Knjiga o Jovu

(o čovekovoj strpljivosti u najvećim iskušenjima)

 

1. Bio čovek po imenu Jov; dobar i pravedan, koji se Boga bojao, i klanjao od zla.

I rodi mu se  puno dece. I imao je puno stoke, nekoliko hiljada. Taj čovek je bio najveći od svih ljudi na istoku. A sinovi njegovi svaki dan pravili su gozbe, svako svoga dana. A Jov je svaki put prinosio žrtve paljenice, prema broju svih njih, za svaki slučaj, jer je mislio Jov da nisu kojim slučajem hulili na Boga i ogrešili se o njega.

A jedan dan dođoše sinovi Božiji da stanu pred Gospodom, a među njima dođe i Sotona. Pa ga pita Gospod: otkuda on? A Sotona odgovori da obilazi zemlju. I reče Gospod Sotoni:

- Jesi li video slugu moga Jova? Nema onakva čoveka na zemlji, dobrog i pravednog, koji se boji Boga i klanja se od zla.

A Sotona odgovori:

- Eda li se zalud Jov boji Boga? Ne štitiš li ga ti previše, i svo imanje njegovo? Delo njegovih ruku blagoslovio si, ali ako mu uskratiš sve to, garantujem ti da će te psovati.

A Gospod reče Sotoni:

- Dobro, evo predajem ti u tvoje ruke sve što je njegovo, ali njega ne diraj.

I ode Sotona od Gospoda.

A jedan dan dođe glasnik Jovu i kaže da su došli razbojnici i da su sve volove i magarce oteli i čuvare pobili, i da je jedino on ostao živ da dođe da mu javi. Još predhodni nije završio, a dođe drugi i kaže da je grom udario u sve ovce i čuvare i da ih je redom sve spalio, i da je samo on utekao da dođe da mu javi. Dok je on to govorio utrča treći i kaže da su razbojnici došli i oteli sve kamile i pobili kamilare i da je samo on utekao da dođe i da mu javi. Još on nije završio kad utrča četvrti i kaže da su u kući gde su sedeli, jeli i pili njegovi sinovi i kćeri, pao krov od velikog vetra, i da ih je sve pobio, i da je samo on ostao živ da dođe i da mu javi.

Tada ustade Jov skinu haljine svoje, obrija glavu i pade na zemlju, i pokloni se, i reče:

- Go sam izašao iz utrobe matere svoje, go ću se i vratiti onamo. Gospod dade Gospod uze; da je blagosloveno ime Gospodnje.

I tako, uz svu muku koja ga snađe ne sagreši Jov, niti reče išta protiv Boga.

2. Jednog dana opet dođoše pred Boga sinovi Božji, a dođe ponovo i Sotona. I Gospod ga pita:

- Otkuda ti?

- Obilazim zemlju, - odgovori Sotona, a Gospod mu kaže:

- Vide li ti moga sluge Jova? Nema mu ravna na zemlji, tako dobrog i pravednog: koji se Boga boji i klanja se od zla, i još se drži dobrote svoje, premda si me nagovorio da ga upropastim ni za što.

- Kožu za kožu i sve što čovek ima daće za dušu svoju - reče sotona. - Nego pruži ruku i dotakni se kostiju njegovih i mesa njegova, pa ćeš videti da će te psovati u lice.

- Evo ti ga u ruke, ali mu dušu čuvaj, - reče Bog.

I otide Sotona i udari po Jovu, po koži njegovoj. I snađe ga bolest, i izraste mu prišt,  pa je morao da se crepom struže i sedi u pepelu. A žena njegova mu kaže:

- Hoćeš li se još držati dobrote svoje? Blagoslovi Boga, pa umri.

- Govoriš kao luda žena, - odgovori joj Jov, - kako smo dobro primili od Boga, i zlo ćemo isto tako primiti.

I opet ne učini grešku Jov.

I čuše tri njegova prijatelja kakva ga je muka zadesila pa dođoše da ga teše, ali su samo sedeli i ćutali svih sedam dana, jer su videli da je njegov bol bio velik.

3. Prvi progovori Jov, i stade se jadati i kleti dan kada ga je snašlo zlo:

- Proklet da je dan kada sam se rodio; ne gledao ga Bog odozgo i što mi je svanulo  jutro. Što se ne zatvori utroba majke moje da ne vidim muku ovu? Što ne umreh u njoj ili izlazeći iz nje? Zašto me prihvatiše kolena i sise da sisam iz njih, jer bih sada ležao i počivao; spavao bih, i bio bih miran, zajedno sa carevima i knezovima, koji imaše zlata i srebra kojim kuće svoje napuniše. Ili zašto ne bih kao nedonošče, kao dete koje ne ugleda svetlo? Tamo gde bezbožnici miruju, gde počivaju iznemogli, i sužnji gde se odmaraju, gde ne čuju glasa gazde svoga. Mali i veliki onde je, i rob od svog gospodara slobodan je. Zašto se daje svetlost nevoljniku i život onima koji su tužna srca, koji čekaju smrt, a nje nema, i traže je više nego zakopano blago, koji igraju od radosti i vesele se kada grob nađu. Ja sam čovek kome izlaza nema, koga je Bog zatvorio odasvud; kome pre svakog jela dolazi uzdah, a jauk se kao voda razliva, jer čega sam se najviše bojao, to me je i snašlo. Eh, nisam se odmarao, lenstvovao, niti sam miran bio, a dođe strahota.

