Konjunkcije sa Suncem (pod zracima, spaljenost, kazimi)

Priča o konjunkcijama sa Suncem stara je koliko i astrologija sama. Ipak, kazimi (zaminium na persijskom) nije izričito naglašen kao posebna situacija i kvalifikacija kod mnogih ranih astrologa. Ptolomej detaljno razmatra sve moguće aspekte sa Suncem i teoriju nebeske sfere u svom Almagestu, ali u Tetrabiblosu jedino čega se čvrsto drži jesu helijačke pozicije. U knjizi I, stav 24 kaže: "Iz ovoga je, dakle, lako videti da se kvalitet svake od zvezda mora istražiti u odnosu na njen sopstveni karakter kao i na kvalitet znakova koji je uključuju ili, slično tome, iz karaktera njenih aspekata na Sunce i uglove, na način na koji smo opisali. Njihova snaga se mora odrediti, na prvom mestu, iz činjenice da se nalaze bilo istočno kada dodaju njihovom pravom kretanju-jer su tada najsnažnije-ili zapadno i sa brzinom koja opada jer je tada njihova energija slabija..." (“Tetrabiblos”, Klaudije Ptolomej, izdavač Astro.Lab, Zemun, 2002). Ptolomejeva teorija epiciklusa služila je kao model za objašnjenje varijacija u brzini i pravcu prividnog kretanja planeta. U ovom sistemu svakoj planeti dodeljen je po jedan epicikični krug koji se kreće uporedo sa referentnim, velikim krugom koji se naziva deferent, u pravcu zapad-istok. Kada se planeta nađe na spoljnoj polovini kruga tada je dalja od Zemlje, brza i "dodaje svom kretanju". Kada je na unutrašnjoj strani epicikla biće bliža Zemlji krećući prividno u suprotnom smeru zbog čega joj se brzina smanjuje (stanica ka retrogradnosti i retrogradnost). Razmišljajući o ovome Ptolomej na tri do četiri mesta u svojoj knjizi naglašava važnost ovih epicikličnih pozicija koje za posledicu imaju, ne samo brzinu, već i vidljivost planete u odnosu na solarne dnevne tačke. Iz ovoga su nastali sinodi, planetarne konjunkcije sa Suncem, ali i još jedna stvar, sama kvalifikacija istih. Kasnije se u astrologiji ova tema nešto detaljnije razrađuje kroz različite vrste konjunkcija sa Suncem. Postavlja se pitanje zašto 17 i 8,5 stepeni te 17 lučnih minuta određuju tri moguće takve situacije. 17 lučnih miuta predstavljaju pretpostavljeni radijus, odnosno, polovinu dijametra vidljivog solarnog diska tako da lučno rastojanje između 9. i 18. stepena longitude od Sunca u oba pravca (helijački zalazak- aplikacija i helijački izlazak-separacija) obuhvata minimum i maksimum koji je planetama potreban da izgube, odnosno, dobiju vidljivost na nebu pre i posle konjunkcije sa Suncem. Ovaj prostor longitude se naziva “pod Sunčevim zracima” dok područje ispod 8, 5 stepeni do 17 minuta u okviru istog zodijačkog znaka pripada “spaljenosti” koja , zapravo, predstavlja poluorbis u odnosu na 17 stepeni. U horarnoj astrologiji kvalifikacija ovih situacija zavisi od konteksta pitanja. U medicinskim pitanjima aplikaciona spaljenost jeste najgora moguća signifikacija osim u slučajevima kada se spaljenost dešava signifikatoru bolesti jer blizina Sunca umanjuje snagu planetarne manifestacije. U drugim vrstama pitanja konjunkcija sa Suncem ne mora imati negativnu konotaciju jer ista ponekad simbolizuje situacije koje tek treba da se razviju i rasvetle. U ljubavnim pitanjima spaljenost, najčešće, označava spajanje, početak veze, brak, venčanje itd. dok se kvalifikacija konjunkcije dalje razvija kroz dispoziciju zodijačke pozicije , aspekte od strane drugih planeta te Mesečevog kretanja i stanja. Ovo je od posebnog značaja u kartama veridbi, venčanja, upoznavanja itd. U natalnoj astrologiji spaljenost je daleko složenija za interpretaciju i zavisi od nekoliko faktora: kuće u