Neke istine prihvatamo zato sto su jasne same po sebi. Da bismo do njih dosli nije neophodno da budemo biblijski obrazovani, iako se one vec nalaze u Bibliji. Mi citamo Bibliju da bismo ih u njoj prepoznali i da bismo se na njih podsecali. Medjutim, postoje istine koje nisu jasne same po sebi, i za njihovo saznavanje nam je neophodno otkrivenje sveznajuceg Autoriteta, dakle, potrebno nam je posebno bozansko otkrivenje.

Na pitanje "Koja knjiga predstavlja bozansko otkrivenje?" tada samo tvrdjenje neke knjige za sebe da je bozansko otkrivenje nije dovoljno. Postoji puno razlicitih knjiga koje za sebe tvrde da su nadahnute. Zato odgovor na to pitanje ne mozemo i ne smemo traziti pozivanjem na sam njihov autoritet, vec do njega dolazimo razmisljanjem i licnim osvedocenjem kroz razumevanje nauke o kojoj je rec.

Kada nam se nametne pitanje da li je neka objava od Boga, mi se molimo Bogu da nam da razum, postenje i hrabrost da prepoznamo istinu. Mozemo istrazujuci istinu doziveti pravu dusevnu krizu; u kojoj postajemo svesni svoje povrsnosti (nesposobnosti da uvidimo razliku izmedju "dobrote" i dobrote), ali uzdajuci se u Boga, bivamo otreznjeni Njegovom svemudroscu. Probudjena svest o nasoj slabosti moze biti Bozja snaga u nasem zivotu, ako tu svest u medjuvremenu, raznim sistemima, ne ugusimo. U Bogu nalazimo snage i spremnosti da prihvatimo istinu iako ona ne odgovara nasim ocekivanjima i nasim prirodnim sklonostima. Istina mora biti prakticna. Ona se prepoznaje po svojoj dobroj smislenosti. Ona ne sme nuditi delimicna resenja, vec mora biti savrsen odgovor na potrebe coveka. Ona govori nasem umu kako da pravilno upotrebimo svoju volju i da se sacuvamo od zla. Ona pruza razlozan odgovor, ne na nevazne, vec na sustinske potrebe naseg bica. U svojoj sustini istina je dobra jer otkriva Bozju ljubav prema nama (ali ne i prema nasim gresima i samopravednim porivima). Razmisljanjem o svrhovitosti (smislenosti) njene nauke, mi prepoznajemo i spremnost istine da izdrzi svaku kritiku i preispitivanje ali i njenu sustinsku vrednost.

Mozda cemo u nasem razmisljanju cuti "unutrasnji" glas. Ali, ne smemo dozvoliti da on misli i odlucuje umesto nas. On sme samo da nas savetuje, zato sto ne znamo prirodu njegovog nadahnuca. Istinu prihvatamo zato sto smo je razumeli a ne zato sto smo dobili neki znak da ona to jeste. Na osnovu onoga sta je kazano zakljucujemo valjanost onoga ko govori.

Kada proucavamo Bibliju, mi u njoj prepoznajemo duhovne istine koje su jasne same po sebi (razumljive). Na osnovu njih zakljucujemo autoritet Onoga ko ih govori. Zakljucujemo da je njihov autor Bog.

Istine koje nisu jasne same po sebi saznajemo i potvrdjujemo pozivanjem na dotle vec utvrdjen autoritet Onoga koji govori. To su, na primer, istine koje se bave pitanjem covekovog zivota posle smrti, u kom delu svemira se nalazi Bozji presto, itd. Tu se nalaze i istine koje predstavljaju probni kamen naseg poverenja u Boga i testiraju nasu poslusnost (ljubav) prema Bogu, kao, na primer, istina o tome da li ce covek zaista umreti ako pojede plod poznanja dobra i zla. Jasno nam je da nam je za odgovor na sva ta pitanja neophodan sveznajuci Autoritet.

