Kao što znate, kod kvantitativnih metoda istraživanja sasvim je normalno da se dobiju izuzeci. Ako većina rezultata potvrđuju hipotezu, kvantitativna teorija se smatra istinitom, uprkos izuzecima.

Jednom sam slušala propoved o opraštanju. Džo je govorio o tome kako mu je došao par na ivici razvoda. Žena je otkrila da ju je muž prevario. Oba supružnika bili su u očaju pri pomisli o neminovnom razvodu. Žena nije mogla da oprosti prevaru. Muž, po rečima Džoa, nije mogao sebi da oprosti.

Džo je rekao: "Da biste dozvolili sebi da oprostite, treba da se pomirite sa tim da nešto mora da umre. Da biste oprostili, nešto mora da umre. I morate da se suočite sa tugom. Jednostavno mora da boli. To je kompletan ciklus. "

Tu sam pokrila lice rukama: konačno svi delovi su mi se sklopili u jednu sliku. Oproštaj se daje tako teško, jer put prema njemu ide kroz smrt i tugu. Trudeći se da vidim oproštaj kroz velikodušnost i ljubav, ništa nisam uspevala. Bilo je potrebno gledati kroz tugu.

Bez obzira na strahove koje osećamo, doživljavajući gubitak - nijedan postupak ne može biti velikodušniji i puniji ljubavi nego saglasnost da se proživi tuga zbog oproštaja. Biti onaj kome je oprošteno, znači biti voljen.

A smrt koja je potrebna, da bi se otvorio put za oproštaj, može imati veoma različite oblike:

• Možda ćemo morati da se oprostimo od očekivanja i snova.
• Možda ćemo morati da odustanemo od moći, koju nam je dao osećaj ispravnosti.
• Ili da odustanemo od ideje da možemo da radimo šta nam je na srcu i imamo  podršku i odobravanje okruženja. 

Džo je rekao: "Šta god da je, sve se mora proživeti. Nije dovoljno samo misliti. Nešto mora da umre, to mora biti bolno. Cena oproštanja je visoka. Ponekad nemoguće visoka. "
​Nekoliko godina sam se vraćala svojim podacima da bih posmatrala ideju opraštanja sa nove tačke gledišta: kroz okončanje i proces tugovanja nad odlazećim. Prerađivala sam pitanja, sprovodila nove intervjue i kopala po knjigama.
U svojoj knjizi, autor Desmond Tutu deli praktičan pristup oproštaju. On predlaže da se ispriča priča, da se imenuje bolna tačka, oprosti  - i posle toga odluči  da li produžiti ili prekinuti odnos. 

Tutu kaže: "Oproštaj, uopšte nije altruizam.  Već je to oblik egoizma (svoj interes). U procesu opraštanja ne isključuje se mržnja i gnev. Emocije govore o tome da smo mi ljudsko biće. Čak više od toga: dubina naše sposobnosti da volimo, kao po pravilu, upoređuje se sa našom sposobnosti da osećamo gnjev. Ne treba mrzeti sebe zbog besa kojeg osećamo prema ljudima koji su počinili užasna dela.

Govoreći o opraštanju, verujem da na drugoj strani možemo izaći na bolju verziju sebe. Ostati u tom stanju - znači ostati u stanju žrtve, postati zavisan od protivnika. Ali, ako nađete u sebi snage da oprostite - više ne zavisite od njega. Idete ispred, pomažete protivniku takođe da postane bolja osoba. "
​ Oproštaj nije zaboravljanje, nije beg od odgovornosti, nije ni odobravanje. To je proces vraćanja naših života sebi. To je naš povratak u život. Tutu i njegova ćerka potvrđuju da uranjanje u priču dovodi do jasnoće, mudrosti i poštovanja sebe. Mi često želimo jednostavne i brze odgovore na teška pitanja, sumnjamo u svoje snage, predavamo se strahu i odustajemo prerano. Umesto toga, može se uroniti u priču.

Još nisam srela čoveka, kome je bilo lako da oprostiti. Uključujući i da oprosti sebi.

U porodicama i bliskim odnosima mi volimo jedni druge, i redovno povređujemo jedni druge. Pitanje je šta treba da se završi ili umre da bi došlo do preporoda u našim odnosima? 

Autor: Brené Brown, iz knjige " Rising Strong" 
Prevod teksta:  econet.ru
Prevela: Beba Muratović