4. Tada mu odgovori prijatelj Efis da Bog ne kažnjava ispravnog čoveka:

- Ćutao sam da te ne bih zamarao, ali gledam muku tvoju i ne mogu se suzdržati. Eto, učio si mnoge, i pomagao; reči tvoje podizale su posustale mnoge. A sada kada dođe red na tebe, klonuo si i pomeo si se. Nije li pobožnost bila tvoja uzdanica i tvoja dobrota putokaz za nadu i ispravan život? Trgni se, jer nikada nije ispravan čovek nastradao i pravedan propao. Koliko ja znam: koji oru muku i seju nevolju, to i žanju. Od dahtanja Boga ginu i nestaju. Rika lavu, i glas ljutom lavu i zubi lavićima se satiru. Lav gine nemajući lova, a lavići rasipaju se. I reći ću ti nešto što sam čuo dok sam jedne noći razmišljao; strah sam silan osetio, jer duh prođe pored mene kome lice ne poznah, a rekao je: Da li je čovek pravedniji od Boga i čistiji od tvorca svog? On slugama svojim ne veruje, a u anđelima nalazi nedostatke, a kamoli onima kojima je temelj kuće u prahu, koje je lakše satrti nego moljca, koji i kada zauvek nestanu, niko i ne primeti. Slava njihova ne prolazi li s njima? Umiru, ali ne u mudrosti.

5. I nastavi Elifas: bezbožnik propada; a koji se klanja Gospodu, izbavlja se:

- Možeš zvati, a da li će ti se ko odazvati? Kojem ćeš se svecu obratiti? Znaš li da bezumnoga ubija njegov gnev, a ludoga njegova ljutnja. Ja videh bezumnika gde se ukorenio, ali ga odmah prokleh; a sinovi njegovi daleko su od spasenja, satiru se na vratima, ali nema ko da ih izbavi, a blago njegovo kupi drugi. Jer muka ne izlazi iz praha, niti nevolja iz zemlje niče. Nego se čovek rađa na nevolju, kao što iskre iz plamena izleću u vis.

Da sam na tvom mestu, ja bih Boga tražio, i pred Boga bih izneo svoju stvar koji čini stvari velike i neispitane i divne kojima nema broja; koji i pušta dažd na zemlju i šalje vodu na polja; koji podiže ponižene, i žalosne uzvisuje k spasenju; koji rasipa misli lukavih da ruke njihove ne završe ništa; koji hvata mudre u njihovom lukavstvu, i namere opakih obara; onima koji danju nailaze na mrak, i u podne pipaju kao u noći. On izbavlja ubogog od mača, od usta njegovih i od ruke silnika. Tako ima nadanja siromahu, a zloća zatiskuje usta svoja. Blago čoveku koga Bog kara; i zato ne odbacuj karanja svemogućega. Jer on zadaje rane, i zavija ih; on udara, i ruke njegove isceljuju. Iz šest nevolja izbaviće te, ni u sedmoj neće te zlo dotaći. U gladi izbaviće te od smrti, i u ratu od mača. Kad jezik šiba, bićeš skriven, niti ćeš se bojati pustoši kada dođe. Smejaćeš se pustoši i gladi, a nećeš se bojati zveri zemaljskih. Jer ćeš s kamenjem poljskim biti u veri, i zveri će poljske biti u miru s tobom. I videćeš da je mir u šatoru tvom, kućićeš kuću svoju i nećeš se prevariti. Videćeš kako će ti se umnožiti seme tvoje, i porod će tvoj biti kao trava na zemlji. Star ćeš otići u grob kao što se žito svezuje u stog u svoje vreme. Eto, to sam imao da ti kažem, a ti se potrudi da razumeš.

6. A Jov pravdajući svoje jadikovanje prebacuje prijateljima što nisu milostivi:

- Kada bi mogla da se izmeri moja nevolja i na kantar staviti, pretegla bi svaki teg, za koji nemam reči. Jer su strele svemogućeg u meni, a otrov njihov ispija mi duh, strahote Božije udaraju na me. Riče li stoka pored trave ili vode? Jede li se bljutavo bez soli; ima li slasti u ljusci? Eto, sve čega se moja duša nije htela dotaknuti sada mi je jelo u ovoj nevolji. O, kada bi mi se ispunila molba, pa da mi Bog da što čekam. I kada bi hteo satrti me, da mahne rukom i istrebi me. Jer mi je još uteha, ako i gorim od bola niti me žali, što nisam tajio reči svetoga. Kakva je sila moja da bih pretrpio? Kakav li je kraj moj da bih produžio život svoj? Jesam li ja od kamena? Ima li još pomoći za mene; i koliko je daleko ono što bi me pridržalo? Nesretnom čoveku je potrebna milost prijatelja, ali je on ostavio strah svemogućega. Braća moja izneveriše me, kao potoci prođoše; koji su mutni od leda, u kojima se skriva sneg; pa kad se otkrave, oteku; a kad se zagreju, osuše se. Krivudaju, tamo-amo, idu u ništa i gube se, kao putnici iz Teme koji su išli u Sevu pa se pouzdaše u njih, ali se postide što se pouzda u njih, i došavši do njih oni se osramotiše. Tako i vi postaste ništa; videste tragediju moju, i strah vas je. A da li sam vam tražio nešto, ili blaga svoga da mi poklonite, ili da me izbavite iz ruke neprijateljske, ili iz ruke nasilničke iskupite?