Mi mozemo razumski proveravati razne teorije koje pokusavaju da odgovore na ta pitanja. Sve te teorije mogu biti cak i logicki ispravne, a da se opet istovremeno medjusobno iskljucuju. Samim razumom mi nismo u stanju da saznamo koja je od njih ona prava.

Kada smo suoceni sa pretpostavkama, realno je da prema njima zauzmemo rezervisan stav. Ali ako vec imamo razumne temelje poverenja u Onoga koji nam pruza odgovor na sva ta pitanja, onda Mu treba verovati.

Na primer, mi verujemo sami sebi da mozemo mnoge stvari da uradimo, iako nam razumski nije sasvim jasno kako ih uspevamo uraditi. Ali ta nasa vera u nasu sposobnost mora biti razumna. Mi moramo razumno preispitati njene osnove i videti ima li smisla verovati da to sto hocemo i mozemo da ostvarimo. One istine koje razumski mogu da se shvate mi treba da shvatimo. Tako i na duhovnom planu; mi moramo razumno ispitati osnove naseg poverenja u Onoga kome verujemo, da bismo bili sigurni da je to zaista On i da bismo bili sigurni da je nas odnos sa Njime zaista ispravan.

Setimo se Adama i Eve. Oni su kusani pitanjem kome da veruju.

Sporno (i probno) pitanje je bilo da li ce umreti ako pojedu plod poznanja dobra i zla. Na to pitanje nisu mogli da dobiju odgovor nikakvim razmisljanjem o hemijskim karakteristikama ploda. U tom slucaju zabranjen plod ne bi imao funkciju probnog kamena njihove vere, jer ne bi testirao njihovu poslusnost (ljubav) prema Bogu, vec samo mozda njihovu inteligenciju i informisanost. Odgovor na postavljeno pitanje otkrivao je objekat njihovog poverenja i uzdanja, i zato je bio duhovno funkcionalan. Oni su se dvoumili izmedju poverenja u Boga i poverenja u zmiju koja govori. Kome da veruju?

Oni nisu mogli da razumom ispitaju da li je plod zaista smrtonosan ili ne, ali su mogli razumom da ispitaju Objekat svog poverenja. Oni su bili pozvani da misle i da ispitaju validnost svakog potencijalnog objekta poverenja.

Njihovo poverenje u Boga imalo je razumne temelje. Znali su da ih je On stvorio i da ih voli. Bog im je poklonio predivnu planetu, bez trunke zla i prokletstva. Poklonio im je i blagoslov svog prijateljstva. U trenutku iskusenja njihov zdrav razum ih je na sve to podsecao. Imali su razumne temelje poverenja u Boga. Na pitanje da li ce zaista umreti ako pojedu zabranjen plod, imali su odgovor dostojan poverenja. Medjutim, umesto da idu putem razuma, dozvolili su da ih pokrecu laskava obecanja kusaca; obecanja i lazne nade koje generacije ljudskog roda i danas vode u greh i propast.

Preduslov poverenja u nekoga je poznanje njegovog karaktera. Sto vise upoznajemo coveka to cemo mu manje verovati; bilo da se radi o poznanju drugoga ili poznanju samoga sebe . (Naravno, samo pod uslovom da ne umanjujemo zivotne ciljeve!)

"Ovako veli Gospod: Da je proklet covek koji se uzda u coveka i koji stavlja telo sebi za misicu. ... Blago coveku koji se uzda u Gospoda i kome je Gospod uzdanica. ... Srce je prevarno vise svega i opako; ko ce ga poznati?" (Jeremija 17,6-9)

Postoji samo Jedan koji je Bezgresan. Dubljim poznanjem Bozjeg karaktera razvijace se i nase poverenje u Jedinoga koji je dostojan naseg poverenja i Jedinoga koji je slobodan od ljudskih slabosti.

Lazna nauka takodje izgradjuje poverenje, ali ne u Boga i Njegovu rec, vec u coveka i njegov autoritet (crkvu, ...) interpretacije istine. Tako, na primer, Jehovini svedoci svojom naukom navode coveka da sa podozrenjem pristupa autoritetu Svetog pisma, da bi covek zatim, kao odgovor na pobudjenu sumnjicavost, nasao psiholosku sigurnost u autoritetu njihove organizacije kao "nepogresivog tumaca" istine.

