Da bi mogli pravilno razumeti Protokole moramo spoznati šta je to Sionski priorat i u kojim uslovima i zašto je stvoren ovaj drevni red? Koji su to politički i istorijski uslovi koji su iznedrili ovako moćnu organizaciju koja se održala kroz vekove? Mislimo da je ovo vrlo važno da bi se moglo pravilno razumeti čemu su namenjeni Protokoli i kome i sa kojom namenom. Pozabavićemo se malo i istorijom.
Sionski priorat je tajni red koji osnovao još 1099.godine Godfri Bujonski - kralj Jerusalima. Glavni zadatak ovog reda, bio je da čuva i brani pripadnike merovinške krvi i da stvara uslove za preuzimanje kraljevskog trona, oduzetog još 679.g. ubistvom Dagoberta II, a u dosluhu sa Papom.
Najbolje odslikava ulogu sionskog priorata jedna rečenica koju je navodno napisao jedan njegov član:
Prema izvorima koji su nam bili dostupni, nesporni istorijski podaci u vezi ovog reda bi bili sledeći:
Tajni red koji je delovao pod mnoštvom imena, najčešće je poznat kao Prieure de Sion (Sionski priorat). http://www.ordotempli.org/priory_of_sion.htm
Sionskim prioratom je upravljao niz velikih majstora čija se imena nalaze meću najsjajnijim u zapadnoj istoriji i kulturi. Veliki fizičar Isak Njut bio je i veliki majstor Sionskog priorata. Na čelu ove organizacije nalazio se od 1691.g. do 1727.g. Bio je obuzet hermetičkim tekstovima i vlastitim je stavovima podržavao hermetičku tradiciju. Verovao je da razmere i sklop Solomonovog hrama kriju alhemijske formule. Tokom istorije ovaj red su vodili ljudi kao što je Rene Anžujski, Sandro Filipepi poznatiji kao Botičeli, Leonardo da Vinči, Viktor Igo, Klod Debisi, Žak Kokto i drugi.
Kroz skoro celu svoju istoriju Sionski red se nerazdvojivo vezivao za red sveštenika - ratnika, za Templare (Hramovnike).
Dobro je da se malo pozabavimo ovim redom. Ideja o osnivanju templarskog reda je pala na pamet Igu de Pajenu u Jerusalimu koji je, moguće je, bio inspirisan redom Ubica ili Isamailijahan Nizara koji je osnovao Hasan-i Sabah u planinama Elburca u Iranu.
Poznati pod imenom muharam, “crveni”, fedawa Isamav Vili Kalifata, nosili su crvene kape, pojaseve i čizme, uz belu tuniku.
Templari su nosili crveni krst na beloj tunici, a vitezovi Bolnice Svetoga Jovana Jerusalimskog (poznati kao malteški vitezovi izmedju 1530. i 1798), koji su često obrtali simbolizam templara, najzad su prihvatili, na svojoj odeći ukrašenoj grbovima, beli krst na crvenoj osnovi. Godine 1118, uz podršku mladoga Bernara od Klervoa koji je za njih, strogo Pravilo Svetoga Benedikta prilagodio uslovima vojnog života, templari su dobili zvanično priznanje i pravo da nose oružje kako bi branili hodočasnike u Svetoj zemlji. U stvari, oni će postati specijalisti za odbranu Jerusalima.
Bila je to avanturistička vojno-religiozna grupacija koja je obavljala funkciju policije, zaštitnika hodočasnika koji su išli u Jerusalim. Templari su, bivajući tamo, stupili u kontakt sa rabinima i hodžama i saznali su neke tajne Istoka, koje su poticale zapravo od Atlantiðana. Sa proširenjem tog znanja red se pretvorio zapravo u verski, i onda vrlo ojačao, tako da je postao opasnost za vladare Zapadne Evrope.
Pošto je Papa podario templarima i bolničkim redovima privilegiju da direktno zavise od susreta sa papom čime je presečen beskrajni red crkvene birokratije, oni su postali uistinu pravi gospodari Svete zemlje. Ludo hrabre u borbi, ove hrišćanske elitne jedinice su zadobile izvanredno važnu ulogu i na Zapadu. Prvo je templarima poveren transfer novca hodočasnika u Svetu zemlju; onda su, kroz tesn
u mrežu tvrðava od škotske do Španije, prenosili novac i kroz Evropu; najzad, postali su bankari i izdavali su sertifikate o razmeni koje je mogla otkupljivati (kao vrednosni papir), neka druga templarska agencija. Bankari kraljeva, koji su podnosili račune jedino Papi, templari su neizbežno, zahvaljujući svome bogatstvu i svojoj nezavisnosti, postali predmet zavisti, ljubomore, mržnje i zebnje medju snagama koje su u državi počele da dižu glavu.
