Svedoci smo ispunjenja reci Isusovog prorocanstva: "Jer ce ustati narod na narod i carstvo na carstvo, i bice gladi i pomori, i zemlja ce se tresti po svetu. I sto ce se bezakonje umnoziti, ohladnece ljubav mnogih!" (Matej 24,7.12) 

Oni principi koji su ovaj svet doveli do ovde, odvesce ga jos dublje u propast, ako nesto ne preduzmemo. Mozda nas to pitanje podseca na licnu odgovornost i zato uznemirava i opterecuje. Mozda ne zelimo o tome da mislimo.  

Neko je primetio: "Samo 5% ljudi misli, 25% ljudi misli da misli, a ostalih 75% pre bi se ubilo nego da misli." Vecina sveta nema hrabrosti da razmislja ni o kakvoj radikalnoj akciji koja bi ovaj svet ucinila boljim. Mozda zato sto onoj manjini koja "misli" stvari nekako izmicu iz ruku:  

"Cini se kao da se stalno krecemo, kao da smo stalno noseni protiv svoje volje, protiv volje svih naroda i svih narodnih grupa i svakog sloja stanovnistva - prema nekoj zlokobnoj katastrofi. Svako to zeli da zaustavi, ali ne zna kako." (Vinston Cercil) 

Istorija naseg sveta kao da nije nista drugo nego istorija covekovih bezuspesnih pokusaja da zivot i svet oko sebe osmisli istinskom srecom, ljubavlju i blagostanjem. Toliko truda i zrtava, vremena i sposobnosti, toliko snage ljudske volje ulozene u izgradnju i ocuvanje ljudskih civilizacija pokazalo se na kraju sasvim uzaludnim.  

Greh i zlo prozimaju u sve vecoj meri sve sfere ljudskog zivljenja - od nacina zabave do umetnosti; od odnosa u braku do odnosa medju narodima.  

Ljudi su sve gresniji i sve nesrecniji. Medjutim, vecina bi zelela da resi svoje zivotne probleme samo da bi mogla da nastavi da i dalje vodi isti gresan i beskoristan zivot, upravo onakav kakav je prouzrokovao prokletstvo sveta. Kada im se ponudi resenje (koje zahteva odricanje od samog greha), ljudi ga odbacuju i nastavljaju da se bore sa posledicama greha.  

Oni zivotni principi koji su ovaj svet doveli do ovde, odvesce ga jos dublje u propast, ne zato sto svet ne moze da se odrekne tih principa, vec zato sto to ne zeli. Vecini smetaju samo posledice greha, a ne i sam greh. Citava nauka, od medicine do politike, je u sluzbi trazenja odgovora na pitanje: "Kako uzivati sto vise u grehu, a osloboditi se posledica greha (osecanja krivice, bolesti, narusenog odnosa sa samim sobom i okolinom, itd)?"  

Umesto na zdravstvenu preventivu, savremena medicina teziste stavlja na uklanjanje posledica nezdravog nacina zivota i ishrane, nastalog zbog covekove prozdrljivosti i nemarnosti prema zdravstvenoj preventivi (Danilo 1,8-15). Dokle god je coveku vaznije da hrana koju jede bude ukusna (sebicnost), nego da bude zdrava (ljubav), nema govora o tome da je covecanstvo pokrenuto motivima svrsishodnim njegovoj egzistenciji. Zato cemo u Bibliji naci gotovo iskljucivo zdravstvenu preventivu - u mnostvu saveta sta je za jelo a sta nije (3.Mojsijeva 11.gl.).  

Sistem laznih religija pomaze coveku da izgradi osecanje sopstvene pravednosti kojom ce ugusiti osecanje krivice nastalo zbog njegove neizmirenosti sa Bogom. Takodje, lazna religija svojim zahtevima duhovno ne obavezuje tj. ona ne sme da ukori u gresne covekove pobude inace ne bi mogla da bude omiljena i opste prihvacena. Ona, zapravo, pomaze coveku da zivi gresno a da se oseca pravedno, za razliku od prave religije koja coveka osposobljava da zivi pravedno, a rasterecuje od potrebe da se oseca "pravednim" ("svetim").  

Greh ljudskog srca se manifestuje i u narusavanju harmonije medjuljudskih odnosa, pa masa ima potrebu za spoljnim autoritetom kome daje pravo politicke moci, zauzvrat preuzete odgovornosti obezbedjivanja gradjanske sigurnosti. Sto su ljudi gresniji, to je njihova potreba za spoljnom intervencijom veca, pa vlast ima izgovora da bude totalitarnija. Postepenom eskalacijom zla i sam sistem se transformise, da bi ga na kraju nerad, korupcija i ostalo zlo potpuno iznutra razorili i ucinili neotpornim na skoro bilo kakav spoljasni stres. Isti stres koji je ranije bio povod za snazenje i izgradnju civilizacije, sada dobija destruktivnu ulogu, zato sto je sistem iznutra truo.  

Kao sto gresan svet ima potrebu za zastitom od sebe samog; za politickom sigurnoscu, tako on ima potrebu i za zastitom od sopstvene savesti. Zato mu je potrebna religija (ili bilo koja druga ideologija) kojom ce on opravdati svoje gresne postupke. Ona ima zadatak da nadomesti upotrebu zdravog razuma, koji je zrtvovan da bi obezbedio mir covekove savesti pred njegovim gresenjem, pa zato, ona usmerava coveka na autoritet institucije (crkve, partije, i sl.) koja na sebe preuzima odgovornost da misli umesto coveka. A kako tu odgovornost pomenuta institucija niti ima prava da sa pojedinca preuzme na sebe, niti uspeva da ispuni, ona ima potrebu da tu svoju neispunjenu odgovornost opravda izmisljanjem "neprijatelja" koji su krivi za sva njena neispunjena obecanja.