Kako postizu takvo premestanje autoriteta sa Biblije na sebe?

Sumnjicav stav prema jasnim porukama Svetog Pisma podsticu simbolickim tumacenjem njegovih stihova, (kao da Bog nije bio u stanju jasno i direktno da se izrazi) pa covek oseca da mu je neophodan spoljni autoritet koji ce da ih "pravilno i nedvosmisleno jasno" protumaci. Takodje, sumnju u Sveto Pismo podsticu i time sto temeljne tacke svoje nauke vide u onim citatima za koje smatraju da su zbog loseg prevoda sa originalnih biblijskih rukopisa izmenjeni i izostavljeni, te tako njihovi sledbenici opet imaju potrebu da se uzdaju u organizaciju Kule strazare, koja ce im reci "sta je ispravno, a sta ne".

U tradicionalnom hriscanstvu se autoritet Svetog Pisma cesto odvaja od coveka tvrdnjom da samo institucija formalne ("vidljive") crkve moze Pismo pravilno i nadahnuto da tumaci, te je tako covek opet primoran da umesto u Boga izgradjuje poverenje u crkvenu instituciju.

Nije dovoljno da imamo "razumne" temelje svoga poverenja. Neophodno je i da objekat naseg poverenja bude Bog, a ne gresan i smrtan covek, koji je kao i mi sami, podlozan slabostima i zabludi.

Apostol Pavle nam upucuje upozorenje:

"Cuvajte se da vas ko ne zarobi filozofijom i tastom prevarom, naslanjajuci se na predanja ljudi, na osnove sveta, a ne na Hrista;" (Kolosanima 2,7-8)

RAZUMEVANJE SMISLA ISTINE ILI TRAZENJE ZNAKA

STRES UPOTREBE RAZUMA

Mnogi dozive stres kada treba da upotrebe razum, kada u iskusenju treba da uoce razliku izmedju pravilnog i pogresnog reagovanja. Pred njima se pojavljuju najmanje dve alternative, dve zivotne filozofije, dva principa pred kojima su oni pozvani da se odluce.

Te dve zivotne filozofije pokrivaju dve motivacije. Pretpostavimo da je jedna od njih ispravna a druga svakako gresna. Covek je zbunjen jer sam nema mudrosti da uvidi koja je ona prava.

Ako bi imao mudrosti da raskrinka onu filozofiju koja predstavlja izgovor za covekove grehe, tada bi takva mudrost predstavljala opasnost da on raskrinka i motive sopstvene pravednosti kao gresne motive.

Covek je u stresu. On bi radije da ne misli ili da neko drugi misli umesto njega. On bi zeleo da postoji neki znak ili cudo koji bi mu pokazali sta da izabere. Ali, takav znak ili cudo ne bi bili pravedni jer bi omeli njegov slobodan izbor. Istina se prihvata samo zbog izbora karaktera koji ona otkriva, pa trazenje znaka umesto razumevanja smisla same istine bi pokazalo da se istina prihvata na silu, a ne dragovoljno, zbog covekovog htenja. Bog je mogao tako da stvori coveka da ovaj u svom umu nikada ne padne u zabludu, ali tada covek ne bi imao slobodu da sam izabere ili odbaci Bozji karakter (koji istina otkriva).

U stresu koji nas navodi da upotrebimo razum, preispitamo svoju motivaciju i izabremo onu pravu, covek cesto reaguje na nezreo nacin, bezanjem od iskusenja, umesto pobedom iskusenja. On zakljucuje: "Moram o svemu tome nezavisno i objektivno da razmislim!" A zatim pravi gresku pa se "zatvara" sam u sebe da SAM porazmisli o svemu, nesvestan da ne moze biti slobodan i nezavistan od svog najveceg neprijatelja, svoje gresne i samopravedne prirode. Uzrok pristrasnosti i iracionalnosti se ne nalazi izvan coveka, vec u njegovim motivima. Od njih nigde ne mozemo pobeci, osim k Bogu.

