U osnovi svi ljudi su bogotražitelji, i to zbog najmanje dva razloga:

 Prvi, zato što pored nagona za samoodržanjem (za životom) i nagona za održavanjem vrste (seksualni nagon) imaju i onaj treći, najvažniji nagon za samoostvarivanjem. Ovaj nagon jedino ima čovek, i kod većine ljudi on počinje da se manifestuje izmeðu 32-42 godine. [1] To možemo prepoznati kroz niz pitanja koja se u tom periodu počinju postavljati, a najčešća meðu njima su: „Ko sam ja?“, „Odakle sam ja?“, „Šta je svrha života?“...

 Drugi, da je čovek jedino biće koje ima sposobnost verovanja, iz koje proizilazi sposobnost posvećivanja u čijoj osnovi jeste um, ali ga posvećenost prevazilazi. Ovaj proces –posvećivanje- ima za rezultat osvešćivanje uma, odnosno njegovu transformaciju koja podrazumeva:

 - spokojstvo uma, odnosno neuznemirenost, nevezanost, odsustvo strahova, slobodu od ciljeva, dualnosti i opčinjenosti, stalno usmeravanje emocija i misli ka Bogu (Stvarnosti, Apsolutu, Sopstvu); i

 - osvešćeno angažovanje uma, kao stalni i optimalni proces ispoljavanja i meðusobnog povezivanja manifestacija individualne Svesti u čijoj osnovi je Ljubav prema Bogu u sebi. 

1.1. Vrste Bogotražitelja

 Bogotražitelje možemo svrstati prema cilju i metodu (pristupu) traganja.

 A) Prema cilju, uopšteno rečeno postoje tri grupe Bogotražitelja:

 Prvi, su oni koji teže-žele da upoznaju i zadobiju Božju „naklonost“, „darežljivost“, „milost“ kao što su:

 - oni koji se zbog raznih strahova (strah od bolesti, strah od smrti...) mole da im Bog oprosti grehove, da bude milostiv te da završe u raju, a ne u paklu,

 - oni koji od Boga traže moć – ekonomsku, političku, vojnu i svaku drugu.

 „O Bože! Ako Te obožavam u strahu od pakla, baci me u pakao da gorim. Ako te obožavam s nadom u raj, zabrani mi ulazak u raj. Ali ako Te obožavam radi Tebe samog ne taji mi Svoju večnu divotu.“ (Rabija) [2]

 Drugi, koji tvrde da je Božja suština nedokučiva, neprepoznatljiva, negde van čoveka – filozofi, teolozi... No, i pored toga, oni ne odustaju od pokušaja da Boga (Stvarnost, Apsolut, Sopstvo) definišu na neki od sledećih načina:

 - kao Biće, koje „živi“ svojim životom i kao sveprožimajuće upravlja svim procesima i na taj način se samorealizuje, odnosno postoji,

 - kao Princip, koji u sebi sadrži opšte i posebne principe po kojima se kao prema nekakvom zakonu (tzv. Božjem zakonu) odvijaju procesi u vidljivom i nevidljivom Univerzumu,

 - kao Vibracija-Energija, uz koju se kao i uz izraz Svest dodaju navedeni atributi.

 Treći, koji ne pokušavaju da ga definišu niti šta traže od Njega, ali nastoje da kroz doživljaj i spoznaju budu jedno sa Njim što već i jesu. Pri tome im je jasno da su i „doživljaj“ i „spoznaja“ samo procesi koji mogu da eliminišu smetnje da budemo u celini ono što zaista jesmo. Svaki doživljaj ili spoznaja sigurno nije Bog (Stvarnost, Apsolut, Sopstvo) jer u stanju Boga (Stvarnosti, Apsoluta, Sopstva) nema individue, nema ko šta da spozna ili doživi, niti postoji proces doživljavanja i spoznavanja.

 B) Prema metodu (pristupu) bogotražiteljstvu možemo govoriti opet o tri grupe:

 Prvi, posvećenici Bogu – oni koji posvećuju svoju pažnju, osećanja i misli ka Njemu (Buda, Isus, Muhamed, Mahatma Gandi...)

 Drugi, umetnici – koji su tokom umetničkog stvaranja često ulazili u stanje tzv. „flow“-a, tj. prepuštanja i tako osvešćivali um sve do potpunog sazrevanja Svesti (Leonardo Davinči, Volfgang Amadeus Mocart, Vilijam Šekspir, Vladimir Nobakov, Valter Gropius...), kao i

 Treći, naučnici – koji se, udubljivanjem u proces naučnog istraživanja, dovode u stanje zanosa identičnom „flow“ stanju i time osvešćuju um (Nikola Tesla, Isak Njutn, Blez Paskal, Paracelzus, Arhimed...)

 Treba reći da je navedena podela uslovna, jer su se gotovo uvek dešavali kombinovani procesi, tako da su naučnici bili i posvećenici, umetnici – naučnici i sl.

U suštini reč je o procesu individualizacije Svesti, ili sazrevanju Svesti koje može da se ostvari:

 - trenutno, ili

 - postepeno.

