Tekst s argumentom o navikama koje nas zaslepljuju. Jer da nema navika, ne bi bilo ni života. Društvo bi se raspalo da nije navika. Navike su dobra stvar, to je jednostavno način na koji svet funkcioniše.

Navikli smo se na navike.

Da ljudi nisu takvi, posao ne bi bio moguć, stalo bi sve osim haosa. Navike uzimamo zdravo za gotovo, ali bez automatskog izvršavanja određenih vrsta ponašanja, ne bismo imali mentalnog prostora za nove probleme. Ovaj automatizam čuva red za pojedinca i za društvo, ali je i uništavanje navika jednako neophodno. S novim problemima, stvaramo nove navike. Nov način života. U globalu, to sam hteo da vam kažem.

Kada se problemi koje morate rešiti menjaju, promenite i neke od navika koje ste izgradili.

Navika je poput alata – efikasna za rešavanje ograničenog spektra problema. Novi problemi zahtevaju uništavanje starih temelja. Ako nikada, ni pod kojim okolnostima, niste voljni uništiti rutine iz prošlosti, onda niste čovek koji rukuje oruđem, već onaj koji je podređen oruđu koje je izgradio. Tako je. Čovek stvara navike koje ga koče i dodta često uzrokuju nerešive probleme koje znaju da ga odvedu dio uništenja, pa mislim i da možemo prihvatiti - do samouništenja.

Većina ljudi je zainteresovana da se reši loših navika i nauči i prihvati dobrih navika, ali i ova potraga je sama po sebi vrsta navike. Navikli ste da stalno tražite načine za povećanje efikasnosti. NAvikli ste da tražite nove načinbe da priđete devojci koja vas je odbila. Tražite nove načine za sticanjem pogodnosti u životu. Život nam je jedna velika navika. Međutim, ono što nije očigledno je da takva potraga može biti zaslepljujuća. To može biti vrlo opasni. Dok se fokusirate na poboljšanje jedne dimenzije života, postajete slepi za sve druge dimenzije.

To je tragični kompromis s kojim se stalno moramo nositi. Svaka odluka koju donesemo, čak i ako se na površini čini poželjnom, mogla bi biti preteča onoga što je na kraju nepoželjno. Jednom kada imamo tunelsku viziju, oslobađamo se sposobnosti holističkog razmišljanja, postajemo previše orijentisani na detalje, a život postaje iskušenje koje zahteva stalnu optimizaciju, a ne istraživanje ili avanturu. Isto kao da se vežete za jednu temu, a znemarite panoramsko posmatranje.

0

Navika ima moć da vas porobi, kao i da vas osnaži. Zašto? Šta je to tajanstvena stvar u vezi sa navikama koja drži toliku moć nad nama?

Pre svega, navika je tehnika, usmerena ka unutra. Šta je tehnika? Bolji način da se nešto uradi. Tehnolija je potpora samo, ali je neophodna, pa je izostavljam. Koristimo tehničko znanje kako bismo poboljšali način na koji obavljamo bilo koji zadatak. Kako se naša tehnička efikasnost povećava, tako se poboljšava i naša produktivnost. Navika se ne razlikuje. Gledano iz daljine, navika je način na koji možete ostvariti dugoročne zadatke bez potrebe da trošite previše snage volje i mentalnih resursa. Olakšava duga i teška putovanja. Drugim rečima, čini vas efikasnijim, jer kada je putovanje lakše, manje je verovatno da ćete prestati.

Otuda i dvosekli mač navika. Ako ste svesni zablude o nepovratnim troškovima – ideje da imamo tendenciju da udvostručimo aktivnosti (čak i ako su loše za nas) nakon što uložimo dovoljnu količinu vremena ili resursa – onda možete videti kako vam navike mogu pomoći da se posvetite nečemu čemu nikada niste želeli da se posvetite.

Postoji mnogo tekstova i knjiga koje se bave ovladavanjem navikama.

Ne kažem da je takvo fokusiranje neopravdano ili beskorisno. Važno je izgraditi prave navike, a ne pogrešne, tako da s vremenom možete imati koristi od kamata ostvarenog od ovog početnog ulaganja. Ali teško je znati gde povući granicu između nesumnjivo dobrih navika i njihovog zlog rođaka, navika koje vas zaslepe. A to je već tema za nov tekst.

Na kraju krajeva, jedini lek je da se izvrši periodično sagledavanje gde smo se zapitili, sagledavanjem i preispitivanjem smera u kojem se taj brod, sa već povelikim teretom, kreće. Ako se utvrdi da je promena smera neophodna, onda moramo biti spremni da odbacimo ono što nam je trebalo toliko vremena da usavršimo i ponovo izgradimo nov.

Samo na taj način čuvamo svoj osećaj za delovanje, dok u isto vreme koristimo izvanrednu tehničku moć automatskog ponašanja koje nam civilizacij abesomučni nameće, a mi je nekritički prihvatamo.