kojoj se konjunkcija dešava (dispozicija), kuće kojom vlada Sunce te kuće kojom vlada spaljena planeta. Kod ranih astroloških pisaca posebno se razmatraju konjunkcije koje planetu čine vidljivom na nebu i one koje ih u potpunosti skrivaju. Čak se pravi i razlika između jutarnjeg i večernjeg izlaska iz Sunčevog orbisa. Na psihološkom nivou spaljenost se mora tumačiti i prema prirodnoj planetarnoj signifikaciji. Takođe, od velikog značaja je i dekan u koji konjunkcija pada kao i svi bliski aspekti sa planetama iz različitih pravaca (sinister i dekster aspekti) jer spaljenost nema istu težinu u odnosu na sve zodijačke pravce. Obično je teža ukoliko je aflikuje planeta sa ranijeg zodijačkog stepena. Kako je Sunce svetlo dnevnog neba logično je da svaka veza sa njim, samim tim i konjunkcija, veću težinu ima u dnevnim kartama. Kolika će i kakva ta težina biti zavisi od čitavog niza gorepomenutih faktora. Dnevne i noćne planete imaju različitu kvalitativnu manifestaciju koja zavisi od doba dana kada se karta rađa pa tako nije isto kada Mars aspektuje spaljenost u noćnoj i dnevnoj karti sa desne ili leve strane, preko dispozicije ili nezavisno od nje, iz svog sedišta ili tripliciteta ili suprotno. Dakle, ne postoji apsolutna kvalifikacija spaljenosti u natalu. Neretko, ista može ukazati i na natprosečnu specifičnost neke situacije ili osobe, ukoliko se radi o natalu, onda kada separaciona konjunkcija sledi posle helijačke konjunkcije koja prethodi rođenju, a čiji stepen longitude pada egzaktno na neki faktor radikalnog horoskopa. Inferiorne planete su daleko češće u blizini Sunca po prirodi stvari pa je za Merkur i Veneru od velikog značaja kada se nalaze na maksimalnoj udaljenosti od Sunca čime dobijaju na kvalitetu i snazi dok je za superiorne planete spaljenost moguće daleko teža obzirom na retkost ovakve astronomske situacije. Vreme kada će spaljenost dostići kulminaciju i ispoljiti maksimum negativnog efekta obično je određeno firdarskim, mundanim ili afetičkim periodom spaljene planete ili planete koja je u bliskom aspektu sa konjunkcijom, naročito ako se radi o dispozitoru i ako je istovremeno na snazi novi helijački ili poluhelijački ciklus odnosnih planeta (retrogradne tranzitne tačke i stepeni prve pojave planete posle nevidljivosti).

Uzimajući 17 lučnih minuta kao meru kazimija postavlja se pitanje šta to, praktično, na nebu znači? Ovo je relativno lako proveriti prostim pogledom na nebo, odnosno preko nekog astronomskog programa koji simulira vidljivo nebo u datom trenutku iznad određene tačke na Zemlji, gde je lako uočiti da se planeta nalazi unutar solarnog diska kada je na 17 i manje minuta od perfektne longitudinalne konjunkcije. Ipak, nije uvek tako. Može se desiti da planeta padne u ovo područje čak i ako je pola stepena udaljena od Sunca u zodijačkoj meri. Ovo je moguće jedino ako je vrlo blizu ekliptike jer srce Sunca nije ništa drugo do središte njegovog vidljivog tela kroz koje prolazi linija prividnog kretanja . Iz ovoga sledi pitanje da li je za određivanje kazimija dovoljna longituda ili je potrebna i latituda? Ptolomej govoreći u pomenutom delu Tetrabiblosa o aspektima, takođe, kaže i ovo: "...ili kroz jedan od tradicionalnih aspekata, osim što je u odnosu na fizičke aplikacije (konjunkcije) i separacije nebeskih tela korisno primetiti njihove latitude, da bi mogli biti prihvaćeni samo oni prolasci za koje se nalazi da su na istoj strani ekliptike. U slučaju aplikacija i separacija aspektom, međutim, takva praksa je preterana, budući da svi zraci uvek padaju i slično konvergiraju iz svakog smera