Gubitak Jerusalima 1187. godine n.e. nije još izazvao nikakvu sumnju u korisnost templara; naprotiv, 1198.godine, novi vojni red pojavio se u Nemackoj, pod nazivom tevtonski vitezovi, koji će ostati veran ekskomuniciranom caru Fridrihu II (1210-1250). Situacija se za templare promenila kada je poslednji hrišćanski bastion u Svetoj zemlji pao u ruke Turaka Mameluka 1291. Godine 1307, želeći da stavi tačku na njihovu finansijsku moć, francuski kralj Filip Lepi uhapsio je templare u Francuskoj i izvršio pritisak na Papu (Klimenta V, izgnanog u Poatje a onda u Avinjon, izvan francuske jurisdikcije, pa ipak opasno blizu francuskoj teritoriji) da povuče svoju zaštitu templara.
Red templara se raspao 1312 . Njegov veliki majstor Žak de Mole postao je, 1314, poslednja žrtva krvavog progona koji su smislili Filip Lepi i njegov svetnik Vilijem od Nogareta.
Uspeli su da ih sve unište, kralj je spalio na lomači majstora Žaka de Moleja. No u samoj vatri lomače on je prokleo kralja i prorekao obnovu reda kroz 600 godina, bilo je to 1314.godine. Sve se to i obistinilo - kralj je sa svojim pristalicama umro pod misterioznim okolnostima iste godine, a red je obnovljen, posle 600 godina u punom sjaju, što ne znači da nije tinjao sve vreme, u XIV veku se pojavio kao hermetički red Ružinih Krstaša. Red Templara se ponovo pojavio kao red Iluminata, pod voðstvom Žana Adama Vajshaupta u Bavarskoj. Oni su i masoni i Templari i Malteški vitezovi i komunisti i nacisti i gospodari novca, oni su vladari iz senke.
Iako su vitezovi templari bili uništeni i rastureni izmeðu 1307 i 1314 godine, Sionski priorat ostao je nedirnut. Nastavio je da deluje kroz vekove i ako je i sam povremeno razdiran krvavim stranačkim sukobima. Delujući u senci, iza kulisa, upravljao je nekim od odsudnih dogaðaja u zapadnoj istoriji.
Zahvaljujući dodiru sa islamskom i jevrejskom kulturom, templari su već bili usvojili veliki broj predstava tuðih pravovernom rimskom hrišćanstvu. Bliski odnosi su održavani sa jevrejskim zajednicama sa kojima su ih vezivali finansijski interesi i školstvo. Tako su templari bili izloženi mnogim stvarima koje Rim nije odobravao, što je na kraju i rezultiralo njihovim uništenjem. često je iznošeno da je templarima bila poznata neka vrsta tajne koja se odnosila na poreklo hrišćanstva. Govoreno je da su oni bili gnostici, jeretici, da su bili prebezi u islam. Težili su stvaralačkom jedinstvu rodova, rasa i vera - doslednoj politici islamske, hrišćanske i herbejske misli.
Od svih optužbi protiv templara najozbiljnije su bile one za bogohuljenje i jeres - za poricanje, gaženje i pljuvanje po krstu. Da li su odbacivali Hrista ili su jednostavno odbacivali raspeće? (U skladu sa katarskim verovanjem). Teško je na ovo odgovoriti, ali izgleda jasno da se nešto odbacivalo i da je taj čin bio bitno načelo reda. Templari su bili čuvari Svetog grala - šta god to bilo.
Od 1188.g. vitezovi templari su bili samostalni - nisu više padali pod vlast Sionskog reda, niti su delovali kao njegova vojna ili upravna ruka. To je trajalo sve do njihove strašne propasti 1307.g. Tvrdi se da su sionski i templarski red do 1188.g. imali zajedničkog velikog majstora, a od tog datuma sionski red bira svoje velike majsore i iste godine sionski red je izmenio svoje ime usvajajući ono koje je navodno zadržao do danas - Sionski priorat.
