Stoicizam je u svet filozofije donio ideju o Sudbini. Sudbina, prema njihovom gledanju, predstavlja najviši prirodni, univerzalni zakon prema kojem se ponaša sve što postoji. Nadalje, stoici smatraju da taj zakon nema ograničenje delovanja već da deluje u celom univerzumu. Svrha čovekovog života nije u izigravanju zakona ili u smišljanju nekog svog novog zakona postojanja već sve što živi stvor sme, treba i mora činiti je upoznavanje sa prirodnim zakonima po kojima sve postoji te nakon upoznavanja, pronaći svoje mesto u njemu. Ovako široka uloga čovekovog postojanja jasno oslikava stoičku ideju o neraskidivoj povezanosti svega što postoji. Ova povezanost, međutim, nikako nije kauzalna, već se događa na najdubljem, elementarnom nivou. Ona, naime, proizlazi iz tzv. prvotne ugođenosti celog univerzuma te tako nužno dovodi do pojma Tvorca koji je s određenom namerom stvarao univerzum, ili pak, ako malo dublje promotrimo ovaj način razmišljanja, uviđamo da se zapravo govori o tome da celi univerzum (a time i sve što u njemu postoji pojedinačno) – ima svoj smisao. Da nije plod puke slučajnosti, a još manje haosa bez pravila, već da celi svemir počiva na itekakvom, predestiniranom redu, a koji je ustanovljen u trenutku Postanka. Ovime se vrlo lepo može pokazati kako niti između Astrologije i vere zapravo ne postoji apsolutno nikakav sukob, iako, to će biti tema jednog od narednih nastavaka. Vratimo se na (ne)kauzalitet.

Dakle, ako shvatamo svemir kao sveukupnost međusobno beskrajno isprepletenih entiteta (događaja) čija veza nije kauzalna već posledica postojanja smisla i reda u trenutku Stvaranja, onda sasvim novi momenti izbijaju na površinu i kauzalitet postaje presiromašan (u filozofskom smislu) za objašnjenje. Uzmimo primer: Neka imamo časovničara koji ima dva potpuno različita sata. Recimo jedan digatalni i jedan klasičan, analogni. Neka oba sata namesti na identično vreme i u istom trenutku ih pusti u rad. Kada ta dva sata vidi neko ko ne zna uopšte šta su to satovi, vrlo lako može pasti u zabludu. Naime, može npr. promatrati sat sa kazaljkama i videti da kada se kazaljka poklopi sa pozicijom podneva, da se i na digitalnom satu menjaju brojke. Tako može zaključiti da kazaljke 'utiču' da se znamenke promene. Ista je stvar i obrnuto, promatra li digitalni sat, može zaključiti da 'na neki mističan način' promena znamenki uzrokuje pomicanje kazaljki. Međutim, niti jedan zaključak nije tačan jer promatrač nema u vidu časovničara koji je pre puštanja u rad oba sata namestio na isto vreme, a pri proizvodnji, kao unutarnje svojstvo svakog sata posebno, odredio je da i jednome i drugome, iako odvojeni – sekunda jednako traje. Rezultat je jasan: dva potpuno odvojena entiteta bez ikakve kauzalne veze među sobom deluju potpuno sinhronizivano, toliko savršeno da čovek zabunom može pretpostaviti čak i direktnu uzročnost.

U našem primeru, jedan sat su planete i njihov hod, drugi sat je je hod čovekova života. Iz tog razloga, mi ne smemo reći da planete 'deluju' na čoveka u smislu u kojem reč 'deluju' shvaća Newtonova mehanika. Prikladniji opis je -] planete opisuju čoveka! Kao što jedan sat može poslužiti kao opis stanja (trenutnog vremena) drugog sata, tako je i u ovome. Činjenica da celi mehanizam radi, počiva na sveopštoj ugođenosti univerzuma koja je, kako smo rekli, uspostavljenja u trenutku Geneze. Svaki sat, kako smo videli, deluje isključivo i autonomno na osnovi karakteristika svog mehanizma. Tako, kada kažemo npr. da nije moguće izbeći neki Usud, mi pod time ni u kojem slučaju ne mislimo 'planete ne dozvoljavaju da se nešto u čovekovom životu desi' već nešto puno dublje: čovek sam ne dozvoljava da se nešto u njegovom životu desi (ili ne desi)! Uvek treba imati na umu da svaki sat deluje isključivo na osnovi svojih vlastitih karakteristika. A drugi sat nam služi kao opis prvoga.

Time dolazimo do ključnog zaključka: Planete ne služe Astrologiji da bi se pronašlo njihovo delovanje na čoveka u smislu aktivne planetarne zabrane ili dozvole za bilo kakav događaj, već nam planete služe da pobliže razumemo i dokučimo šta to vlastita čovekova priroda njemu samome dopušta ili ne dopušta učiniti! Naravno, uvek treba imati na umu da ovo sve ne bi bilo održivo kada bi postojanje sveta (univerzuma) bilo zasnovano na haosu. Ovaj mehanizam može funkcionirati jedino ako univerzum shvatimo kao smisleno delo koje ima svoja pravila postojanja koja, u svojoj domeni, svojim postojanjem svedoči i život svakoga od nas.

Veza između čovekovog života i položaja planeta puno je zamršenija i, da tako kažemo, intimnija nego je to u stanju opisati uzročno-posledični odnos. Naprotiv, ta veza je ono kroz šta se svakim trenutkom i uvek iznova ponavlja činjenica da celi svemir, pa tako i mi kao njegov neodvojivi deo – ima smisao. Dobar izvor nadahnuća i uvida u ove teme mogu se naći u delima filozofa stoe. S druge strane, jedan vrlo lep primer funkcionisanja sistema koji nisu međusobno vezani kauzalnošću a ipak deluju sinhronizovano, je Leibntzova teorija monada (monadologija). U svakom slučaju, koga zanima, u tim referencama naći će vrlo lepa, dodatna objašnjenja ovih principa. Pogledajte.

Ali dotle, zapamtite: Planete ne utiču na ljude.

Horvat - Lazar

---