Posavetujte me, a ja ću vas pažljivo slušati, da saznam šta sam pogrešio. Kako su jake reči istine, i prejak ukor vaš. Mislite li da će reći ukoriti, i da je govor čoveka bez nadanja vetar? I na sirotu napadate, i kopate jamu prijatelju svome. Zato me sada pogledajte u oči i recite mi da li lažem? Ima li nepravde na jeziku mom, ne razbira li grlo moje zla?

7. Jov da se moli Bogu, ili da se smiluje na njega ili da učini kraj njegovom životu:

- Da li je čovek vojnik na zemlji, a dani koje provodi jesu li nadničarski, pa kao što sluga uzdiše za odmorom i kao što nadničar čeka da svrši tako su i meni dati u nasledstvo meseci zaludni i noći mučne određene mi. Kada legnem, već mislim kada ću ustati, i kada će proći noć, pa se vrtim u krevetu do jutra. Telo moje je bolesno i raspada se, a dani koje provodim prolaze bez nade i ne mogu zamisliti da moje oko neće videti dobra, niti će me više videti onaj koji me je viđao do sada, jer me neće biti. Kao što se oblak razilazi i nema ga, tako i ko siđe u grob, neće izaći. Neće se više vratiti kući svojoj. Zato se ja neću braniti ustima svojim, govoriću o tuzi duha svog i naricati u jadu duše svoje. Kao da sam divlja zver pa si namestio stražu oko mene, pa me plašiš svim i svačim, i raznim utvarama. Zato moja duša više voli smrt nego telo moje. Dojadilo mi je sve; neću doveka živeti. Šta je čovek da ga mnogo ceniš i da mariš za nj? Pa ga srećeš svako jutro, i kušaš ga svaki čas? Kad ćeš me se ostaviti? Zgrešio sam; šta ću činiti, o čuvaru ljudski, zašto si me tako obeležio, te sam sebi teret? Zašto mi ne oprostiš greh moj, i ne ukloniš moje bezakonje, jer ću sad leći u prah, i kad me potražiš, mene neće biti!

8. Tada mu se obrati prijatelj Vildad, koji kaže da je samo pokjanje za Jova put sreći; pošto bezbožnici propadaju:

- Dokle ćeš tako govoriti, jer reči i usta su ti kao silan vetar? Ti misliš da  Bog krivo sudi ili izvrće pravdu? A šta su sinovi tvoji zgrešili njemu te ih je kaznio? Treba da potražiš Boga i pomoliš mu se. Ako si ispravan on će se zauzeti za tebe i prihvatiće tvoje razloge - svaki početak je mali, ali je zato kraj velik. Pitaj naše stare, one koji su prošli sve to, sve će ti reći, jer mi ne znamo ništa, iz neiskustva. Niče li i raste li rogoz bez vode? Ali kada se pokosi, suši se pre svake trave, još dok je zelen. Takve su staze svih koji zaboravljaju Boga, i tako propada nadanje licemera. Njegovo nadanje je kao kuća pauka, nasloniš li se na nju videćeš da nije tvrda, uhvatiš li se za nju videćeš da se ne može održati. Zeleni se na suncu, i uvrh vrta njegovog pružaju se ogranci; žile njegove zapleću se kod izvora, a na kamenitom mestu se šire, ali kada se iščupa iz svog mesta, ono ga se odriče: nisam te video. Eto, to je radost njegovog puta, a iz praha niče drugi, jer Bog ne odbacuje dobroga, kao što ne prihvata ruku zlikovca, pre će napuniti usta tvoja osmehom i usne pevanjem, a one koji ti zavide napuniće ih sramotom, i šatora bezbožničkih neće biti.

9. A Jov odgovori da se sa svemogućim ne može niko prepirati:

- Znam da je tako, i kakav čovek je prav pred Bogom. Ako bi hteo da se prepire s njim ne bi mogao da mu odgovori ni na jedno pitanje. Mudar je srcem i jak snagom, ko se opirao njemu i bio srećan? On premešta planine u gnevu svom a niko ne primećuje; on pomera zemaljsko tlo da joj se stubovi nosači drmaju. I zabranjuje suncu da izlazi, i zvezdama zapoveda. On razapinje nebo sam, i gazi po valovima morskim, on čini stvari velike i neispitane i divne, kojima nema broja. Čak, ide pored mene, a ja ga ne vidim, prođe pored mene, a ja ga ne opazim. Ako li nekoga uhvati, ko će mu narediti da ga vrati? Ko će njemu reći: šta to radiš? Bog se nikada ne usteže da pokaže gnev svoj, i prema najvećim moćnicima ovog sveta. Kako onda mislite da bih se ja s njim raspravljao? Da sam i ispravan neću mu se obratiti, već sudiji svom.