 Trenutno sazrevanje Svesti se veoma retko dešava. Ono je često praćeno različitim propratnim pojavama koje uslovno možemo podeliti u dve grupe:

  a) katarza – procesi koji postepeno intenziviraju do erupcije, posle čega dolazi do osećanja rasterećenosti i smirivanja,

 b) blaženstvo – nema nekih posebnih fizičkih manifestacija, ali ga možemo opisati kao doživljaj mira, „ispunjenosti“, rasterećenja i sl.

 Postepeno sazrevanje Svesti sastoji se od usklaðivanja manifestacija Svesti sa samom Svešću, što dovodi do osvešćivanja sebe kao Boga (Stvarnosti, Apsoluta, Sopstva). Proces se jednovremeno odvija na svim nivoima: materijalnom (fizičko telo), vibratorno-energetskom (aura, Svetleće telo, Duša i um) i na nivou Svesti kao proces „sjedinjavanja“ individualne i Beskonačne Svesti.

 U oba slučaja (trenutnom i postepenom) pojedinac (tragaoc) je lišen svesnog individualnog postojanja.

 Svi ljudi su spontani bogotražitelji, ali osnovno što treba imati u vidu je:

 - u suštini postoji samo jedan greh (iz koga proizilaze i svi drugi grehovi) – odricanje od Boga tj. od ljubavi prema Njemu,

 - ne biti ogorčen na svoju sudbinu i ne prozivati zato Boga,

 - da u sebi, drugima i svemu otkrijemo božansku suštinu.

1.2. Primarni potencijali

 Svaki čovek ima snagu Boga (Apsoluta, Stvarnosti, Sopstva), odnosno snagu suštine koja se u vremenu i prostoru može prepoznati kroz primarne ljudske potencijale:

 Prvi, „razumnost“ – tj. sposobnost da razume sopstvene i procese drugih ljudi, i svet oko sebe polazeći od suštine nastanka i funkcionisanja uma, odnosno dualističkog principa uma.

 Drugi, „razmena vibracija“ – tj. sposobnost da dajemo i primamo Ljubav kao emociju iz koje proizilaze i sve druge razmene Vibracija.

 Treći, „spontanost“ – tj. sposobnost da ulazimo u tzv. flow stanje kroz namerno ili nenamerno harmonizovanje mentalnog i radnog uma.

 Navedene potencijale svakako treba spoznati i koristiti u tzv. realnom životu za rešavanje konkretnih problema, ali je mnogo važnije upotrebiti ih za spoznaju sebe, odnosno samoponiranje do suštine nas samih – Boga (Stvarnosti, Apsoluta, Sopstva). 

1.3. Cilj (svrha) bogotraženja

 Jedina mogućnost da se reši misterija čoveka, odnosno odgovori na pitanja: Ko je čovek?, Šta je čovek?, Odakle dolazi? i sl. je samorealizacija ili samoostvarivanje kroz bogotraženje.

 Traženja Boga (Stvarnosti, Apsoluta, Sopstva) je posmatrano umom najopasnije od svih delatnosti, jer se „uništava“ svet u kojem živimo.

 Zaista je teško razumeti (shvatiti) da živimo u svetu koji je privid i da to ide dotle da mislimo da smo odvojeni od Boga (Stvarnosti, Apsoluta, Sopstva). Većina ljudi shvata da se proces koji zovemo život odvija u datom vremenu i prostoru, a ne shvata da su vreme i prostor neodvojivi od uma. Emocije i misli stvaraju svet koji doživljavamo kao stvaran, odnosno – um sumira Vibracije primljene preko čula i tako oblikuju svet. Sve što vidimo (ali i ono što ne vidimo, uključujući i „nevidljivi kosmos“), samo su odrazi i projekcije našeg uma.

 Poistovećujući sebe sa umom, fizičkim telom i drugim manifestacijama procesa individualizacije Svesti, većina ljudi se nalazi u njegovom začaranom krugu u kome i proces individualizacije Svesti doživljava kao nešto odvojeno od Boga.

 Bogotraženje zahteva osvešćivanje uma koje je povezano sa raskidanjem vezanosti:

- za fizičko telo, i većina veoma lako shvata i prihvata da nisu samo to fizičko telo i zatim,

 - za um, od koga se većina teško odriče jer pretpostavljaju da treba da ga eliminišu, umesto da ga transformišu, i najzad

 - za individualnu Svest, kao poslednju „nadu“ sopstvene definicije i posebnosti, jer misle da ako se „odvežu“ od sopstvene Svesti da gube sebe, a reč je o meðusobnom osvešćivanju individualne i Beskonačne Svesti u kome nema šta da se dobije niti izgubi.

 Zbog svih ovih vezanosti javljaju se strahovi usled poistovećivanja sebe sa fizičkim telom, umom i Svešću, te stoga doživljajem odvojenosti od Boga (Stvarnosti, Apsoluta, Sopstva).

 Ali, ako je motiv Istina, odnosno Istina o sebi, strah će postepeno nestati.

 Tu ste gde jeste, to ste što jeste, i Istinu tražite zbog sebe samih.