Jedina snaga koja coveka moze navesti da nepristrasno i razumno misli je snaga ljubavi, koja se kroz istinu prepoznaje i nalazi u Bogu. Upravo zanemarivanjem glasa svoje gresne i samopravedne prirode i otvaranjem uma ka izvorima bozanskog nadahnuca covek stice slobodu da se razgranici od sopstvene pristrasnosti i shvati smisao bozanske istine - pravu nesebicnu ljubav.

Druga alternativa je da se covek prepusti sopstvenim gresnim motivima, da oni odredjuju da li je nesto istina ili ne. Tada se covek trudi da svojim bicem oseti istinu, a kako se karakter njegovog bica razlikuje od karaktera njemu potrebne prave ljubavi, on nece moci da istinu dozivi, vec ce svojim gresnim srcem reagovati na nju ravnodusno, ili cak oholo i buntovno. Ako prihvatanje istine uslovljavamo pristankom nase gresne i samopravedne prirode na nju, uvek cemo se radije opredeliti za greh i za zabludu koja ga opravdava.

Dakle, pred covekom su najmanje dve alternative od kojih jedna izaziva traumu njegove gresne prirode upravo zato sto otkriva istinu o ljubavi koja mu nedostaje, dok druga alternativa predstavlja izgovor za njegove gresne i samopravedne motive.

Alternativa - susret sa istinom - izaziva osecanje sopstvene nemoci da bi ga preporucila Bozjoj moci. Svest o sopstvenoj povrsnosti, coveka preporucuje bozanskoj mudrosti. Svest o sopstvenoj gresnosti, ga navodi da se osloni na bozansku pravednost. Istina pruza coveku slobodu da se uzdigne iznad sebe samog i ostvari predvidjeni ali inace izgubljeni smisao postojanja - ljubav.

POSEBNA BOZJA INTERVENCIJA

Zbog svog gresnog zivota svako od nas je doziveo vece ili manje poremecaje u upotrebi razuma, i zbog toga stvorio teskoce u razumevanju istine. Medjutim, mi nismo prepusteni sami sebi:

"Ako li kome od vas nedostaje mudrosti, neka iste od Boga koji svakome daje bez razlike i ne kori nikoga, i dace mu se;" (Jakov 1,5)

Ukoliko zivimo prema svetlosti istine koja nam je vec otkrivena, Bog ce nas osposobiti da mozemo prihvatiti jos vecu svetlost. "I bice im rec Gospodnja zapovest po zapovest, zapovest po zapovest, pravilo po pravilo, pravilo po pravilo, malo ovde, malo onde." (Isaija 28,13) Ako se u Gospoda ponizno uzdamo, On ce nas usmeriti ka istini na nama prilagodjen nacin: mozda putem uzvisenih osecanja, dubokim unutrasnjim osvedocenjem, ili na neki drugi nacin. Ta posebna Bozja milost prema nama ce trajati sve dok ne budemo u stanju da normalnim putem; jednostavnim proucavanjem Bozje reci, razumski shvatimo istinu.

Moramo imati na umu da posebna Bozja intervencija nema svrhu da nam pruzi sistem koji ce da nadomesti upotrebu naseg razuma, vec da osposobi nas razum da bi mogao pravilno da funkcionise. U tome se vidi razlika izmedju Bozjih i sotoninih metoda rada.

POSEBNA SOTONINA INTERVENCIJA

Ako se molimo za vece otkrivenje istine, a ne zivimo po onome koje nam je vec dato, tada otkrivamo lose motive nase znatizelje, i nalazimo se u iskusenju da budemo plen sotoninih zamki.

