Живот човека кроз сву историју његовог бивствовања на земљи био је пун чудних појава које су често биле нерешиве не само за ум просечног човека већ и за највише философске умове у историји човечанства. Зашто појединци страдају, а други не? Одакле толика неједнакост у судбама људи? Одувек је било лепих и ружних, здравих и болесних, богатих и сиромашних. У потрази за одговорима на све ове дилеме, човек је бивао мање или више успешан и у зависности од тога чинио свој живот подношљивијим и лепшим, или пак тешким и туробним. Међутим, оно што се наметало као универзална енигма са којом су се у коштац хватала сва људска поколења, била је и остала - смрт. Смрт, дакле, као на изглед непобедиви и најачи непријатељ човека. Не схватајући њену суштину, као ни сушптину самога живота и постојања уопште, људи су пред смрћу били немоћни. Интересантно је да сва ова питања о страдању, животу и смрти, о смислу постојања уопште, својом суштином задиру у област религије, а нешто касније ће и философија покушати да да одговор на ова егзистенцијална питања у потрази за пуноћом живота и постојања уопште. Наравно, од великог броја најразноврснијих облика религија, почев од фетишизма и тотемизма као најпримитивнијих, преко паганских и многобожачких, до најсавршеније Богомоткривене хришћанске вере, која је донела испуњење свих многовековних религијских ишчекивања због чега се хришћанство и не може сматрати религијом, све су се трудиле да дају одговор на постављена питања. У овом тексту покушаћемо да расветлимо како се са овим проблемом хватала у коштац индијска религиозна мисао, кроз учење о карми и реинкарнацији, а која ће постати доминантна у учењу многих окултних, теозофских и секташких групација. С друге стране указаћемо какво је учење о животу након смрти код православних хришћана.
ПОРЕКЛО УЧЕЊА О РЕИНКАРНАЦИЈИ
У прелазном периоду измеђшу ведске и почетка будистичке епохе (период старог браманизма) царује разузданост паганистичких богова с једне стране и снага магијских вештина чаробњака и свештеника којом су се штитили од побеснелих богова. Апсурд настаје када људи (свештеници и аскете) по снази магијске моћи постају равни боговима па чак и моћнији од њих. Овај период понижавајућег страха богова од људи и могућност да им они могу преузети трон постаје неодржива. Апсурдна ситуација решава се увођењем Браме као апсолутног бића и начела које је изнад богова и људи. Брама се заправо јавља као сурогат апсолутног Бога, као животно начело а не жива личност. "Као нит из паука, дрво из семена, валови из мора, огањ из угља - тако свет излази из Браме." Уништивши границу између богова и људи, браманизам природно уништава и другу границу између људи и животиња. Уништењу ових граница доприноси учење да је све што постоји сачињено од једног истог материјала - од супстанце Браме. Са овом идејом Браме појављује се и учење о СЕОБИ ДУШЕ! Душа је део Браме која се одвојивши од свог извора поново сједињује са телом да би се после различитих стадијума развитка очистила од везе са материјом и вратила свом извору растворивши се у њему (Брами).
ЈЕЗИВЕ ПОСЛЕДИЦЕ УЧЕЊА О РЕИНКАРНАЦИЈИ
Веровали или не, стадијуми развитка ваше душе по учењу о реинкарнацији иду од црва, виших животиња, преко тела људи виших и нижих касти (сталежа) до свештеника (брамана) након чије смрти се душа ослобађа (Моксха) од везе са материјом и раствара у Брами. Сваки преступ (грех) за последицу има нова пресељења у ниже стадије развитка. Способност сваког живог бића да својим понашањем и поступцима предодреди следећу реинкарнацију своје душе назива се КАРМА. Кроз неумитан судбински закон карме (све је предодређено) управо се оправдава кастински систем у Индији. Онај ко се рађа у касти парија (полу-људи, полу-животиње) то прихвата као судбинско предодређење - КАРМУ и не поставља уопште питање зашто је то баш тако.
Човек је потчињен космичким стихијама и неминовностима; лишен слободе он се рађа и умире у страшном космичком "ПЕРПЕТУМОБИЛУ". Немогућност искупљења или покајања за једном учињени грех још је језивија када се зна да грех и свако друго учињено зло постоји надаље независно од човека. Без обзира што тежите ка добру и желите да се покајете или исправите, то вам ништа не помаже. Немоћни сте - не можете ништа променити!
ФАТАЛИЗАМ И ПЕСИМИЗАМ, ОТАЦ-ПАС, МАЈКА-ПАЦОВ
Зла дела осуђују човека да и у будућем животу буде зао и чини нова зла. Неуништивост једном учињеног зла, које рађа ново, чини да количина патњи и несрећа у свету непрестано расте и умножава се. Живот читавог света претвара се у сурову одмазду за једном направљени преступ. За хиндусе мисао о реинкарнацији представља оно што је за хришћанина кошмар вечних паклених мука. Сва тежња индуса састоји се у томе да се изађе из зачараног круга САМСАРЕ (непрекидног круга нових рађања и умирања). Различите групације нуде различите могућности. Тако је рецимо ЈОГА систем психофизичких вежби за постизање еманципације (независности) душе од тела и један од начина да се избегну нове реинкарнације. Други нуде медитацију као могућност бега из самсаре итд. Очигледно је да многе од ових вештина које нам се нуде имају за циљ дубоко религиозне потребе, а не неке релаксације и опуштања како би многи желели да их виде. Оно што такође треба нагласити јесте чињеница да западни човек доживљава могућност поновних рађања као нешто позитивно (имам још једну шансу), а не онако како је то у изворном учењу (где се чини све да се побегне од нове реинкарнације).