Da ga zovem i da mi se odazove, još ne mogu verovati da je čuo glas moj, jer me je vihorom satro i zadao mi mnogo rana ni za što. Ne da mi da odahnem nego me konstantno puni gorčinom. Kako da mu se suprotstavim silom kada je najsilniji, a na sudu ko će mi svedočiti? Ako li počnem da se pravdam moja usta će me osuditi; ako li kažem da sam dobar, on će pokazati da nisam. A ako sam i dobar, neću znati za to, jer mrzak mi je život moj. Svejedno mi je sve, jer sam zato i rekao: da on i dobrog i bezbožnika kažnjava. Kad bi još ubio bič najedanput, ali se smeje iskušavanju ispravnih. Zemlja se daje u ruke bezbožniku; lice sudija njezinih zaklanja, ako ne on, onda ko? Dani moji biše brži od glasnika; pobegoše, dobra ne videše. Ako li kažem: zaboraviću tugu; ostaviću gnev svoj, i okrepiću se; strah me je od svih muka mojih, znam da me nećeš opravdati. Biću kriv, zašto bih se mučio uzalud? Da se umijem hladnom vodom i da očistim sapunom ruke moje, tada ćeš me zamočiti u jamu da se gade na haljine moje. Jer on nije čovek pa ja da mu odgovaram, da idem s njim na sud; niti ima među nama kmeta da bi stavio ruku svoju među nas dvojicu. Neka odmakne od mene prut svoj, i strah njegov neka me ne straši; tada ću govoriti, i neću ga se bojati; jer ovako ne znam za sebe.

xxx

10. I nastavi Jov da jadikuje:

- Dojadio je duši mojoj život moj; pustiću od sebe tužnjavu svoju, govoriću u jadu duše svoje. Reći ći Bogu: nemoj me osuditi; kaži mi zašto se raspravljaš sa mnom. Je li ti je milo što činiš silu, da odbacuješ delo ruku svojih i svet bezbožnički obasjavaš? Da li i ti vidiš kako vidi čovek? Jesu li dani tvoji kao dani čovečji, i godine tvoje kao vek ljudski, te istražuješ moje bezakonje i za greh moj razbiraš?

Ti znaš da nisam kriv, i nema nikoga ko bi me izbavio iz ruku tvojih. Tvoje ruke su me stvorile i načinile, a ti me sa svih strana onemogućavaš. Seti se da si me od blata napravio i opet ćeš me u prah pretvoriti. Nisi li me kao mleko lio, i kao sir usirio? Stvorio si kosti moje i meso, životom i milošću darivao, i staranje tvoje čuvalo je moj duh. I sakrio si to u srcu svom, ali znam da je to u tebi.

Ako sam zgrešio, opazio si me, i nisi mi oprostio bezakonje moje. Ako sam zgrešio, teško meni, ali ako sam prav, ne mogu podignuti glavu, pun sam sramote videći(videvši) muku svoju.  I kada je podignem, a ti me goniš kao lav i činiš čudesa na meni. Ponavljaš svedočanstva svoja protiv mene, i umnožavaš gnev svoj na meni; vojske tvoje jedna za drugom izlaze na me. Zašto si me izvadio iz utrobe? O da umreh, da me ni oko ne vide; bio bih kao da nikada nisam bio; iz utrobe u grob bih bio odnesen. Nije li malo dana mojih? Prestani, molim te, okani me se, da se malo oporavim pre nego što odem odakle se neću vratiti, u zemlju tamnu i u senku smrtnu, gde nema promene i gde je svetlost kao tama.

11. A prijatelj Sofor mu kaže:

- Zar na mnoge reči nema odgovora; ili će čovek govorljiv ostati prav? Hoće li tvoje laži zatvoriti usta ljudima; i kada se ti rugaš, zar te niko neće posramiti? Jer si rekao: čista je nauka moja, i čist sam pred očima tvojim. Ali kada bi Bog progovorio i usta svoja otvorio na te, i pokazao ti tajne mudrosti, jer ih je dvojinom više, poznao bi da te Bog kara manje nego što zaslužuje tvoje bezakonje. Možeš li ti tajne Božije dokučiti, ili dokučiti savršenstvo svemogućega? To su visine nebeske, šta ćeš učiniti dublje je od pakla, kako ćeš poznati? Duže od zemlje, šire od mora. Da izmeni, zatvori ili sabere, ko će mu braniti? Jer zna on ništavilo ljudsko, i videći nevaljalstvo zar neće paziti? Čovek bezuman postaje razuman, premda se čovek rađa kao divlje magare.

Da ti upraviš srce svoje i podigneš ruke svoje k njemu, ako je bezakonje u ruci tvojoj, da ga ukloniš, i ne daš da nepravda bude u šatorima tvojim, tada ćeš podignuti lice svoje bez mane i stajaćeš tvrdo i nećeš se bojati; zaboravićeš muku, kao vode koja protiče opominjaćeš je se; nastaće ti vreme vedrije nego podne, sinućeš, bićeš kao jutro; uzdaćeš se imajući nadanje, zakopaćeš se, i mirno ćeš spavati. Ležaćeš, i niko te neće plaćiti, i mnogi će ti se moliti. Ali oči će bezbožnicima iščileti, i utočišta im neće biti, nadanje će im biti izdisanje.

