Svako ode u retrogradnost. A onda jednog dana krene konačno direktno. Nemamo više nijedan razlog da se lažemo, da dajemo lažna obećanja, da mislimo da ćemo nešto započeti, a znamo da nećemo. Tada znamo sebe. Ustvari, moramo da znamo ko smo. Moramo sebe da pitamo, jesmo li spremni za najveću bitku u svom životu? Sve oko nas je na svetskom nivou. Prepušteni smo sami sebi. Niko nas ne opterećuje. Moramo da napravimo barem jedan valjan korak. Jednu pravu odluku da donesemo. I barem jedan posao da započnemo. Sve ono što je tavorilo bilo sticajem okolnosti ili našom voljom, sada se samo otvara kao cvet. Život je to - cvet. Ali i taj cvet beru a neki kidaju. Pa i život. Ali sve dođe na svoje. Nije svet zbog nas. Zamena teza. Treba dobro razmisliti, nismo li mi tu radi sveta? Stižu zakasneli ljudi, zakasnele emocije, zakasneli novci i darovi. Ali, želimo li ih više? Vreme će pokazati. Čistimo sebe. Predugo smo čekali. Svako smeće sada mora biti bačeno. Pa i ono ljudsko. Jesmo li spremni za najveću bitku u svom životu? Biti sretni! Svako posle faze introspekcije krene direktnim hodom - još jednom po rubovima svoje kože. Ipak, retrogradnost će još malo da nas dotačinje. Repovi . Retrogradnost je na površinu izvukla sve heroje i zločince. U bitkama poput naših. Sve viktorijanske pobede i gorčine. I one poraze koje nismo očekivali od onih kojima smo dali. Pre mesec dana vreme kao da je stalo. Poverenje je postalo upitna stanica za dalje. Iskrenost se pokazala kao laž. Neki razgovori s nama samima, došli su u pogrešno vreme. Povučenost je bila neobjašnjiva. Potezi drugih, takođe. Eto, mnogi će reći da je ta retrogradnost stalno prisutna. Jeste. U pravu ste. Samo ljudi vole da se kriju od sebe. Bežeći mislimo da se čuvamo i od razočaranja i od sramote. Bolje da ne vrtimo filmove u svojoj glavi i pitamo sebe što se dogodilo? Kad se već mi nismo dogodili. Povučeni u svoj svijet. Duboko zagledani u sebe. Skočili bi i preskočili najradije sve što nas muči. Naše otrežnjenje dolazi ili je već došlo. Svet gledamo očima ubojitih preživjelih gavrana. Jesmo li spremni za najveću bitku u svom životu? Biti sretni. Jer sada nema ko bi nam na tom putu podmetnuo nogu. Put pred nama je ravan. Osmeh leluja na licima. Više nas ništa ne dodiruje. I kad boli, kao da boli neko tuđe telo. Jesmo li se u susretu sa samim sobom zaista skamenili? Razbili smo zid glavom. Prizor koji nas čeka i više je nego lep. Ah, skockalo se vreme, odluka je pala, nema više preispitivanja i vraćanja unazad, kreće se konačno direktno. Toliko nas još života čeka. Uzbuđenje u nama, kontrolisano i dozirano. Ne jurimo i ne nadamo se. Potpuno smireni u sebi prihvatamo svaki novi obzor. Suočeni sa saznanjem da možemo menjati samo sebe, ne opterećujemo se više drugima. Sve što nam drugi rade, njihova je karma, kako reagujemo na njih, naša je karma. Potpuno pomireni s trenjem u našoj koži. Ježi nas pomisao na strast života. Opušak na vrhu našeg jezika više ne peče. Rekli smo tišini sve što smo imali reći. Sve boli smo otkinuli od sebe. U šapatima. Bez vriska. Prećutno smo im dali isto što i oni nama – ništa. Odgovorili smo neodgovorenim porukama tako što im nikad više nismo poslali upit. I prestali smo tražiti odgovore na pitanja. Jer, ako povučeš jezik nakon toliko ispričanih noći, ako odbaciš reči i ako iza njih ne stojiš, glasovi više nemaju smisao - šta god da izustiš. Sve upija tišina. Kurva tišina nas ostavlja bez teksta. Odgovora li nam? Objašnjenja, ima li ih?. Neko je to učinio da prećutno odu. I da se raznesu u sebi. A znate li onu izreku: Ne dobiti poruku isto je poruka? Eto, smislili smo opravdanje koje smo sami sebi napisali. A sada ga više nema. Ćutimo. Šta se promenilo? Ništa! Kao da ga i nije bilo. Dobro i zlo ne dotačinju svakog. Formule postoje same neznane. Sada se treba okrenuti onome što znamo da imamo i na šta se možemo osloniti. Jer kada izađemo iz sebe, oko nas je svet. Onakav kakav jeste. Ljudi nas uporno lažu, misleći da im verujemo. Ne trepćemo i ne odgovaramo. Misle da prihvatamo njihove reči kao istinu, no ne znaju oni da 100 smo proživljenih života ispred njih. Mi znamo tajnu koju čuvaju. Puštamo ih da misle što hoće. Hod u našim venama žubori. Potreba za samoćom je naglašena. Svi nešto zahtevaju i traže, obaveze nas razapete drže na sve strane, ali centar našeg bića sada je Mir. U trenu kad to odlučimo – ne može nam nitko ništa. Eto Stižu zakasneli ljudi, zakasnele emocije, zakaneli novci i darovi. Ali, želimo li ih više? Vreme će pokazati. Čistimo sebe. Predugo smo čekali. Svako smeće sada mora biti bačeno. Pa i ono ljudsko. Mi raspoznajemo mane u drugima, ali ih ne osuđujemo. I ljudi se čude, kako tako olako s osmehom progutamo sve fekalije? Zar nama da ne bude dobro zbog drugih? Otrovi uvek nagrizaju svog vlasnika, bočicu u kojoj stoje. Znamo to jako dobro. Nama odavno nije svejedno. Sada izgledamo tako. Čistilište života u našim je rukama. Kao u 9. krugu pakla, odigravamo posljednji krug. Kada postanemo ravnodušni, pomireni, suočeni, tada bivamo najmoćniji. Odupiremo se svađi, ljubomori, posesivnosti. Znamo da nije naše ništa što nam nije dano. I ljude to najviše čudi. Zašto ih ne želimo obeležiti? Staviti znak našeg posedovanja? Zašto ih ne želimo ugroziti, utopiti, učiniti da nestanu? Zašto ih ne želimo oteti i preoblikovati kako želimo? Zašto ih gledamo u oči sa osmehom dok znamo da nas lažu? He! Svet koji oni žive, davno smo proživeli. Nokti grebu. Koža puca. Rađa se neki novi svet. Vrata širom otvorena stoje. Neka uđe ko treba. Neka ode ko misli da treba otići. Mi ne zaustavljamo vreme, jer znamo da ne znamo voditi borbu s tim divom od života. Prepuštamo se vremenu. Škorpionski. Plutonovski. Hadski. Mnogi nemaju petljiu. To su oni koji i ne znaju šta je na nebu. Ako ti ljudi nisu toliko važni, ostajemo mi. Mi sebi. Mi sa retrogradnim Merkurom u Škorpionu. Mi koji znamo postaviti svakoga na svoje mesto. Ponajviše Sebe. ❤
|