Taj problem se otkriva u nastanku crkve Isusa Hrista Svetaca poslednjih dana, ili popularno nazvano Mormonove crkve. Pocetkom proslog veka, u mestu u kome je delovalo vise hriscanskih zajednica, rodio se Josip Smit. Zbunjen postojanjem mnostva verskih zajednica koje se sve pozivaju na jedno isto Sveto pismo a tumace ga razlicito, pozvao se u molitvi na biblijsko obecanje iz Jakova 1,5:

"Ako li kome od vas nedostaje mudrosti, neka iste od Boga koji svakome daje bez razlike i ne kori nikoga i dace mu se;"

Kao odgovor na molitvu, dobio je viziju u kojoj mu je pokazano da je "Biblija prepisivanjem izgubila svoju autenticnost i da postoji jedna druga sveta knjiga koja ce pomoci da se Bibliji povrati njeno prvobitno znacenje". Uskoro se pojavila Mormonova knjiga a sa njom i nova hriscanska zajednica.

Kada su mi ovaj dogadjaj ispricali misionari Mormonove crkve, postavio sam im pitanje.

"Josip Smit ne samo sto nije dobio mudar i razlozan odgovor na svoje pitanje, vec je dobio jos jedno pitanje vise; kako da znam da li je vizija koju je dobio poreklom od Boga ili mozda od sotone?"

(Do sada se pojavilo mnostvo proroka, medjusobno protivrecnih ucenja, sa zajednickom tvrdnjom; da je Biblija izgubila svoju verodostojnost i da su tu oni da bi je povratili.)

Misionari su mi odgovorili:

"Moli se Bogu, pa ce ti On otkriti da li je Josip Smit pravi ili lazni prorok!"

Odgovorio sam im:

"Pretpostavimo da se veceras obratim Bogu u molitvi i kao odgovor dobijem viziju u kojoj mi andjeo iznese tvrdnju da je Josip Smit pravi prorok. Zamislimo da sam dobio i snazno unutrasnje ubedjenje i sigurnost u bozanski autoritet otkrivenja. Ali, kako cu znati da su moje ubedjenje i vizija od Boga a ne od sotone?! Dobicu jos jedno pitanje vise!

Ukupno tri pitanja:

Zasto mnostvo verskih zajednica?

Da li je Josip Smit pravi prorok?

I da li je moja vizija od Boga?!"

Ako se molimo Bogu za posebnu milost u otkrivenju istine, a ne prihvatamo ono otkrivenje koje nam je vec dato, mi tada kusamo Boga. Josip Smit je imao Bibliju. Duh Sveti ga je osvedocio o bozansku istinu. Ali, umesto da prihvati i zivi istinu koja mu je vec bila otkrivena, on je poceo da "filozofira" na temu "koja je crkva prava crkva?". Primetio je da sve tri crkve u njegovom mestu imaju slabosti u svojoj doktrini, i to mu je bio izgovor da ne zivi po onim otkrivenjima koje je Bog upucivao njegovom zdravom razumu. Cekao je da sazna celu istinu a posebno istinu o pravoj crkvi. Tako je svojim ucenjivanjem kusao Boga. Zar u Bibliji nije imao dovoljno razumljivog otkrivenja koje je njegovo srce moglo ispuniti verom, nadom i ljubavlju?!

Josip Smit se molio, ali ne za hrabrost da prihvati i zivi istinu koja mu se kroz Pismo otkriva, vec za nesto novo sto bi bio spremniji da prihvati od onoga sto je do tada video u Bibliji. Bio je ponosan na sebe pred Bogom sto primecuje slabosti crkava sa kojima dolazi u kontakt i zato se osecao privilegovanim da ce Bog posebno odgovoriti na njegovu molitvu. Sotona je polagao pravo na ovoga mladica, jer je on uporno odbijao svedocanstvo Biblije i Svetoga Duha. I tako se mladic nasao u sotoninoj vlasti.