12. A Jov kritikuje nadutu mudrost prijatelja i prevazilazi ih u opisu neograničene Božije moći:

- Da, vi ste ljudi, i s vama će i mudrost umreti. I ja imam srce kao i vi, niti sam gori od vas; i u koga nema toga? Na podsmeh sam prijatelju svom, koji kada zove Boga odazove mu se; na podsmeh je pravedni i dobri. Bačen je luč po mišljenju srećnoga onaj koji hoće da popuzne. Mirne su kolibe lupeške, i bez straha su oni koji gneve Boga, njima Bog sve daje u ruke. Zapitaj stoku, naučiće te; ili ptice nebeske, kazaće ti. Ili se razgovori sa zemljom, naučiće te, i ribe će ti morske pripovedati. Ko ne zna od svega toga da je ruka Gospodnja to učinila? Kojemu je u ruci duša svega živoga i duh svakog tela čovečjega. Ne raspoznaje li uho reči kao što grlo kuša jelo? U starca je mudrost, a u dugom vijeku je razum. U njega je mudrost i sila, u njega je savet i razum. Gle, on razgradi, i ne može se opet sagraditi; zatvori čoveka i ne može se otvoriti. Gle, ustavi vode, i presahnu; pusti ih, i prevrću zemljy. U njega je jačina i mudrost, njegov je koji je prevaren i koji vara. On dovodi savetnike u ludilo, i sudije bezumljuje. On razrešuje pojas carevima, i opasuje bedra njihova, on dovodi knezove u ludilo, i obara jake. On uzima besedu rečitima, i starcima uzima razum. On sipa sramotu na knezove, i raspasuje junake. On otkriva duboke stvari ispod tame, i izvodi na videlo sen smrti. On umnožava narode i zatire ih, rasipa narode i sabira. On uzima srce glavarima naroda zemaljskih, i zavodi ih u pustinju gde nema puta. Da pipaju po mraku bez svetlosti i čini da tumaraju kao pijani.

13. Jov opominje svoje prijatelje na pravičnost Božiju:

- Šta vi znate, znam i ja, nisam gori od vas. Ipak bi govorio sa svemogućim, i rad sam pred Bogom pravdati se. Jer vi izmišljate laži, svi ste zaludni lekari. O kada biste ćutali bili biste mudri. Čujte moj govor i slušajte razloge usta mojih. Treba li da govorite za Boga nepravdu ili prevaru da govorite za nj? Treba li da mu gledate ko je? Treba li da se prepirete za Boga? Hoće li biti dobro kad vas stane ispitivati? Hoćete li ga prevariti kao što se vara čovek? Zaista će vas karati, ako tajno ugledate ko je. Veličanstvo njegovo neće li vas uplašiti, i strah njegov neće li vas spopasti? Spomeni su vaši kao pepeo, i vaše visine kao gomile blata. Ćutite i pustite me da ja govorim, pa neka me snađe što mu drago. Zašto bih kidao meso svoje svojim zubima i dušu svoju metao u svoje ruke? Gle, da me i ubije, opet ću se uzdati u nj, ali ću braniti puteve svoje  pred njim. I on će mi biti spasenje, jer licemer neće izaći pred njim. Slušajte dobro besedu moju, i neka vam uđe u uši što ću iskazati. Evo, spremio sam odbranu svoju, znam da ću biti prav. Ko će se raspravljati sa mnom? E da sad umuknem izdahnuo bih. Samo dvoje nemoj mi činiti, pa se neću kriti od lica tvojega: ukloni ruku svoju od mene, i strah tvoj da me ne straši. Potom, zovi me, i ja ću odgovarati; ili ja da odgovorim, a ti mi odgovaraj.

Koliko je bezakonja i greha mojih? Pokaži mi prestup moj i greh moj. Zašto skrivaš lice svoje i držiš me za neprijatelja svoga? Hoćeš li skršiti list koji nosi vetar, ili ćeš goniti suvu slamku, kad mi pišeš gorčine i daješ mi u nasledstvo grehe mladosti moje i ideš za mnom uzastopce? A on se raspada kao trulina, kao haljina koju jede moljac.

14. Tužeći se na ništavnost čoveka, Jov uzalud traži utešnu nadu:

- Kao cvet niče, i otseca se, i beži kao sen, i ne ostaje. I na takoga otvoriš  oko svoje, i mene vodiš na sud sa sobom! Ko će čisto izvaditi iz nečistog? Niko. Izmereni su dani njegovi, broj meseci njegovih u tebi je; postavio si mu među  preko koje ne može preći. Odvrati se od njega da počne dokle ne završi kao nadničar dan svoj. Jer za drvo ima nadanja ako se preseče, da će se još omladiti i da neće biti bez izdanaka; ako i ostari u zemlji koren njegov i u prahu izumre panj njegov, čim oseti vodu, opet napuni i pusti grane kao prisad. A čovek umire iznemogao; i kad izdahne čovek, gde je? Kao kad voda oteče iz jezera i reka opadne i usahne. Tako čovek kada legne, ne ustaje više; dokle je nebesa neće se probuditi niti će se prenuti od sna svoga. O da me hoćeš u grobu sakriti i skloniti me dokle ne utoli gnev tvoj, i da mi daš rok kad ćeš me se opomenuti. Kad umre čovek, hoće li oživeti? Sve dane vremena koji su mi određeni čekaću dokle mi dođe do promena. Pozvaćeš me, i ja ću ti se odazvati; delo ruku svojih poželećeš. A sada brojiš korake moje, i ništa ne ostavljaš za greh moj. Zapečaćeni su u torbici prestupi moji, i zavezuješ bezakonja moja. Zaista, kao što gora padne i raspadne se, i kao što se stena odvali s mesta svoga, i kao što voda spira kamenje i povodanj odnosi prah zemaljski, tako nadanje čovečje obraćaš u ništa. Nadvlađuješ ga jednako, te odlazi, menjaš mu lice i otpuštaš ga. Ako sinovi njegovi budu u časti, on ne zna, ako li u sramoti, on se ne brine. Samo telo njegovo dok živ boluje, i duša njegova u njemu tuži.

