Mesija je čovek spasitelj. Čovek koji propoveda. U religiji, on je božiji izabranik, tumač božije volje, u isto vreme, mesija je taj predodređeni spasitelj. Na grčkom, Hristos znači pomazanik, mesija.

Mesija se pojavio i Jevrejima i Hrišćanima, ali i Muslimanima, pa i u drugim verama - na isti ili vrlo sličan način. Put svih božijih izaslanika, proroka (mesija) je trnovit, i svi završavaju tragično, (jer mora biti mučenik i prezren od aktuelne vlasti). Tek posthumno doživljavaju slavu, i sve mesije se ponovo rađaju ili će se ponovo “javiti” – čime se stavlja pečat, posle kojeg je besmisleno i suvišno preispitivati se - dokazivati postojanje boga.

Da bi se potpunije razumeo smisao njihovog egzistencije: rođenja, dela i stradanja potrebno je dobro poznavati istorijske i društvene ne-prilike tog podneblja i vremena, što nije sada tema, ali je zajednički lajt-motiv svih mesija da je potrebno pokajati se za sopstvena nedela, pridržavati se određenih zapovesti, biti pozitivan u najširem smislu, i za uzvrat sledi božija nagrada i odlazak u raj. Večni život je zagarantovan, uz ispunjenje predhodnih uslova; u suprotnom sledi pakao, (oganj večni).

Pošto bog ne sme biti dokučiv, ključna ličnost je uvek mesija čija je uloga da nametne verovanje da iznad svakog poimanja nema ničeg - do Svevišnji ili Stvoritelj. Mesija mora da bude nerazumljiv, mističan, da čini čuda, da bude revolucionaran, a neophodan je neuk i potlačen narod, kao i adekvatne društveno-ekonomske prilike. Sve to je neophodno da bi posmatrači bili opčinjeni natprirodnim moćima kako bi se lakše prenela poruka narodu, i, naravno, bila prihvaćena; a da bi bila prihvaćena mora se manipulisati stahom od mogućih posledica, kako bi čovek bio barem doveden u situaciju da se uplaši i zamisli, ako ne, i da, posle toga, bezrezervno poveruje. Božiji izaslanik (opunomoćenik) je ključna ličnost i neophodan, jer je bog nevidljiv i nedokučiv, (i mora ostati takav jer se gubi smisao manipulacije umom), a potreban je i radi žrtve da bi se dokazala izvanljudska moć boga, (u svoj Njegovoj dobroti i surovosti) - koji će ga vaskrsnuti i omogućiti njegovo ponovno “prikazivanje” u nekom obliku.

Sve to je sa ciljem da se pridobiju široke narodne mase - jer bog nije zbog sebe, i sledstveno tome, snaga Boga se iskazuje upravo kroz brojnost onih koju veruju u Njegovo Postojanje i Moć, a za sve to je zadužen mesija, koji, takođe, nije tu sebe samog radi, (vidi predhodno) - jer da bi bilo lako razumljivo i prihvatljivo, objašnjava se uzročno posledičnom vezom, (preskazanjem).

U Hrišćanstvu, to je Sin Božiji, Isus Hrist.

Isključivo pravo crkve da tumači i širi mesijanstvo ne proizilazi iz Svetih knjiga, ona je to pravo samo-prisvojila iz interesa i nametnula takvo verovanje. O tome je dosta i sam Hrist govorio kritikujući aktuelnu vlast i sveštenstvo, odnosno njihovu isključivot. Paradoksalno zvuči, da je bogo-čoveka upravo ubila crkva, (jedna od), i time posredno pokušala da ubije i Boga, (na svu sreću što je nedodirljiv).

Kult mesije imao je realne osnove u verovanju potlačenih i obespravljenih u promeni položaja i verovanju u mučenika koji simbolizuje sve njihove (ljudske patnje). Da bi se širilo Hrišćanstvo je moralo izgubiti partikularistički osnov i dobiti univerzalni karakter, a to je jednostavno predhodnim postignuto.

F. Jodl je rekao: "Hrišćanstvo je slično revolucionarnim pokretima jer je istaklo radikalnu suprotnost prema postojećem". U tom smislu, to novo viđenje se razvijalo na talasu saznanja i osećanja ljudi da podstojeće nije istinito, već da ono istinski stvarno treba tražiti u idealnom.

Marks je pojavu Hrišćanstva tumačio društveno-ekonomskim, razlozima, kao reakcija na nepravdu. Kako čovek da nađe izlaz u realnosti s kojom nema kontakt je ključno pitanje na koje je Hrišćanstvo odgovorilo - ono je pomirilo sve oprečne zahteve uvažavajući realitet i sredstva kojima se dolazi do ideala.

A Hegel kaže za Hraišćanstvo da je ono izlaz stanja u kome je jedinstvo čoveka sa svetom slomljeno. Iz svega se javlja potreba da se ono ponovo uspostavi, ali na jedan uzvišeniji način i u onostranosti.

Hristos je na početku svoje mesijanske nisije rekao: "Moje carstvo nije od ovoga sveta", čime je udario temelje onostranog (mističnog, straha od nepoznatog). Namečući sasvim drugačije viđenje smisla života, mesija ostavlja svakom čoveku mogućnost da ovde i sada zamisli ostvarivanje boljeg sveta i života u njemu - "tamo". Prihvatajući takvo viđenje, čovek dobija svest o beskonačnoj vrednosti.

Život nam kaže da idealizam uglavnom vodi u zabludu, i kada-tad u razočarenje. Jedno od osnovnih hrišćanskih opredelenja je ideja nenasilja, mira, praštanja, ne, zlo, već i pomisao na zlo, odupiranje iskušenju da se pogreši. Poziv na čistotu u jednom dekadentnom vremenu i iskvarenoim svetu poremećenih odnosa, bila je spremnost koja se graničila s ludošću, bila je potrebna velika moć, vera da se išta može izmeniti.

Saglasno tome ima jedno pitanje koje vodi u nedoumicu: Šta su mislili oni koji su stvarali Hrišćanstvo, koliko će sve to trajati i u čijem interesu ukoliko pretpostavimo da su i oni smrtnici. Čime je njihovo verovanje podstaknuto i da li su i oni sami bili zavedeni ili opsednuti. Time se postavlja neminovno i pitanje: Ko potstiče ljudske zablude?

Hrišćansvo nije ni prvi niposlednji ideal koji se nije održao u stvarnosti. Ali u ime te velike ljudske potrebe da nađe način ili formulu za (univerzalnu) sreću, Hrišćanstvo je ipak doprinelo da ovaj naš svet danas izgleda prihvatljivije, nego da ga nije bilo i da ga nema.