrela Svest na nekoliko stotina miliona (živih) ljudi. Povećanje stepena osvešćenosti čovečanstva, učiniće da neke institucije, koje danas izgledaju kao da su duhovni svetionik sveta (ustvari, one su zaslepljujući svetionik), budu viđene onakve kakve (danas) zaista i jesu, tj. kao prepreka za individuaciju Svesti. Svaki masovni fenomen je prepreka za individuaciju Svesti. Masa podrazumeva poistovećivanje, a poistovećivati se znači abortirati život kao instrument za samospoznaju. U toku ovog veka, dovršiće se dekadencija ovih institucija. One će u budućnosti biti poznate, samo kao istorijske kategorije, kojima se neće pridavati značaja koji ove institucije danas imaju, odnosno izleda kao da imaju. Danas nekima izgleda, kao da se čak i svet zasniva na ovim institucijama. Takva «čast» im je dodeljena, «zahvaljujući», prvenstveno, niskom odnosu Svest – um čoveka. Čovek neosvešćenog uma, teži da daje veliku vrednost onome, što «hrani san». Čovek osvešćenog uma, daje vrednost onome, što stimuliše individuaciju Svesti.

Potrebno je naglasiti, da samo Raspoznavanje Stvarnosti od iluzije, ne znači i da je Svest čoveka koji Raspoznaje Stvarnost od iluzije, (sasvim) Sazrela. U početnoj fazi Raspoznavanja, Raspoznavanje nije neprekidno. Sazrevajući duhovno, Raspoznavanje postaje sve postojanije kao «stanje». Kada Svest potpuno Sazri, onda se «stalno» Raspoznaje Stvarnost od iluzije. Ne svi oni, koji samo Raspoznaju, «stižu» i do Zrelosti Svesti. Soptveno Raspoznavanje Stvarnosti od iluzije, može se podsticati i sa molitvama, kao što su: Molim Boga da Raspoznajem Stvarnost od iluzije;. Molim Boga da osvestim iluziju.; Molim Boga da Budem «potpuno» Bog «u» Bogu.

Duhovni san, tj.san koji proizlazi iz bavljenja duhovnošću, je jedan od opasnijih snova koji mogu da se sanjaju, a možda i najopasniji. Ovaj san je toliko opasan, jer u odnosu na tzv. svakidašnji život, nema parametara koji funkcionišu kao «budilnik». U snu zvanom svakidašnjica, ako se ne plati telefonski račun, isključuju telefon, ako se ne otplaćaju dugovi... U duhovnom snu, nema takvih konkretnih «budilnika», barem ne za čoveka neosvešćenog uma. Najkonkretniji parametar kojeg ima, to jest Raspoznavanje Stvarnosti od iluzije, je neupotrebljiv za onoga koji ne Raspoznaje. Jasno, onaj koji ne Raspoznaje, ne može da Raspoznaje. Za Raspoznavanje je potrebno jasno Raspoznavati. Pošto je haluciniran svojim finim duhovnim snom, za takvog čoveka je jako teško da uoči svoje autohaluciniranje. Samo onaj, ko Raspoznaje, može nekome da ukaže na njegovo haluciniranje. Ali, obično do onoga, ko je ubeđen u sopstveno sanjanje, ne dostiže ni najRazbudljiviji od mogućih znakova. U duhovnom snu, neko ko zna da priča priču drugima i sebi, može biti, od drugih ljudi, prihvaćen kao prosvetljeni čovek, pa i sam sebe da smatra prosvetljenim, dok se tu, u stvari, radi jednostavno o korišćenju duhovnih koncepta, kao halucinantne supstance, umesto uobičajenog dopinga, koji se koristi u tzv. svakodnevnom životu. Sanjačima se dopadaju pričice, koje stimulišu fantazije da su živi, a duhovni sanjači..., oni tek lude za duhovnim pričicama. Retki su oni hrabri, koji se upuštaju u traganje za Istinom, još ređi su oni neustrašivi, koji su spremni da Spoznaju Stvarnost i da tako rasprše san, da su stvarni kao ljudi i da su živi.

