Za njega istoričari i znalci masonerije i satanizma kažu da se ‘čudovišni Adam Vajshaupt može smatrati za jednog od najvećih zločinaca sa najpaklenijim umom za koji zna istorija ljudske rase...anarhista’... čovek koji kao i svi masoni najvećeg stepena koristi satanizam u političke svrhe.

Na kongresu ovog satanskog reda u Frankfurtu 1876 odreðeni su karakter i ciljevi reda, a oni su: baciti narode u bedu, tiraniju, haos i svet dovesti do anarhije, posredstvom monstruozne organizacije crne internacionale satanista”.

Treba napomenuti da u trenutku osnivanja ove sekte, ili reda - kako hoćete - ona nije pripadala masoneriji. Sam Vajshaupt nije bio mason, ali u cilju daljeg jačanja i obezbeðivanja reda, pristupa masoneriji, kao i drugi iluminati posle njega.

Vrlo moćni iluminati ubrzo postaju interesantni za 'arhitekte svetske harmonije' i od tada počinje njihov moralni pad, ali ubrzo postaju elita same masonerije jer su u svakom pogledu po svom ustrojstvu i elitizmu članova - koji su bili za to vreme u samom intelektualnom svetskom vrhu.

Opšteobjavljeni ciljevi ovog jezuitskog reda prilikom njegovog osnivanja su bili i ostali vrlo napredni i to u svim vremenima i prostorima. Dalje, kosmopolitsko i vandržavno ustrojstvo iluminata je zahtevalo piramidalno unutrašnje organizovanje reda.

Prema knjizi 'Verske sekte' Zorana Lukovića ciljevi iluminata su bili sledeći:

rimokatolicizam jezuitskog tipa jete predhodio redu, ali više nije neophodna veroispovest iluminata, unapreðenje odnosa poverenja, te tolerancija izmeðu pripadnika razhličitih kofresija i na taj način obezbeðuje preduslov za nastanak jedne svetske religije, graðanska i socijalna jednakost, pravilna raspodela materijalnih dobara, ravnomernije vrednovanje ljudskog rada, racionalnije korišćenje prirodnih resusra, očuvanje životne sredine, oslobaðanje ljudskih intelektualnih moći radi opšte dobrobiti.

Prema delu 'Novi svetski poredak' Per Robertsona, ciljevi iluminata učlanjenih u razne javne i tajne organizacije bili su:

Ukidanje privatne svojine, Ukidanje nacionalnih vlada i nacionalne suverenosti, Stvaranje svetske vladajuće elite, kao i Broba protiv judeo-hrišćanskog teizma.

Pored Vajshaupta i njegovog portparola i maga reda - Kaliostra, ideološki drugovi su im bili i knez Meternih, Mirabo, Mesmer, veliki pesnik Gete i drugi.

Našavši zajedničke interese – važno je napomenuti, da je Društvu bavarskih iluminata ubrzo pristupila elita tadašnjeg evropskog i svetskog bankarstva i masonerije:

Majer Amsel Rotšild. Štern, Štajer, Vermajer i Šuster, a kasnije i kolosi kao Rokfeler, Maknamara, bivši ministar odbrane SAD Tomas Votson, kao i mnogi drugi do Keri Granta. Oni su finansirali izgradnu hrama svetske crkve u Vašingtonu.

Običan svet verujući da se iluminati bore za socijalne reforme i graðansku jednakost, masovno pristupa redu, kako duhovno, tako i materijalno. Samo su oni u najvišim redovima znali kolika se bogastva zgrću i koliko brzo se osvaja politička moć. Oni tako postaju meðu prvim komercijalno verskim grupama - sektama (kako ih danas zovemo).

Pored ideologa i Voðe Francuske buržoaske revolucije njima su pripadali i velikani komunističkih revoluicija – Lenjin, Trocki, Zinovjev, Tito...

Zoran Nenezić kaže: “Nije sporno članstvo Karla Marksa u njegovim mladićkim danima u jednoj loži iluminatskog reda, pobočnog masonskog sistema,... Ovaj ideolog komunizma, tipičan jevrejin i mason, koji je ustao protiv svih svetinja, pokušao je satanski da pokrade Boga i vlastiti narod. Naime, mesijansku ideju, koja se odnosila na jevrejski narod kao izabrani Božiji narod, Karl Marks je preneo na jednu klasu, na proleterijat”.

"Kada je narod uvideo da mu se u ime slobode čine svakojaka ustupanja i popuštanja, on je na mah uobrazio da postaje gospodar i gurnuo u vlast, ali je naravno, kao i svaki slepac, nabasao na masu prepreka, pojurio je da traži rukovodioica, nije se dosetio da se vrati preðašnjem i položio je svoja punomoćja pred naše noge. Setite se francuske revolucije kojkoj smo mi dali ime velika. Tajne njene pripreme dobro su nam poznate, jer je ona delo naših ruku."

