DA LI JE BOG STVORIO ČOVEKA ILI čOVEK BOGA 

Pre nego sto postavimo bilo koje pitanje, potrebno je da raščistimo sa motivima koji nas rukovode u trazenju njegovog odgovora. Da li nam je do istine po ovome pitanju zaista stalo? Da li smo spremni da promenimo svoja shvatanja kada uvidimo da smo u zabludi? Da li je nase filozofiranje posledica pokusaja da opravdamo svoje postojece stanje ili je nase razmisljanje plod iskrene zelje da ostvarimo promenu i napredak u poznanju istine.

Mnoge osobe koje su iskrene u svojoj radoznalosti, nisu svesne da ih i pored njihove iskrenosti rukovode pogresni motivi. Oni su radoznali, ali ih ne pokrece ljubav prema istini, već strah od zablude. Umesto da budu istinoljubive, te osobe su zabludostrasljive. Kako su pokrenute paranojom, sumnjom, i skepticizmom umesto pravom ljubavlju, one nikada nisu zadovoljne jednostavnim objasnjenjem stvarnosti, već uvek imaju komentar: "Nije to tek tako jednostvano kao sto izgleda! Ko zna sta se iza toga krije?!" Svaki odgovor koji dobijaju na već postavljena pitanja, im namece samo jos vise novih pitanja i tako su one sve vise zbunjene. Kako su krenuli putem sumnje, pojedinci dolaze dotle da sumnjaju u sve i zakljucuju da je sve iluzija. Da bi opravdali svoje grehe oni su morali da relativizuju sasvim jasne zivotne istine do te mere da su se na kraju izgubili u moru pretpostavki i mogucnosti. Takve osobe cesto izrazavaju sumnju u postojanje Boga zato sto ga svojim ogranicenim mocima nisu u stanju da shvate.

"A ko ste vi da danas iskusavate Boga i postavljate se iznad Boga medju ljudima? Ispitujte misli Boga Svevladara koliko vam drago, pa svakako necete razumeti nista doveka. Ako ne uspevate istraziti dubine ljudskoga srce niti doznati ono sto prolazi ljudskom mislju, kako cete dokuciti Boga koji je stvorio sve to? Kako cete istraziti misao njegovu i shvatiti namere njegove? Ne, braco, nemojte ljutiti Gospoda Boga nasega! (Judita 13,12-14)

Mnoge stvari mi nismo u stanju da shvatimo ni u vezi sopstvene ljudske prirode, pa nam opet nista zbog toga ne fali. Da li ima smisla da dovodim u pitanje svoje postojanje zato sto nisam u stanju da sebi objasnim sopstveno funkcionisanje?! One istine koje su za nas neshvatljive, nisu od znacaja da ih shvatimo. One istine koje su za nas vazne, su obicno lako shvatljive ali je problem sto najcesce ne zelimo da ih shvatimo jer zahtevaju da reformisemo svoj karakter da bismo ispunili svoju zivotnu odgovornost. Zato mnogi propadaju, jer pokusavajuci da shvate neshvatljive i nebitne istine, zanemaruju one shvatljive i vazne istine za ostvarenje njihove zivotne srece i blagostanja.

Istina o karakteru Bozje nesebicne ljubavi je shvatljiva i vazna istina, jer su svi odnosu u stvorenom svetu predvidjeni da budu u skladu sa karakterom nesebicne sluzbe drugome. Upravo je atribut greha neshvatljiv. Kada bi gresno ponasanja moglo da se stvarno razumno opravda, ono bise ne bi bilo gresno.

Mnogi opravdavaju odbacivanje istine o Bogu recima da ne mogu da veruju u ono sto ne vide. Medjutim, coveku je dat razum upravo zato da bi on mogao da veruje u ono sto ne vidi, a i da ne bi bio prevaren onim sto vidi. Mi verujemo u mnoge stvari koje nikada nismo videli. Verujemo u istorijske dogadjaje, razna prostranstva i mnogo sto sta sto nismo nikada videli. Takodje, mi ne verujemo ni u sve sto vidimo. Kada bi verovali u sve sto vidimo, bili bismo prevareni prvim crtanim filmom. Poverovali bismo da postoji Paja Patak zato sto na televizoru vidimo njegov lik i cujemo njegov glas. Razum nam je dat upravo zato da bismo se njime uzdigli iznad sopstvenog iskustva. Ako su nasi ideali ograniceni nasim već ostvarenim iskustvom, ne postoji nacina da ostvarimo vise i vece iksustvo. Upravo zato sto ne zele da zunemiravaju svoju savest onim sto su mogli da ucine a nisu ucinili, ljudi odbacuju istinu o Bogu.