15. Efas osuđuje preterane govore i opisuje kakva je nesreća bezbožnikova.

- Hoće li mudar čovek kazivati prazne misli i puniti trbuh svoj vetrom istočnim, prepirući se govorom koji ne pravi pomak i rečima koje nisu ni na što? A ti uništavaš strah Božiji i ukidaš militve k Bogu. Jer bezakonje tvoje pokazuju usta tvoja, ako i jesi izabrao jezik lukav. Osuđuju te usta tvoja, a ne ja; i usne tvoje svedoče na te. Jesi li se ti prvi čovek rodio ili si posle humova sazdan? Jesi li tajnu Božiju čuo i pokupio u sebe mudrost? Šta ti znaš što mi ne bismo znali? Šta ti razumeš što ne bi bilo u nas? I sedih i starih ljudi ima među nama, starijih i od oca tvoga. Male li su ti utehe Božije ili imaš šta sakriveno u sebi? Što te je zanelo srce tvoje i što sevaju oči tvoje te obraćaš protiv Boga duh svoj i puštaš iz usta svojih take reči? Šta je čovek, da bi bio čist, i rođen od žene, da bi bio prav? Gle, ne veruje svecima svojim, i nebesa nisu čista pred očima njegovim; a kamoli, koji pije nepravdu kao vodu? Ja ću ti kazati, poslušaj me, i pripovedaću ti što sam video, što mudraci kazaše i ne tajiše, što primiše od otaca svojih, kojima samijem dana bi zemlja, i tuđin ne prođe kroz nju. Bezbožnik se muči svega veka svog, i nasilniku je malo godina ostavljeno. Strah mu zuji u ušima, u mirno doba napada pustošnik na nj. Ne veruje da će se vratiti iz tame, otsvuda priviđa mač. Tumara za hlebom govoreći; gde je? Zna da je za nj spremljen dan tamni. Tuga i nevolja straše ga, i navaljuju na nj kao car gotov na boj. Jer je zamahnuo na Boga rukom svojom, i svemogućem se opro. Trči ispravljena vrata na nj s mnogim visokim štitovima svojim. Jer je pokrio lice svoje pretilinom, i navaljao salo na bokove svoje. I sedeo je u gradovima raskopanim i u kućama pustim, obraćenim u gomilu kamenja. Neće se obratiti niti će ostati blago njegovo, i neće se raširiti po zemlji dobro njegovo. Neće izaći iz mraka, ogranke njegove osušiće plamen, odneće ga duh usta njegovih. Neka se ne uzda u taštinu prevareni, jer će mu taština biti plata. Pre svog vremena svršiće se, i grana njegova neće zeleneti. Otkinuće se kao s loze nezreo grozd njegov i pipci će se njegovi kao s masline baciti. Jer će opusteti zbor licemerski, i oganj će spaliti šatore onih koji primaju poklone. *Začinju nevolju i rađaju muku, i trbuh njihov sastavlja prevaru.

16. Videvši da ga prijatelji nisu razumeli Jov se jada Bogu:

- Slušao sam mnogo teških stvari; svi ste dosadni tešioci. Hoće li biti kraj praznim rečima i šta te tera prijatelju da tako odgovaraš? I ja bih mogao govoriti kao vi, da ste na mom mestu, a ja na vašem; gomilati na vas reči i mahati glavom na vas, mogao bih vas hrabriti ustima svojim, i micanje usana mojih olakšalo bi bol vaš. Ako govorim, neće odahnuti bol moj; ako li prestanem, hoće li otići od mene? A sad me je umorio; opustošio si sav zbor moj. Navukao si na me mrštine za svedočanstvo; i moja mrša podiže se na me, i svedoči mi u oči. Gnev Božiji rastrže me, škrguće zubima na me, postavši mi neprijatelj; seva očima svojim na me. Razvaljuju usta svoja na me, sramotno me biju po obrazima, skupljaju se na me. Bijah miran i zatr me, i uhvativši me za vrat smrska me i metnu me sebi za obeležje. Opkoliše me njegovi strelci, cepa mi bubrege nemilice, prosipa na zemlju žuč moju. Zadaje mi rane na ranu, i udara me kao junak. Sašio sam kostrijet po koži svojoj, i uvaljao sam u prah slavu svoju. Lice je moje podbulo od plača, na veđama mojim smrtni je sen; premda nema nepravde u rukama mojim, i molitva je moja čista. Zemljo, ne krij krvi što sam prolio, i neka nema mesta vikanju mome. I sada eto na nebu je svedok moj, svedok je moj na visini. Prijatelji se moji podruguju mnom; oko moje roni suze Bogu. O da bi se čovek mogao pravdati Bogom, kao sin čovečji s prijateljem svojim! Jer godine izbrojene navršuju se, i polaznim putem odakle se neću vratiti.