 Mnogi u bogotraženju vide napredak u duhovnosti, ali i želju da poboljšaju tzv. dnevni život, zdravlje, materijalni status, društveni položaj..., no to mogu biti samo namerni ili nenamerni ali ipak sporedni procesi proizašli iz traženja Istine o sebi.

 U bogotraženju ako i postoji nešto što nedovoljno precizno možemo nazvati „ambicijom“ ili „ciljem“ („svrhom“), to tada treba da ima samo jedan nivo – eliminaciju smetnji za spontano Bivanje kao naše prirodno stanje. 

1.4. Elementi bogotraženja

 Spontani proces bogotraženja karakteriše niz elemenata od kojih ćemo izdvojiti samo neke:

 - čoveku kao krajnjem (najuzvišenijem) spontanom procesu manifestovanog sveta (Univerzuma) dato je sve što je potrebno da pronaðe ono što nikada nije izgubio.

 - čovek ima sve potrebne instrumente pre svega, telo, um i Svest koje može da koristi u samospoznaji, odnosno istraživanju sebe.

  - Uz pomoć Boga (Stvarnosti, Apsoluta, Sopstva) u smislu obraćanja Bogu je polazište vlastitog Sopstva.

 - Saznanje koje se ima iz sopstvenog iskustva, a to je da ti jesi („ja jesam“) je iskustvo uma i izvor sve Energije i procesa u vremenu i prostoru.

 - Ako se istražuje bez Ljubavi (prema Bogu u sebi i Bogu u drugima kao Jednom) nikada se neće ništa spoznati. Pri tome je lično iskustvo najvažnije, a potom je potrebno osloboditi se i tog Iskustva i biti u Bogu (Stvarnosti, Apsolutu, Sopstvu).

 - Osnovni praktični savet (o kome ćemo kasnije govoriti) jeste, da se ne beži ni u prošlost niti u budućnost nego biti „ovde i sada“.

 - Sve aktivnosti su deo totalne manifestacije. Ako tražite, bilo šta, polazeći od teze da ste individua – bićete izgubljeni, tj. izgubićete se u umu.

 - Biti sa svojom decom, ženom, suprugom, roðacima, prijateljima, baviti se bilo kojom delatnošću sa Ljubavlju prema Bogu u sebi podjednako je sveto kao i otići na Himalaje, Arunačalu, Svetu Goru i živeti u pećini u „apsolutnoj“ samoći.

 - Sve je spontano, ne može da se bira jer da može onda mnogi ne bi uzeli telo koje imaju, živeli gde žive, radili ono što rade itd. Iluzija da može da se bira je iluzija uma, zasnovana na njegovom dualističkom konceptu.

 - Ne težite da budete savršeni, samo budite to što jeste – ne savršenstvo, nego celovitost (potpunost). Savršenstvo u vremenu i prostoru ne postoji, jer su to manifestacije, ali savršenstvo postoji u stanju Boga (Stvarnosti, Apsoluta, Sopstva), no tamo nema individue.

 - Ako dozvolite da vas „vodi“ manifestacija izgubićete se u njenom začaranom krugu, zato što na osnovu prošlosti stvarate koncepte o dobrom i lošem, projektujući ih u budućnost gubeći sadašnji trenutak.

 - Kada nešto učite, studirate, istražujete – vi samo pokušavate da se setite nekog koncepta.

 - Duhovna praksa je posvećenje dvadesetčetiri časa.

 - Različite metode meditiranja, pravila ponašanja su nužna ograničenja dokle god je čovekov um „nedisciplinovan“. Sa njegovim osvešćivanjem, emocije i misli polako postaju spontane i usklaðene sa Svešću.

 - Kada se obraćate Bogu (Stvarnosti, Apsolutu, Sopstvu) u formi molitve ili samo pomišlju – to kao da odzvanja u vama samima usmeravajući vas na vašu suštinu. Obraćanjem Bogu pokreću se procesi „iznad uma“ (u Svesti) koje je inače nemoguće aktivirati samo upornošću (voljom).

 - Ukoliko upućujete molbu sa nekom željom, povećava se zavisnost od želje; zato je dobro uputiti molbu i sačekati bez očekivanja.

 - često je proces bogotraženja povezan sa potrebom da se sakupi i ima (poseduje) znanje, ali to znanje je uvek ograničeno vremenom i prostorom u kome se individua ispoljava. Zato svo takvo znanje, zajedno sa individuom treba da nestane.

 - Mora postojati spremnost da se izgubi individualnost, jer nje nema u Bogu (Stvarnosti, Apsolutu, Sopstvu).

 - Ono što ne znamo kao individua to je pravo Znanje, ono što se ne može doživeti je jedino pravo Stanje.

 - Ostvarenje spoznaje ne znači ništa drugo nego spoznati ono što jesmo i što smo oduvek bili.

 - Bogotražitelji traže sebe, i proces koji je započeo negde u Beskonačnosti tamo i završava, konstatacijom:

 „Ja i Otac jedno smo.“

 „...da svi budu jedno, kao što si ti, Oče, u meni i ja u tebi.“

---