Ako postoji Bog, realno je da On zeli da istinu o sebi i svom karakteru otkrije coveku. Ako Bog postoji, realno je da On ima sta da kaze coveku. Pitanje je samo, da li je covek voljan da se ponizi sa svojim licnim pretpostavkama do te mere da bi uopste cuo glas apsolutne Istine, tj. da li je covek voljan da se ponizi pred Bogom do te mere da bi Bozji glas nadjacao glas njegovih licnih strahovanja i sebicnih zelja i da bi mu tako Bog otkrio istinu o sebi i smislu coveka i sveta koji je stvorio.

SVI LJUDI SU VERNICI

Svi ljudi su vernici. Razlika izmedju ljudi postoji samo u objektu njihove vere. Ca i onaj ko tvrdi da ne veruje ni u Boga ni u sebe ni u druge, i on veruje. U koga? U sebe, zato sto se uzdao u sebe (sopstvene motive i sposobnosti) dok je donosio sud da ne veruje u sebe. A zasto je taj covek ipak u uverenju da ne veruje u sebe? On je samo na takav nacin izrazio svoj stav da je iracionalno verovati u sebe. Covek se moze razocarati samo u onoga u koga je i pokazao poverenje. Samo covek koji veruje u sebe moze biti razocaran sobom. I dokle god covek bude verovao u sebe, ta vera zasnovana na ogranicenim sposobnostima i losim motivima ljudske prirode ce donositi svoj plod kroz neuspeh, obeshrabrenje i sumnju u sebe. Sumnja u sebe je vrlo negativna jer unapred oduzima coveku snagu za zivotnu borbu i pobedu. Nazalost, covek je sklon da zabludom i drugim odbrambenim mehanizmima izbegava susret sa bolnom istinom o besmislenosti vere u sebe. Ko god sa gnusanjem gleda na religiju kao na plod ljudske gluposti, morao bi sa jos vecim gnusanjem da gleda na coveka i njegovo jadno stanje u kojem on ima potrebu da se hvata za slamcicu i izmislja sebi bogove i umislja veru u njih.

Razumeli smo da oni koji tvrde da ne veruju ni u koga, ipak veruju u sebe. A da li oni koji veruju u Boga, zaista veruju u Boga?

Iz ateisticke perspektive, vernici u Boga zapravo veruju u sebe jer se uzdaju u sebe, tj. oslanjaju na svoju prirodu i svoje motive i sposobnosti verovanja. Iako oni tvrde da veruju u Boga, oni zapravo umisljaju veru u Boga, jer po ateizmu Bog ne postoji.

Cinjenica je da covek ima potrebu da izmislja sebi bogove, kojim ce kod sebe podrazavati osecanje srece i sigurnosti. Ali, ta njegova patoloska sklonost ne iskljucuje mogucnost postojanja stvarnoga Boga. Da li je coveku potreban pravi Bog? Potreban mu je upravo zato da bi ga oslobodio od njegove sklonosti da izmislja sebi lazne bogove. Dok je covekov odnos sa laznim (izmisljenim bogovima) zasnovan na sebicnosti, covekov odnos sa pravim Bogom bi morao da bude zasnovan na nesebicnoj ljubavi. Ali, kako pronaci pravog Boga, medju tolikim izmisljenim bogovima? Nema sumnje da izmedju bogova koje je izmislio covek i Boga koji je stvorio coveka, u ljudskom umu cesto dolazi do konflikta. Kako saznati koji je pravi a koji je izmisljeni Bog? Kako pronaci pravoga Boga?