U kontekstu duhovnog sanjanja, san o Kolektivnom ili Planetarnom Buđenju je jedan od najopasnijih snova. Opasnost tog sna, u smislu da može da spreči Buđenje, proističe iz toga da takvo sanjanje izgleda vrlo dobroćudno i toliko je očaravajuće, da postaje vrlo omamljujuće i uspavljujuće. Baviti se Planetarnim Buđenjem, znači sanjati na vrlo fini način, sanjanje koje može da se pretvori u duhovnjačku ekskluzivnost, odnosno duhovnjački elitizam. Da bi se moglo nekog Probuditi, mora se i sami biti Budni. Budan čovek, Budi čovečanstvo samim svojim postojanjem. Kada Je čovek zaista Budan, jednostavno Postoji, Bivajući više nego Svestan da Jeste i Biva Bivajući, više nego Svestan da Postoji i tako u drugima stimuliše najfiniji san, san o Buđenju. San koji je pozitivan, jer može dovesti do prevazilaženja sna, tj. do Spoznaje da, u Stvar(nost)i, nema ikakvog sna i može dovesti čoveka do toga, da Spozna Sebe kao Stvarnost. Čovek koji više ne sanja, jer mu je Svest Sazrela, rešava bezbroj problema na planetarnom nivou, jednostavno svojim Bitisanjem. (Ne)misao takvog čoveka, Jeste Božije Proviđenje. Onaj ko spava, može samo da navede sebe i druge da sanjaju drugačiji san, kao na primer, baš san o Kolektivnom Buđenju, odnosno san da se radi na evoluciji (iako bi preciznije bilo da se kaže na sazrevanju) Kolektivne Svesti. Jedini pravi način da se stimuliše sazrevanje Kolektivne Svesti, jeste stimulacija osvešćivanja sopstvene individualnosti, odnosno eliminacija prepreka za harmonično ispoljavanje karme. Onaj ko misli da može da pomogne drugom, da prestane da se drogira, a bez da je prvo izlečio sebe, taj se grdno vara. Najbolji način da se pomogne čovečanstvo, jeste Spoznaja Sebe. Ko nije Sebe Spoznao, ne Raspoznaje Sebe od sebe i ne može drugo da radi, nego da navodi i druge da stvaraju ideje o Sebi i o sebi. Zna se da svaka ideja o Sebi, pojačava zabludu da se ne Poznaje Sebe, ali takođe i svaka ideja o sebi, hrani iluziju da ima nekog ko može Sebe da Spozna. Nepismen čovek, ne može da nauči nekoga da piše, kad je i sam nepismen. Ni kada bi se sakupilo hiljadu nepismenih ljudi, oni ne bi mogli naučiti nikoga da čita ili da piše. Onaj, ko naprotiv zna da čita i da piše, može tome da nauči celi svet. Neznalica (Samog Sebe), može da prenosi samo neznanje. U ovom svetu neznalica, onaj ko je neznalica na poseban način, može izgledati drugima kao mudrac, međutim, samo onaj ko Zna Sebe, Jeste Mudrac. A jedino pravo Znanje, je Znanje o Sebi, što u suštini znači (Spo)Znati da, u Stvar(nost)i, nema nikoga, ko može nešto da zna, jer samo Stvarnost Jeste. Onaj ko spava, ne može da primeti, osim u veoma retkim slučajevima, ni svoj san, ni san drugih ljudi. Kada se započne bavljenje duhovnošću, često se usvaja, kao neka pesmica koja se uči napamet, koncept da čovek, u stvari, spava i da treba da se probudi. Ali pažnja, Biti Budan, znači da se prestalo zavaravati sebe, da ima nekog ko spava, jer, u Stvar(nost)i, nema nikog i ničeg. Samo Stvarnost Jeste. Biti Budan, znači Znati da su čovek, čovečanstvo, svet, univerzum ali i Beskonačno Znanje, Beskonačna Ljubav i Beskonačna Moć, samo san koji se (ne)događa «u» Bogu, koji Svako, u Stvar(nost)i, Jeste. Pišući metaforički, za Boga je čovečanstvo samo san, san koji Bog ne sanja, san koji sanja samog sebe, san koji liči na malecki blesak kojeg, u Stvar(nost)i, nema. Razborit je onaj, ko koristi ovaj malecki blesak za Spoznaju Sebe kao Boga.