na istu tačku, to jest, centar Zemlje." Ovde Ptolomej, razmatrajući konjunkciju, kvalifikuje istu sugestijom latitude, a ne samo longitude. Ovaj primer sa latitudom najočigledniji je kod solarnih eklipsi koja se dešavaju kada se mlad Mesec nađe u okviru 10 stepeni od preseka lunarne i solarne putanje (Mesečevog čvora), dakle, ekliptike, onda kada Mesec nema latitudu i tako vizuelno ceo pokriva solarni disk. Mesec je jedino telo koje na ovaj način može prekriti Sunčev obzirom na svoju prividnu veličinu usled blizine Zemlji. Niti jedna druga planeta to ne može čak ni u slučaju male latitude. Potvrdu o značaju latitude imamo i kod Bonatija koji je izričito pominje u vezi sa zaminijumom kada kaže u svojoj “Liber Astronomiae” da “srce Sunca” podrazumeva situaciju od 16 stepeni longitudinalne i latitudinalne konjunkcije što je daleko ređe nego što se može pretpostaviti. Zapravo, izuzetno je retko. Ova činjenica s pravom nameće dilemu da li je za kazimi dovoljna konvencija koja ga svodi na minute longitude ili je isti neophodno kvalifikovati i latitudom. Lična praksa me navodi na ovo drugo jer se pokazalo da običan kazimi ne daje uvek očekivane rezultate (pozitivne ishode i kvalifikacije koje se u teoriji vezuju za ovakvu konjunkciju). Kazimi je u horarnim kartama apsolutna, benefična indikacija koja se , za razliku od druge dve konjunkcije sa Suncem, ne posmatra kroz aplikaciju ili separaciju u sledu. Ako je pitanje usmereno na dobijanje opisne informacije, tipa kakvo je nešto ili neko, nebitna je kazimi prethodnica ili ono što posle njega sledi. U ljubavnim predmetima kazimi simbolizuje pomirenje, opstanak veze, njenu čvrstinu uprkos iskušenjima, dakle, budući ishod ukoliko je pitanje posledica kakve krize. Jednostavan i jasan pozitivni znak. Kazimi je apsolutna situacija. Spaljenost i blizina Suncu već nisu, oni su relativni i menjaju se u vremenu prema aplikaciji ili separaciji. Kazimi je jedina apsolutno nepromenljiva beneficija. Specifičnost i retkost kvalifikovanog kazimija najbolje je dočarati kroz tzv. tranzite (tranzitne konjunkcije) inferiornih planeta, Merkura i Venere, koji se dešavaju u proseku 13 puta u toku 100 godina u slučaju Merkura, odnosno, na 8 godina u proseku za Veneru. Prvo u istoriji zabeleženo astronomsko posmatranje Merkurovog tranzita datira iz 1631. od strane francuskog astronoma Gasendija. Ova posebna vrsta planetarnih eklipsi, kada se pomenute planete nađu između Zemlje i Sunca, postajući uočljive na solarnom disku u vidu minijaturnih kružnica, jesu, astronomski posmatrano, istinske kazimi situacija jer pomenute planete tada imaju minimalnu latitudu i gotovo su na ekliptičkoj liniji, na istom stepenu longitude sa Suncem. Ipak, ova vrsta konjunkcije podrazumeva situaciju u kojoj se planeta postavlja između Zemlje i Sunca “imitirajući” na taj način okultaciju (eklipsu) do koje ipak ne dolazi zbog veličine planete. Obične konjunkcije inferiornih planeta sa Suncem iste postavlja iza Sunca iz Zemljine perspektive. Tranzitne konjunkcije su zanimljive upravo zbog činjenice da ispunjavaju oba uslova kazimija: vidljivost na solarnoj pozadini i minimalnu latitudu. Činjenica da su konjunkcije sa Suncem izvedene iz helijačkih ciklusa planeta koje datiraju jos iz najstarijih astroloških vremena prve astrologije vizuelnog opažanja, ostavlja nas u nedoumici da li je za njihovo postojanje neophodna konkretna nebeska slika koju ćemo lako uočiti pogledom na nebo ili je konvencija o17 minuta sve što nam je potrebno.

Autor: Nataša Karalić Koprivica
http://www.natasakaralic.com/
astro.natasakaralic@gmail.com