Kako u svetu postoji hiljade radikalno razlicitih verovanja o bogu realno je da covek ima sklonost da umislja veru u boga. Da se Bog u pomenutim ucenjima zaista otkrio, ne bi medju njima postojale sustinske razlike kakve vidimo da postoje. (Koriste se isti pojmovi ali imaju radikalno razlicito znacenje.)

Medjutim, bogovi koje covek izmislja ne nastaju slucajno u njegovoj glavi. Oni su logican proizvod njegove psiholoske potrebe za osecanjem vrednosti, pravednosti, pripadnosti, voljenosti, moci itd. Ti bogovi tj. idoli - moraju da ispune osnovne psiholoske uslove da bi u ljudskom umu dobili ocekivanu funkciju.

FORMIRANJE PREDSTAVE O IZMISLJENOM BOGU

1) Da bi izazvali trazena osecanja objekti obozavanja moraju da imaju upravo takve osobine koje odgovaraju covekovim psiholoskim potrebama. (Paganski bogovi imaju upravo osobine vrednosti i moci kojima tezi sebicno srce, a poseduju karakter i motive samih gresnika.)

2) Objekti obozavanja moraju da budu objavljeni i otkriveni na takav nacin koji ce izazvati trazena osecanja. (Oni se otkrivaju putem slika, kipova, meditacije, dakle, na nacin kojim direktno deluje na osecanja i tako zadovoljava covekovu sebicnost.)

3) Da bi izazvali trazena osecanja mora doci do identifikacije coveka sa njima, preko vrednosti koja predstavlja zajednicku sponu izmedju subjekta i njegovog objekta obozavanja. Funkciju pomenute vrednosti moze imati zajednicka osobina ili zajednicki cilj izmedju coveka i njegovog objekta obozavanja, zatim odgovor na zadatak koji stavlja bozanstvo pred coveka (magija, rituali, zrtva, dobra dela...), kao i odgovarajuci "pedigre", vrednost zasnovana na pripadnosti odredjenoj grupi, rasi, naciji, familiji itd.

4) Da bi identifikacija bila uspesna, objekat obozavanja mora biti koliko god je to moguce nedeljiva svojina subjekta obozavanja. (Materijalista ce uzviknuti "to je moj novac", nacionalista "to je moja nacija", mnogobozac ce reci "to je moje bozanstvo", a tradicionalista "to je moj svetac".)

Postojanje lazne religioznosti i umisljene vere u boga ne moze osporiti postojanje stvarnoga Boga, kao sto ni postojanje falsifikovanih novcanica ne moze osporiti postojanje pravih.

A ako postoji pravi Bog, realno je da ce On, da bi sacuvao coveka od umisljene vere u lazne bogove, da mu skrene paznju na tu njegovu sklonost. I ne samo da ce ga opomenuti na opasnost lazne religioznosti, nego pravi Bog nikada ne bi smeo da pruzi takva otkrivenja svoga karaktera coveku kakva ce ga navesti da u Njemu on trazi odgovor na svoje psiholoske potrebe. Pravi Bog ce u svom spasonosnom aktu osloboditi coveka od njegove sklonosti da vara pravoga Boga izmisljanjem sebi svojih laznih bogova.

Za razliku od nebiblijskih religija koje su nekriticne prema covekovoj sklonosti da umislja sebi lazne bogove (sto se moze videti prema njihovoj toleranciji prema razlicitim predstavama o Bogu), biblijsko otkrivenje upozorava coveka na njegovu sklonost samoobmane već u Prvoj zapovesti Bozjeg moralnog zakona:

"Nemoj imati drugih Bogova uza me." (2.Mojsijeva 20,3) "Znamo da idol nije nista na svetu i da nema drugoga Boga osim jedinoga, jer ako i ima koji se bogovi zovu, ili na nebu ili na zemlji, kao sto ima mnogo bogova i mnogo gospoda..." (1.Korincanima 8,4-5)

Ne samo sto Sveto pismo recima naglasava sklonost coveka da gradi umisljenu veru u Boga, nego je ono i svojim smislom i sadrzajem u sukobu sa psiholoskim mehanizmima formiranja umisljene vere u boga.