- Iz Protokola

Ova ispretpletenost interesa vladajućih krugova sveta, krupnog kapitala, politike sa ezoteričnim i verskim redovima i sektama još više dovodi u sumnju sve poznate teorije o nastanku masonstva jer u toj prepletenosti teško je sa sigurnošću tvrditi ko je koga ustvari porodio. Postavlja se i pitanje nastanka samih Protokola – da nije to još jedna u nizu pakosti podmetnutih jevrejskom narodu, ili ne. činjenica da ima dosta jevreja u tim mračnim redovima ne može se tumačiti stereotipom da su samo Jevreji i krivi za sve to – i ko ima pravo da tako generalizije nešto na jedan narod. Sa druge strane sami protokoli su genijalna tvorevina – program za dalje osvajanje sveta. Da je Ruska obaveštajna služba htela samo da napakosti jevrejima ne bi morala da izmišlja jedan tako genijalan spis, već bi bio dovoljan i neki bolji pamflet.

Masoni nastoje da ispolje samo izvesne simpatije za satanizam, priznavajući ga jedino kao sebi paralelni ideološki pravac. Ali usudili bi se dakažemo da se isto tako može s pravom smatrati da je masonerija potekla iz satanizma, pre nego ovaj iz masonstva. Jer satanizam ne treba smatrati samo za tamo neku sektu – to je vrlo ozbiljen pravac koji ne treba potcenjivati i važno je znati da obožavaoca satane je bilo od vremena od kad je i nastao što znači od početka vremena, kao što smo napred i izneli.

Zapadnoevropski pesnici (Igo, Bodler, Renan, Bajron, pa i Ljermontov) svi redom masoni, himnama i odama koje pišu čast Lucifera, pokušavahu da opravdaju svog patrona optužujući hrišćanskog boga za ‘nepravednu’ osudu palog anðela, ( - jer to je anðeo koji se udaljio od ideje i značenja ove reči, dakle, pali anðeo –III Kor 22:21)

Iako je opšte rašireno mišljenje o antimasonskom stavu nacističkih vlasti, manje je poznato i prećutkavano je ono što su nemački slobodni zidari učinili nacističkoj Nemačkoj. Rasistički i nacionalistički usmerena masonerija organizovana u organizaciji “Tule” umnogome je obezbedila podršku krupnog kapitala Hitleru i omogućila mu dolazak na vlast.

Iluminati su tesno povezani sa franscuskom ložom Veliki Orijent. Naziv prosvetljeni znači da su članovi upućeni u tajna učenja mračne ezoterije Lucifera i tako su na neki poseban način – 'progledali'.

Govoreći o raznim predstavnicima vlada koje su iluminati osdredili kao metu svog podrivačkog delovanja Vajshaupt je (prema knjizi Dž. Robinsona – 'Dokazi zavere' – 1798) primetio: ‘Stoga je naša dužnost da ih (vlade) okružimo njihovim (iluminističkim) članovima, tako da oni profani, nemaju pristup njima,... Ako je neka osoba sklonija da sluša prinčeve nego red, onda ona nije dostojna toga i ne može se više uzdići. Moramo dati sve od sebe da omogućimo postavljanje iluminatra na sve važne državne položaje. Pomoću tog plana mi ćemo upravljati celim čovečanstvom… Položaji moraju biti tako dodeljeni i vešto planirani, da možemo tajno uticati na političke poslove’.

Neverica je najznačajniji faktor koji radi u korist masonerije. Pristojni ljudi teško da mogu poverovati da postoje pojedinci po prirodi tako opaki da pokušaju da zavladaju svetom u ime Lucifera.

Da bi ostvarila svoje planove masonerija stvara druge organizacije, kao što su bili iluminati, kojima dodeljuje posebne zadatke. Na taj način, ako stvari krenu naopako, ili ako se operacija otkrije, masonerija ostaje netaknuta, tvrdeći da sa svime time nema nikakavog posla.

Prvo veliko ‘dostignuće’ iluminističke masonerije bilo je podsticanje Velike francuske revolucije kroz Jakobisnko društvo i Napoleona Bonapartu koji je bio njihov čovek. Pomoć su dobili i od Voltera, Robespjera , Dantona i Maraa koji su bili istaknuti masoni.

‘Kada je narod uvideo da mu se u ime slobode čine svakojaka ustupanja i popuštanja, on je na mah uobrazio da postaje gospodar i gurnuo u vlast, ali je naravno, kao i svaki slepac, nabasao na masu prepreka, pojurio je da traži rukovodioica, nije se dosetio da se vrati preðašnjem i položio je svoja punomoćja pred naše noge. Setite se francuske revolucije kojkoj smo mi dali ime velika. Tajne njene pripreme dobro su nam poznate, jer je ona delo naših ruku.’