17. Jov vidi oko sebe samo bedu i pred sobom samo grob:

- Duh se moj kvari, dana mojih nestaje; grobovi su moji. Kod mene su oni koji mi se rugaju, i oko moje provodi noći u jadu koji mi zadaju. Daj mi ko će jamčiti kod tebe; ko je taj koji će se rukovati sa mnom? Jer si od njihova srca sakrio razum; zato ih nećeš uzvisiti. Ko laska prijateljima, njegovim će sinovima oči posahnuti. Učinio je od mene priču narodima, i postao sam bubnjenje među njima. Potamnelo je oko moje od jada, i svi udi moji postaše kao sen. Začudiće se tome pravi, i bezazleni će ustati na licemerje. Ali će se pravednik držati svojega puta, i ko je čistih ruku većma (zauvek) će ojačati. A vi vratite se svikolici i hodite; neću naći mudra među vama. Dani moji prođoše, misli moje pokidaše se, što imah u srcu. Od noći načiniše dan, i svetlost je blizu mraka. Da bih se nadao, grob će mi biti kuća; u tami ću prostreti postelju sebi. Grobu vičem: ti si otac moj; crvima: ti si mati moja, ti si sestra moja. I gde je sada nadanje moje? moje nadanje ko će videti? U grob će sići, počivaće sa mnom u grobu.

18. Posle oštrog Jovovog govora, Vildad predviđa neizbežnu propast bezbožnikovu:

- Kada ćete završiti razgovor? Urazumite se, pa ćemo onda razgovarati. Zašto se misli da smo kao stoka? Zašto smo gadni u vašim očima? Koji rastržeš dušu svoju u jarosti svojoj, hoće li se tebe radi ostaviti zemlja i stena se premestiti sa svog mesta? Da, videlo bezbožnih ugasiće se, i iskra ognja njihovih neće sijati. Svetlo će se ugasiti u šatoru njegovom, a žižak će se njegov ugasiti u njemu. Silni koraci njegovi stegnuće se, i oboriće ga njegova namera. Jer će se uvaliti u zamku nogama svojim i naići će na mrežu; uhvatiće ga zamka za petu i savladaće ga lupež. Sakriveno mu je pruglo na zemlji, i klopka na stazi. Otsvuda će ga strahote strašiti i teraće ga uzastopce. Izgladneće sila njegova, i nevolja će biti gotova uza nj. Poješće žile kože njegove, poješće žile njegove prvenac smrti. Iščupaće se iz stana njegova uzdanica njegova, i to će ga odvesti k caru strašnom. Nastavaće se u šatoru njegovu, koji neće biti njegov, posuće se sumporom stan njegov. @ile će se njegove posušiti ozdo, i ozgo će se saseći grane njegove. Spomen će njegov poginuti na zemlji, niti će mu imena biti po ulicama. Odagnaće se iz svetlosti u mrak, i izbaciće se iz sveta. Ni sina ni unuka mu neće  biti u narodu njegovu, niti kakoga ostatka u stanovima njegovim. Čudiće se danu njegovu koji budu posle njega, a koji su bili pre obuzeće ih strah. Taki su stanovi bezakonikovi, i tako je mesto onoga koji ne zna za Boga.

19. Jov se žali na nemislost prijatelja, opisuje svoju veliku bedu, ali na kraju dolazi do blažene istine da njegov spasitelj živi:

- Dokle ćete mučiti dušu moju i satirati me rečima? Već ste me deset puta naružili; nije vas stid što tako navaljujete na mene? Ali ako sam zaista pogrešio, pogreška će moja ostati kod mene. Ako li se još hoćete  da dižete na mene i da me korite mojom sramotom, onda znajte da me je Bog oborio i mrežu svoju razapeo oko mene. Eto, vičem na nepravdu, ali se ne slušam, vapijem, ali nema suda. Zagradio je put moj da ne mogu proći; na staze moje metnuo je mrak. Svukao je s mene slavu moju i skinuo venac s moje glave. Porušio me je odasvuda da me nema; i kao drvo iščupao nadanje moje. Raspalio je na me gnev njegov, i uzeo me je među neprijatelje svoje. Vojske njegove dođoše sve zajedno i nasuše sebi put k meni, i stadoše okolo šatora mojega. Braću moju udaljio je od mene, i znanci moji tuđe se od mene. Bližnji moji, ostaviše me, i znanci moji zaboraviše me. Domaći moji i moje sluškinje gledaju me kao tuđina; stranac sam u očima njihovim. Zovem slugu svoga, a on se ne odaziva, a molim ga ustima svojim. Dah je moj mrzak ženi mojoj, a preklinjem se sinovima utrobe svoje. Ni deca ne haju za me; kad ustanem ruže me. Mrzak sam svima najvernijim svojima, i koje ljubljah postaše mi protivnici. Za kožu moju kao za meso moje prionuše kosti moje; jedva osta koža oko zuba mojih. Smilujte se na me, smilujte se na me prijatelji moji, jer se ruka Božja dotakla mene. Zašto me gonite kao Bog, i mesa mojega ne možete da se nasitite. O kada bi se napisale reči moje! kada bi sastavili knjigu. (Ko sastavlja knjigu muka ljudskih). Pisaljkom gvozdenom i olovom na kamenu za večni spomen kad bi se urezale. Ali znam da je živ moj iskupitelj, i na kraju će stati nad prahom. I ako se ova koža moja raščini, opet ću u telu svome videti Boga. Ja isti videću ga, i oči moje videće ga a ne druge. A bubrega mojih nestaje u meni. Nego bi trebalo da rečete: zašto ga gonimo? kad je koren besede u meni. Bojite se mača; jer je mač osveta za bezakonje; i znajte da ima sud.

