U Americi su zabranili ovaj članak. Jer iako ne postoji zvanična cenzura - ipak je zabranjen. Ko je zabranio? Nikome nije interes da se sukobljava sa Senkama.

Internet ekonomiju uglavnom pokreću klikovi. Kvalitet informacija više nije važan kao nekada u doba pre interneta. Način na koji savremeni mediji privlače pažnju je senzacionalizam. Odnosno, maheri su da naslove vesti osmisle na način da izazovu maksimalnu količinu uzbuđenja kod publike - i dosta često, ili uglavnom taj naslov nema nikakve veze sa onim što piše "unutra". Što su naslovi emocionalno opterećeniji, veća je verovatnoća da će ljudi kliknuti - i pogledati reklamu.

Još jedan način da privuče pažnju otkrio je jedan Amerikanac preduzetnik koji je pregledao brdo članaka objavljenih 2017 i 2018. Pokušao je pronaći najčešće fraze u člancima koji se najčešće dele.

Najuspješniji naslovi ne prenose činjenice, oni obećavaju emocionalno iskustvo. Najčešće fraze među uspešnim naslovima na Facebooku uključuju “nateraće te”, “slomiće ti srce”, “nateraće te da se zaljubiš”, “nateraće te da pogledaš dvaput” ili “nateraće te da ostaneš od neviđeno iznenađena”. Ovo radi i na Twitteru. Drugi uključuju reči: "rasplakati", "naježiti se". i "otopi svoje srce."

Intelektualna iskustva se ne mogu takmičiti. Ovo je veliki pomak u načinu na koji konzumiramo medije. U prvim danima novinskih medija, naslovi su jednostavno pokušavali da vam daju suštinu priče „Muškarci hodaju po Mesecu. Astronauti sleteli na ravnicu; Sakupljajte kamenje, zabijte zastavu.”

Ali moderne novinske kuće, zbog pritisaka da ostanu relevantne i profitabilne, oponašale su stranice popularnih medija, na način na koji najavljuju svoje članke.

Washington Post objavljuje: "Jedna petina ovog zanimanja ima ozbiljan problem s pićem", "Kako izbeći vodeći uzrok smrti u Sedinjenim Državama", CNN obećava da će vas obavestiti. “Island je nekada bio najtoplija turistička destinacija. Šta se desilo?" pita se USA Today.

Najveća promena je nastala sa uvođenjem 24-satnih ciklusa vesti u Americi. Kablovski informativni kanali su se umnožili i postali više stranački raspoloženi (i prenelo se n asve zemlje sveta). Algoritmi pogoršavaju stvari. Facebook, Twitter i druge platforme društvenih medija koriste algoritme za pronalaženje relevantnih postova i priča. Ali ovi algoritmi ne žele da vas obaveštavaju, oni samo žele da ostanete aktivni na platformi. Oni vas hrane više onim što želite da čujete, što vas čini pristrasnijim.

Društveni mediji takođe pomažu u širenju dezinformacija – lažnih tvrdnji koje nisu namerno namenjene zavaravanju. Oni koji prvi saopšte vesti dobijaju većinu prometa pa izdavači preskaču proveru činjenica.

Sajtovi društvenih medija obećali su da će preduzeti tehničke mere, a blokatori oglasa uticali su na model mamca za klikove, jer je sve više web stranica prešlo na izvorno oglašavanje i sponzorisano oglašavanje. Ali malo je verovatno da će mamac za klik ikada nestati. Previše je lako i previše isplativo kreirati naslove za mamce za klikove i koristiti ih za prevare raznih vrsta, često usmerene na decu.

Ali problemi masovne komunikacije nisu počeli s internetom.

U doba televizije, pisci poput Neila Postmana već su upozoravali na zoru ere u kojoj će razum i logika biti napušteni.

Trebao bih ići toliko daleko da kažem da je u nadrealistički okvir televizijske vesti ugrađena teorija antikomunikacije, koja sadrži tip diskursa koji napušta logiku, razum, sled i pravila kontradikcije. U estetici, verujem da je ime dato ovoj teoriji dadaizam; u filozofiji, nihilizam; u psihijatriji, šizofrenija

Ono što se sada dešava je da televizija menja značenje pojma “biti informisan” stvarajući vrstu informacija koje bi se ispravno mogle nazvati dezinformacijama. Koristim ovu reč skoro u tačnom smislu u kojem je koriste špijuni u CIA-i ili KGB-u. Dezinformacije ne znače lažne informacije. To znači obmanjujuće informacije – pogrešno postavljene, irelevantne, fragmentirane ili površne informacije – informacije koje stvaraju iluziju da se nešto zna, ali koje zapravo odvode od znanja.

Svi lažu, i nikom ništa. Zabavljamo se do smrti. Nema ničeg orvelovskog u ovoj situaciji, Predsednik ne kontroliše štampu, New York Times nije Pravda, a Associated Press nije Tass. Ne postoji novogovor. Laži nisu definisane kao istina, niti istina kao laž. Ono što se desilo jeste da se javnost prilagodila nekoherentnosti i postala zabavna u ravnodušnosti.

Rezultat je da se sada svaka generacija nesvesno takmiči za nagradu da budu najzabavniji i najmanje informisani ljudi u isotriji. Naravno, možemo imati mišljenja o događajima koji se dešavaju u različitim delovima sveta, ali naša mišljenja se uglavnom sastoje od emocija i ponovljenih narativa, a ne od nijansiranog razumevanja istorijskog konteksta ovih događaja.

Poenta medija je šok i strahopoštovanje. jer su na to motivisani. I ništa od toga nije problem, da nije činjenica, da ovaj stalni tok dezinformacija, svakog sata svakog dana, stvarno utiče na mozak i kvalitetu života ljudi.

Umesto da traže informacije, ljudi postaju zavisni od više brzih zalogaja loših informacija koje mogu podeliti s drugima. To je put najmanjeg otpora. Što je više ljudi uhvaćeno u ovu zamku, to je moćniji efekat dezinformacija. Stoga je sve veći broj ljudi sa iskrivljenom slikom stvarnosti i sve lošijim, zbunjenim umom.

I čiji stav ti slušaš kada pitaš prolaznika na ulici da li je počeo "Treći Svetski rat?"

I svi zadovoljni. Čak se i smeju svom neznanju.

Zvaću ovo cirkusom, jer u suprotno smo svi na putu za ludnicu, jer istina je da su svi digli ruke 2020, godine!

I šta ćete vi preduzeti da vam ovaj članak zauvek ne promeni život?

Ili ćete dozovliti da vam se totalno promeni život?

Najmanje što možete prihvatiti je da smo svi u dubokoj klopci"

A. Flober - Le Figaro, Paris 18.5.2022.

---