Iluministički masoni, biće delimično odgovorni i za postojanje Američkog graðanskog rata sredinom XIX veka. Grad čarlston u državi Južma Karolina, gde je secesionistički pokret i otpočeo, bio je u to vreme i sedište masonerije reda Škotskog rituala. To je malo poznata činjenica koju je masonerija uspešno krila od javnosti.

Predsednik SAD Tomas Džeferson svestan zavere protiv mlade američke nezavisnosti od strane evropskih masonskih krugova koji su svojim ogromnim kapitalom hteli da ekonomski preovladaju, govorio je: 'Ako američki narod ikad dopusti privatnim bankama da kontrolišu izdavanje njegovog novca, najpre inflacijom, a potom i devalvacijom, banke i korporacijke koje će se oko njih stvoriti, lišiće ljude sve njihove imovine, tako da će njihova deca osvanuti kao beskućnici na kontinentu koji su njihovi očevi osvojili'.

Abraham Linkon se snažno suprostavljao snagama iluminističkih masona da uspostave privatnu centralnu banku svestan opasnosti od mogućih zloupotreba, naročito, jer je bio svestan i masonskih namera u tom pogledu. Njegova moć predviðanja i mudrost sprečili su to za još četrdesetak godina. Stvaranjem sistema savezne rezerve l913.g. koji je obezbeðivao evropskim iluminističkim snagama stalnu ulogu u američkim finansijama, kao i Zakonom o osnivanju Banke savezne rezerve (privatne banke) koji je potpisao vudro Vilson– strahovanja prvih američkih predsednika su se ostvarila.

Esencija masonskih odnosa prema nacionalnim državama, posebno nacionalnim monarhijama i nacionalnim crkvama, izražena je u sižeu programa Adama Vajshaupta: »Udavite poslednjeg sveštenika crevima poslednjeg kralja«

Budući da su nacionalne elite misleći i vodeći sloj svakog naroda i kao takve nezaobilazna prepreka na putu ostvarenja masonskog cilja – svetske imperije, slobodni zidari su ih gde su god mogli »pobili ili spletkama ocrnili ili ih proglasili nenaprednim i reakcionarnim«.

U pravoslavnoj Rusiji oni su na život države i duštva uticali još od Petra Velkog, a odlučno se borili protiv monarhijskog državnog ureðenja. Njihova rušilačka delatnost omogućila je dolazak boljševika i najstrašniji rat koji je poveden protiv Crkve Hristove još od Dioklecijanovih vremena. Razaranje ruske monarhije masoni su pomagali i finansijski – malo je poznata činjenica da je bogati jevrejski bankar Jakob Šif dao Trockom 20.000.000 dolara (ili njegovih ili Rotšildovih, ili specijalnog ratnog fonda američke države) i poslao ga iz Njujorka da razbukti revoluciju koju je Lenjin već bio otpočeo u carskoj Rusiji. Lenjinov prelaz iz Švajcarske u Rusiju, plombiranim diplomatskim vozom, preko Nemačke udesio je judejski bankar, major Maks Varburg, koji je igrao ulogu šefa Kajzerove obaveštajne sluižbe. Mnogo je novca ispumpano i kasnije iz američke države da bi se pomogle nefunkcionalne socijalističke države.

Prema Zbignjevu Bžežinskom, jednom od vodećih masona sveta, bivšem savetniku za nacionalnu bezbednost u administraciji predsednika Džimija Kartera i direktoru i ideologu Trilateralne komisije, uloga boljševizma u Rusiji sastojala se u tome – da ograniče posledice jednog nacioanlnog buðenja. Bez Staljina caristička Rusija bi postala šovinistička moderna diktatura, mnogo opasnija nego boljševička Rusija. Sa Sovjetskim savezom se moglo diskutovati, kao sa manjim zlom, jer je boljševizam zauzdao ruski imperijalizam, ali prema nacionalnoj Rusiji ne treba imati milosti.

Bžežinski poslednju etapu svetske istoprije vidi kao »tehnokratsku eru« odnosno kao ideal »razumnog humanitarizma u svetskim razmerama«. A što ustvari znači: prema Vebsterovom rečniku – humanitarizam znači 'princip koji negira božansko biće Isusa Hrista'. To je doktrina da su obaveze čoveka ograničene na čoveka i meðuljudske odnose i da proističu isključivo od njega. Postepeno dolazi jedno društvo (po Bžežinskom) koje će sve više biti kontrolisano i usmeravano. Takvim jedniom društvom vladala bi jedna elita, neometana tradicionalnim vrednostima. Ta elita se ne bi ustezala da svoje političke ciljeve ostvari uvoðenjem najmodernije tehnike kojom se može uticati na ponašanje naroda i kojom se društvo može potpunije nadgledati i kontrolisati. U časopisu 'Encounter' (1-68) Bžežinski na istu temu izvodi sledeće: »... biće moguće vršiti gotovo stalan nadzor nad svakim pojedinim graðaninom...« (Des Grifin: Ko upravlja svetom).