Mnogi se mole za otkrivenje istine, ali ne i za hrabrost da je cuju i prihvate. Kada dobiju njeno otkrivenje, oni se mole i dalje kao da im nista nije jasno, dok se ne pojavi sotona i ne pruzi im ono sto bi oni zeleli da je istina. Kao kriterijum istine uzimaju to da li se njihovom gresnom srcu nesto dopada ili ne. Oni zele da prihvate istinu bez susreta sa Bogom na koji ih istina obavezuje. Zato zauzimaju povrsan stav prema istini, ne ulazeci u njeno razumevanje, pa traze znak koji ce da nadomesti razumevanje i proveru ispravnosti njihove zivotne filozofije.

Bili bi spremni da prihvate istinu samo ako bi bili primorani da je prihvate i zato traze neko cudo ili znak. Ali, Bog ne postupa tako. Kada se otkriva coveku, Bog zeli da ga urazumi u istinu i sve posebne Bozje intervencije imaju jedino tu svrhu. "Razum ce te cuvati." (Price 2,11)

Ako bi argumenat kojim Bog potvrdjuje autenticnost svog nadahnuca bio u samom "znaku" ili "cudu", kako bismo bili sigurni da je ono zaista od Boga a ne mozda od sotone?! "Jer se sam sotona pretvara u andjela svetla." (2.Korincanima 11,14)

Ovde mnoge osobe dozivljavaju traumu. One nisu spremne da stanu pred Boga i da se suoce sa odgovornoscu da razumeju sta je zaista istina, vec kao da su nekim cudom privilegovane da mogu izabrati Boga bez susreta sa Njime, misle da ce ih Bog sacuvati od probe i iskusenja. Medjutim, Bog zeli da istinu prihvatimo radi nje same, zato sto je istina; iz ljubavi a ne zato sto smo na nju primorani nekakvim cudom ili znakom.

Prihvatajuci istinu zato sto smo je razumeli mi je prihvatamo zato sto smo shvatili njenu svrhovitost nasem dobru, a to dalje znaci, prihvatamo istinu zato sto smo kroz nju razumeli Bozju ljubav prema nama.

Mi ne mozemo izabrati Boga drugacije nego kroz Njegov karakter koji nam otkriva istina, pa trazenje znaka umesto razumevanja istine pokazuje da trazimo Boga iz interesa a ne zato sto nam je do Njega, kroz Njegov karakter, zaista stalo.

Pokusavajuci da istinu prihvatimo bez njenog racionalnog shvatanja mi kao da kazemo Bogu: "Prihvatam istinu zato sto moram da je prihvatim jer tako govori znak da ona jeste istina, a ne zato sto vidim i prihvatam Tvoju ljubav u njoj!"

Trazenje znaka tako otkriva nasu bojazan od prihvatanja odgovornosti koju nam donosi razumevanje istine. Bojimo se susreta sa istinom koja ce ukoriti nase bezanje od Boga i nas kompromis sa grehom.

Bog postuje slobodu covekove volje i zato dozvoljava sotoni da coveku pruzi izgovor za bezakonje:

"Pojavljenje tog bezdusnika bice po moci sotoninoj, sa svakojakim cudesima, znacima i cudima laznim, i sa svakim zlobnim zavodjenjem za one koji propadaju, jer ljubavi istine ne primise da bi se spasli. Zato ce im Bog poslati silu prevare da veruju lazi, da se osude svi koji ne verovase istini, vec zavolese nepravdu." (2.Solunjanima 2,10-12)

Sama cuda ne mogu biti kriterijum istine:

"Ako ustane medju vama koji prorok ili koji sne sanja, i kaze ti znak ili cudo, pa se zbude taj znak ili cudo koje ti kaze, i on ti rece: Hajde da idemo za drugim bogovima koje ne znas, i njima da sluzimo, nemoj poslusati sta ti kaze taj prorok ili sanjac, jer vas kusa Gospod Bog vas da bi se znalo ljubite li Gospoda Boga svojega iz svega srca svojega i sve duse svoje. Za Gospodom Bogom svojim idite, i njega se bojte; njegove zapovesti cuvajte, i glas njegov slusajte, i njemu sluzite i njega se drzite." (5.Mojsijeva 13,1-4)