Постоји низ невероватних и крајње вулгарних могућности Рецимо отац је могао да вам буде пас у претходном животу, а мајка - ћерка, пацов или црв. Ксенофан се потсмева Питагори и учењу о реинкарнацији кроз следећи пример. Прелазећи улицу видео је како бију пса и узвикнуо пун сажањења: "Престани да га бијеш. У њему је душа мог пријатеља, познао сам га по гласу!?" Посебно је неморална и неправедна чињеница да за исти учињени грех душа припадика највише касте може отићи у тело припадника најниже, али јаднику из најниже касте за исти тај грех следује сеоба душе у тело црва, змије ...
БУДИЗАМ - ДУХОВНО САМОУБИСТВО
Један од најекстремнијих облика пројаве философије реинкарнације управо је Будизам. Оснивач будизма принц Сидарта - Буда (просветљени) оснивач је религије без бога. Учи да је свако постојање патња, јер живот носи страдање и бол. Побећи од патње, страдања и бола може се бежањем од живота. Овакав став последица је једне од најтрагичнијих философија које је човек икада упознао.
Бег из круга самсаре, како учи будизам остварује се убијањем сваке жеље за животом. Треба живети без жеља и осећања. Не смете да волите, али ни да мрзите, јер сваки вољни покрет душе ствара нова искуства, она вас неминовно воде ка новим сагрешењима, а ова опет у нове реинкарнације и тако у недоглед. Не смете да помогнете пријатељу који се дави или кога туку, јер му тако нарушавате карму и чините му медвеђу услугу. Зашто? Па зато што ће нарушавањем карме у следећој реинкарнацији бити у још горој ситуацији. И тако кроз уништавање сваке индивидуалности и осећаја треба достигнути стање НИРВАНЕ. А шта је заправо нирвана? У преводу на наш језик означава ишчезнуће, угаснуће, безветрицу, ништавило, хлађење - стање потпуног бестрашћа и заустављања психичког живота, другим речима ДУХОВНО САМОУБИСТВО!
ХРИШЋАНСКИ ДОЖИВЉАЈ СВЕТА
Хришћанство је ослободило човека од власти и робовања космичким силама. Поставило је човека непосредно пред Бога - лицем у лице. Однос између Бога и човека је личан и драматичан, јер је и човек као и Бог - личност. Као слободно биће човек своју личност остварује кроз одговорност дубоко свестан да му је од Бога дарован само ЈЕДАН живот као улазница за вечност. Хришћанин не бежи од стварности и живота у безличје нирване и ништавила, већ тежи да благодатно преображава исти, како би у заједници са Богом живим и васкрслим и сам васкрснуо за живот вечни. Сваки човек је јединствена и непоновљива личност која у тајни слободе кроз покајање и веру чврсто држи судбину у својим рукама, а никако није њен роб. Изворно, православно хришћанство негује и буди у човеку најсуптилнија осећања милосрђа, кротости, смирења и љубави, а никако не тежи да их убија и гаси.
Христос, Син Божији и Спаситељ остварује чежњу векова и реално у историји побеђује смрт. Након смрти још четрдесет дана је међу свим оним људима који су сведочили његова чуда и пре распећа и смрти. "Луда љубав Божија" се распиње за живот света. Да ли је још неко чуо да енергија (како бога доживљава далеки исток) може да воли, страда и да да живот свој за избављење света? Да ли енергија може да сама одлучује и пројави стваралачку и креативну моћ?! У сијалици даје светлост, у фрижидеру хлади, у ТВ-у даје слику. А да ли може сама да одлучи да буде другачије? Зар ће потомци Св. Саве и Светих Немањића своје свете животе утрошити да би се претворили у НИШТА (НИРВАНУ)?
ХРИСТОВО ВАСКРСЕЊЕ ЈЕДИНА НАДА ЖИВОТА
У васкршњем тропару "Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи и онима који су у гробовима живот дарова" исказана је победа живота над смрћу и тиме смисла над бесмислом, вечног над пролазним. Христос тако улази у матицу пролазног живота и испуњава сва бића и створења мирисом бесмртности. И историја Српског народа је права историја само силом Васкрслог Христа. Да тога није било сва наша историја била би мртвац и мртвачница. Ево, и у наше дане наш народ је поново са Христом на распећу: постао је сметлиште света, презрен и одбачен од нових Пилата и Кајафа, као Христос у она древна времена. После Голготе долази Васкрс. Ако Христос није устао из мртвих, каже Владика Николај, онда је земљина кора једна велика надгробна плоча, на којој смо ми бледи натписи над прахом наших предака. Али сви чврсто верујемо да је то бесмислица и зато поклонимо се браћо Христу и Његовом Васкрсењу, јединој нади нашег живота, све опростимо једни дургима, загрлимо се и целивајмо целивом љубави и сви заједно ускликнимо: ХРИСТОС ВАСКРСЕ! ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ!
