Dolazi… Doći će… Jesam li je promašila, mimoišla, možda je nisam prepoznala, jesam li je doživela? Jesam li negde zakasnila, pogrešila ili nešto krivo rekla? Pitam se danima, noćima isto pitanje. Pitam se zašto se meni ne događa ono što se svima događa - ljubav. Jesam li ružna, debela, glupa, neprivlačna? Jesam li žensko? Pripadam li ovom svetu uopšte? Zar je to zaista nemoguća misija u mom životu?! Većina žena ima porodicu, decu, žive godinama u braku. Pretpostavljam da se vole, jer su zajedno. Pretpostavljam da su zajedno, jer tako žele biti. Inače bi otišli. Vole se sigurno, jer imaju decu. Deca su najveća vrednost. Ko ne bi voleo svoje dete i majku svog deteta. I to je prirodni proces. I zato se pitam: zašto je mene taj prirodni proces zaobišao. Ili grešim nešto? Pitam se godinama. Da. Zapravo se godinama pitam isto pitanje. Je li on bio taj? Taj slučajni putnik kroz moj život. Putnik mog srca, duše i tela. Putnik kojem sam darovala svoje najbolje godine života. Putnik kome sam darovala sebe. Putnik koji je sasvim slučajno poneo moje srce sa sobom. Putnik koji nikada nije vratio meni ono što je moje. Putnik za koga vreme ne postoji. Putnik koji nikada nije dao odgovor. Putnik kome sam darovala dušu i srce, bez prisile. Putnik koji se nikada više nije vratio. Slušam godinama iste priče. Slušam da će doći. Slušam da će doći sledeće proleće, sledeće leto… sigurno će doći krajem godine. Da, dočiće. Slušam da će doći sledeće godine i sigurno u naredne dve godine. Sigurno će doći prava ljubav u moj život. Slušam, ali njega ne čujem. Nema ga. Nema zvuka njegove duše, melodije srca, nema tajanstvenosti i topline njegovog osmeha. Nema više ni nade. Otišla je zajedno s njim na krilima priča da će doći. On je otišao jednako kao i ona. Otišla je ljubav. On i ja znamo da doći više nikada neće. On zna da me nikada nije izabrao. On zna da nisam bila njegov broj ni izbor. On zna da ja nisam njegov život. On zna da sam ja bila emocija trenutka i postaću kultura sećanja. Možda. Ako me se seti. On zna da je uzeo nešto što nema cenu u večnosti. On zna da ja njegova ljubav bila nisam. Ja znam istinu. Napokon je znam. Znam da je putnik prava ljubav. Ljubav koja nikada nije imala početka, a ni kraja. Ljubav koja je bila suđena mojoj duši. Ljubav koja je budila moje telo. Ljubav koja je moje srce ranila, ostavila i zakopala. On i ja znamo da je život postojanje, a ljubav bivanje u večnosti. On zna da sam ja ta. Ta kojoj je okrenuo leđa bezbroj puta, bez reči. Ja znam da sam ta koja je odgovor na sva pitanja njegovih dana i noći. Ja znam da sam odgovor njegovog srca. Bez pitanja. Sve znam. I živim kao i on. Ispod istog sunca, istog meseca, istog čarobnog neba - svako na svojoj strani. Prava ljubav u božanskoj pravdi i nepravdi. Ja ostajem, a ti sretno putuj. Zbogom ljubavi.
@ Lisa 
|