Sionski priorat i danas postoji, i još uvek je aktivan. Uticajan je i igra važnu ulogu u meðunarodnim poslovima na visokom nivou, kao i u stvarima domaće politike nekih evropskih zemalja. Do izvesne, značajne, mere je odgovoran za veliki deo graðe o njemu rasejane od 1956.g. od kada pušta u opticaj izvesne podatke - uzdrživo, razdražujuće iscepkane na komadiće, u tačno odmerenim količinama, dovoljno taman da zadovolji nagoveštaje. "Vreme je u vrlo stvarnom smislu sazrelo da sionski priorat pokaže svoju ruku". ...činilo se, ukratko, da su Prioratski spisi naročito proračunati da utabaju staze nekom zapanjujućem otriću. Kakvim se god na kraju to otkriće moglo pokazati, ono je očigledo iziskivalo poduži postupak "omekšavanja" - pripremanja ljudi. I kakvim se god na kraju, to otkriće moglo pokazati, ono je nekako uključivalo merovinšku dinastiju, produženje krvne linije te dinastije do današnjeg dana i potajno kraljevanje.
Priznati i objavljeni cilj Sionskog priorata je ponovno vaspostavljanje merovinške dinastije i krvne loze - ne samo na prestolu Francuske već i na prestolima drugih evropskih zemalja pa i sveta. Uspostavljanje ezoteričnog geo-političkog i etnarhičnog svetskog poretka. Prevedeno na svetovni jezik to bi značilo - ustanovljenje novog Svetog rimskog carstva svetovne države koja bi trebalo da ujedini sve narode, a da počiva na duhovnim, umesto na društvenim, političkim ili ekonomskim temeljima. Takva država je trebalo da ostvari vekovni san o carstvu nebeskom na zemlji. Ostvarila bi se prastara hermetička postavka - kako gore tako dole. A ona nije bila sasvim utopojska ili naivna, bila je naprotiv makar delimično izvodljiva u okviru prilike Evrope kasnog XIX veka.
Ponovno vaspostavljanje merovinske dinastije je dozvoljeno i opravdano, po njima, i zakonski i moralno. Iako je bila zbačena u osmom stoleću, merovinska krvna loza se nije ugasila. Naprotiv, nastavila se bez prekida, u pravoj liniji od Dagoberta II i njegovog sina Sigisberta IV. Uz pomoć dinastičkih saveza i bračnih ukrštanja ta loza je obuhvatila Godfrija Bujonskog koji je osvojio Jerusalim 1099.g, (iste godine je osnovao i Sionski priorat) i razne druge vlastelinske i kraljevske porodice, prošle i sadašnje (Blanšfor i Žizor, Sen - Kler - Sinkler,...) (vidi: http://www.galaksija.com/david%20icke%20int.htm)
Brakom Marije Terezije fon Habsburg - austrijske carice i Fransoa I od Lorene u XVIII veku, konačno Merovinzi dolaze - ali na austrijski presto. Iz ovog braka je roðena Marija Antoaneta i udajom za Luja XVI trebalo je da njihov potomak uspostavi i u Francuskoj vladavinu Merovinga. Sledeći korak bi bilo objedinjavanje dva velika carstva u jedno evropsko carstvo sa velikim monarhom 'koji će obnoviti krv iz velike svete zdele' (Sveti gral). Taj se plan nije ostvario jer francuska revolucija je ubila Luja XVI i Mariju Antoanetu 1793.godine i odgaða ujedinjene Evrope za mnogo vremena. Krajem XIX veka bili su gotovi planovi za stvaranje Svete lige koja bi ujedinila katoličku Evropu: Austriju, Francusku, Italiju i Španiju i to pod Habsburzima. Poslednji pokušaj oživljavanje Svete lige propao je pucnjima u Sarajevu 1914.g. iz pištolja srbina Gavrila Principa. Veliko Habsburško carstvo, svarano vekovima strpljivim tkanjem meðudinastičkim brakovima, velikim i malim političkim spletkama i ratovima - raspalo se.
Uglavnom se svi slažu da je Sionski priorat najsnažnija tajna organizacija koju je svet ikad video, najbogatija i finansijski najuticajnija, siva eminencija iza zvaničnih vlada najmoćnijih država sveta, organizacija koja postavlja i smenjuje državnike, organizuje državne udare, kreditima i finansijskim špekulacijama dovodi države u zavisan položaj, prekraja granice, potpaljuje revolucije, zavodi sankcije, stvara meðunarodnu monetu, svetsku banku, svetsku vladu, jednom rečju ustoličuje novi svetski poredak - priprema uslove za dolazak Velikog Monarha Davidove krvi. Kao takav on je bio i ostao ozbiljan pandan u istorijskim zbivanjima proteklih vekova jednoj drugoj moćnoj organizaciji - katoličkoj crkvi. I samo ovakva organizacija je mogla iznedriti "Protokole sionskih mudraca".
|