Sveprisutna Božanska Ljubav, manifestuje se i kao poštovanje slobodnog izbora. Sveprožimajuće «Božansko pravilo»: svakome onaj san koji želi, neprekidno nudi priliku za traćarenje slobodnog izbora u sanjanju sna, koji «udaljava» od Sebe ili pak, nudi priliku iskorišćavanja slobode izbora, ma koliko ona bila ograničena u početku Traganja, za sanjanje sna, koji vodi prevazilaženju istog tog sna i ka Spoznaji Sebe. Pojedinac je taj koji bira, koji će san da sanja, čovek je taj koji odlučuje, da li će zaista da sazreva i da li da Spozna Boga - Sebe ili ne. Pojedinac je onaj koji izabira, da li sebi da oteža ili olakša Traganje, da li da nastavi da sanja uljuljkujući san ili da počne da sanja san koji vodi Buđenju... Drugi ljudi mogu dosta da utiču na osobine njegovog sanjanja, ali je u suštini pojedinac taj koji bira, koji će san da sanja. Naravno, manja zrelost Svesti, podrazumeva veći «spoljni» uticaj i veću ograničenost u odlučivanju, dok veća duhovna zrelost, znači i veća nezavisnost u ličnom izboru, ali je na kraju uvek pojedinac taj koji odlučuje, pogotovo kada se radi o njegovom duhovnom sazrevanju. Niko ne može umesto njega da odluči i svaka odluka je vredna poštovanja.

Bog je savršeni i verni saveznik onoga ko čvrsto odluči da Spozna Sebe. Odlučiti čvrsto da se Spozna Sebe, znači započeti stvaranje uslova za postignuće takvog (ne)Rezultata. Svaka ljudska odluka, je «odluka» Boga u «ljudskom obliku». Kada čovek čvrsto i bez postavljanja ikakvih uslova, odluči da Spozna Sebe, Kreacija može samo potpuno da ga podrži u toj svojoj nameri. «Cilj» života svakog ljudskog bića, jeste da «u potpunosti» Spozna Sebe, to jest da mu Svest Sazri. Čitav Univerzum je u funkciji individuacije Boga putem ljudske forme. Iskrena odluka da se Spozna Bog, je lozinka koja otvara sef Kreacije u kojem postoji sve ono što je neophodno za Sazrevanje svakog čoveka.

U snu zvanom Put ka Sebi, suštinski je važno biti duboko iskreni u Nameri, važno je da Odluka bude nepokolebljiva i da se ne postavlja nikakav uslov za sazrevanje. Spoznaja Boga, ne ostavlja prostora ni za beskrajno najmanji kompromis. Maksimalna iskrenost i duboka odluka da se sazri, otvaraju za to neophodna vrata, otvaraju, pogotovo, ona vrata za koja se nije ni zamišljalo da postoje i ona za koja se verovalo da se nikad ne bi mogle otvoriti. Iskreno Traganje, kategorično isključuje bilo kakvu nadu i sumnju i nudi samo izvesnost. Onaj Tragalac koji je iskren, odlučan i koji ne postavlja uslove, sigurno će Dostići do Cilja. Onaj koji neodlučno i neiskreno traga, neće moći da stigne do Cilja, ne makar, sve dok njegovo Traganje ne postane iskreno, odlučno i bezuslovno. Za iskrenog i odlučnog Tragaoca, prepreke na njegovom «putu», postaju prilike za sazrevanje, dok tragalac koji se koleba i koji postavlja uslove, sam sebi stvara prepreke, koje mu izgledaju nepremostive.

Odluka čoveka je suštinski bitna. Na osnovu onoga što je odlučio, ostvariće se onakva ili ovakva budućnost. Važno je upitati se i odlučiti se: Želim li da se bavim duhovnošću i da budem duhovni turista ili hoću zaista da Sazrim? Želim da Spoznam Sebe ili želim samo da sanjam san duhovnog sadržaja? Bog neprestano «vidi» i «čuje» sve i svaka čovekova odluka je za Boga svetinja. Čovek može lagati sebe, ali ne može lagati Sebe-Boga. Bilo koju stvar čovek odluči ili uradi, Bog će to «ispoštovati». Bog ne kažnjava i ne sudi, uvek je čovek taj, koji sebe kažnjava i koji sebe sputava: nema veće kazne, koju uvek samo čovek sam sebi dodeljuje, od one da Ne Traži i da Ne Nađe Sebe.

Biti Realista Svaki ideal je samo ideja. Svaka ideja je samo san. Svaki idealista je samo sanjar. Svakom snu suđeno je da se rasprši. Mnogo je bolje Biti Realista. Jedino što preOstaje Jeste Biti Realista.