1) Biblijski Bog svojim karakternim osobinama ne zadovoljava covekove psiholoske potrebe. On svojim osobinama, koje su otkrivene i definisane Njegovim zakonom, upravo ukorava sve ono sto bi covek po svojoj prirodi zeleo, a stavlja na coveka teret duznosti i odgovornosti koje on po svojoj prirodi svakako nije voljan da prihvati. Bog trazi od coveka da spontano iz srca ljubi svoje neprijatelje (Matej 5,44), a uz sve to da bude ponizan i radostan (Fil.4,4-5). Bozji karakter je suprotan ljudskim ocekivanjima. On voli gresnika a ne voli greh, dok ljudi vole greh a preziru gresnike. Itd.

2) Da bi odgovorili na covekovu potrebu za odredjenim osecanjima, objekti obozavanja moraju da budu objavljeni i otkriveni na takav nacin koji ce izazvati trazena osecanja. Medjutim, odnos coveka sa biblijskim Bogom uopste nije zasnovan na osecanjima, već na razumnom poverenju u Bozji karakter (koji je otkriven obecanjima koje je Bog dao palom coveku putem svoje svete reci). Sama rec nije dovoljna da bi coveku pruzila osecanje sigurnosti. Zato telesan covek ima potrebu da trazi psiholosku potporu u magijskim ritualima, slikama, kipovima i meditaciji, kojima pokusava da oseti Boga. Sveto pismo sve pomenute psiholoske oblike "spoznaje Boga" osudjuje sa prve dve zapovesti Dekaloga (2.Mojsijeva 20,2-5). Karakter osobe za koju ispitujemo da li je dostojna naseg poverenja, ne moze se proveriti i spoznati njenim izgledom, niti osecanjima koja ona u nama pobudjuje, već razumnom analizom njenog karaktera. Zato vera u Boga nije zasnovana na onome sto se oseca i vidi (Jevrejima 11,1) već na spoznaji Boga putem razuma (1.Jovanova 5,20). Nerazumna spoznaja Boga je veoma omiljena zato sto je eliminacijom razuma uklonjen zahtev na duhovnu i moralnu odgovornost koju nosi razumna spoznaja Boga.

3) Identifikacija coveka sa objektom obozavanja na osnovu svojih licnih vrednosti, truda, zrtava, "pedigrea" itd, u Svetom pismu ne postoji. Covek se spasava na osnovu vrednosti Bozjeg karaktera, a ne na osnovu vrednosti sopstvenog. "Jer ste vi miloscu spaseni, po veri. I to ne dolazi od vas. Dar je to Bozji, i ne po delima da se niko ne bi pohvalio." (Efescima 2,8-9) "Jer ako pravda kroz zakon dolazi, to Hristos uzalud umre." (Galatima 2,21)

4) Suprotno covekovim psiholoskim potrebama, nedeljivost objekta obozavanja sa svim drugim ljudima je strana Svetom pismu. "Jer On zapoveda svome suncu te obasjava i zle i dobre, i dazd daje pravednima i nepravednima." (Matej 5,45) Bog voli sve i Njegova je volja da se svi ljudi spasu. Izrailjski narod je bio izabran upravo zato da bi vest spasenja razneo celom svetu. Bog govori u Starom zavetu: "Jer ce se dom moj zvati dom molitve svim narodima." (Isaija 56,7)

Za razliku od boga koga covek izmislja kao odgovor na sopstvene psiholoske potrebe, pravi Bog coveka oslobadja od psiholoskih potreba. Za razliku od izmisljenih bozanstava koja imaju svrhu da coveku promene njegova osecanja, stvarni Bog ima za cilj da promeni covekov karakter (pobude njegovog srca):

"Ja cu vas ocistiti od svih necistota vasih i od svih gadnih bogova vasih. I dacu vam novo srce, i nov cu duh metnuti u vas, i izvadicu kameno srce iz tela vasega, i dacu vam srce mesno. I duh svoj metnucu u vas, i ucinicu da hodite po mojim uredbama i zakone moje da drzite i izvrsujete. I ...bicete mi narod i ja cu vam biti Bog." (Jezekilj 36,25-28)

Zaklucak do koga dolazimo na kraju je da, ukoliko covek nije izmisljio biblijskog Boga, onda je biblijski Bog stvaran.