20. A Sofar ponavlja rečenicu da radost bezbožnička ne traje dugo:

- Misli moje me nagone da odgovorim, i zato hitam. Čuo sam ukor koji me sramoti, ali će duh iz razuma moga odgovoriti za me. Ne znaš li da je tako otkako je vijeka, otkako je postavljen čovek na zemlji, da je slava bezbožnih zamalo i radost licemerova začas? Da bi mu visina doprla do neba, i glava se njegova dotakla oblaka, nestaće ga zasvagda kao kala njegova; i koji ga vidješe reći će: kuda se djede? Kao san odleteće, i neće se snaći, i isčeznuće kao noćna utvara. Oko koje ga je gledalo neće više, niti će ga više videti mesto njegovo, sinovi njegovi umiljavaće se siromasima i ruke će njegove vraćati šta je oteo. Kosti će njegove biti pune greha mladosti njegove, i one će ležati s njim u prahu. Ako mu je i slatka u ustima zloća i krije je pod jezikom svojim, čuva je i ne pušta je, nego se zadržava u grlu svom, ipak će se lepo njegovo pretvoriti u crevima njegovim, postaće u njemu jed aspidin. Blago što je proždro izbljuvaće, iz trbuha njegova isteraće ga Bog. Jed će aspidin sisati, ubiće ga jezik gujinji. Neće videti potoka ni reka koja reče med i mleko. Vratiće muku, a neće je pojesti; prema blagu biće promena, i neće se radovati. Jer je tlačio i ostavljao uboge, kuće je otimao i nije zidao. Jer nije nigda osetio mira u trbuhu svom, ni što mu je najmilije neće sačuvati. Ništa mu neće ostati od hrane njegove. Zato ne može dobro njegovo trajati. Kad se ispuni izobilje njegovo, tada će biti u nevolji; sve ruke udariće na nj. Kad bi napunio trbuh svoj, posla na nj Bog jarost gneva svog, i pustiće je kao dažd na njega i na jelo njegovo. Kad stane bežati od oružja gvozdenoga, prostreliće ga luk medeni. Strela puštnjena proći će kroz telo njegovo, i svetlo gvožđe izaći će iz žuči njegove; kad pođe, obuzeće ga strahote. Sve će tame biti sakrivene u tajnim mestima njegovim; proždrće ga oganj neraspiren, i ko ostane u šatoru njegovu (pod krovom njegovim) zlo će mu biti. Otkriće nebesa bezakonje njegovo, i zemlja će ustati na nj. Otići će letina doma njegova, rastočiće se u dane gneva njegova. To je dio od Boga čoveku bezbožnom i nasledstvo od Boga za besedu njegovu.

21. Jov odgovara da je ipak bezbožnicima često jako dobro do suda:

- Slušajte dobro reči moje, i to će mi od vas biti uteha. Potrpite me da ja govorim, a kad izgovorim podsmevajte se. Eda li se ja čoveku tužim?  I kako ne bi bio žalostan duh moj? Pogledajte me, i divite se, i metnite ruku na usta. Ja kad pomislim, strah me je, i groza poduzima telo moje. Zašto bezbožnici žive, stare i bogate se? Seme njihovo stoji tvrdo pred njima zajedno s njima, i natražje njihovo pred njihovim očima. Kuće njihove na miru bez straha, i prut Božji nije nad njima. Bikovi njihovi skaču, i ne promašaju; krave njihove tele se, i ne jalove se. Ispuštaju kao stado decu svoju, i sinovi njihovi poskakuju. Podvikuju uz bubanj i uz gusle, vesele se uza sviralu. Provode u dobru dane svoje, i začas slaze u grob. A Bogu kažu: idi od nas, jer nećemo da znamo za putovanje tvoje. Šta je svemogući, da mu služimo i kakva nam je korist da mu se molimo? Gle, dobro njihovo nije u njihovoj ruci: namera bezbožnička daleko je od mene. Koliko se puta gasi žižak bezbožnički i dolazi im tragedija, deli im muke u gnevu svom Bog? Bivaju li kao pleva na vetru, kao prah koji raznosi vihor? Čuva li Bog sinovima njihovim tragediju njihovu, plaća im da osete? Vide li tragediju svoju očima svojim, i piju li gnev svemogućeg? Jer šta je njima stalo do kuće njihove nakon njih, kada se broj meseca njihovih prepirati? Eda li će Boga ko učiti mudrosti, koji sudi visokima? Jedam umire u potpunoj sili svojoj, u miru i sreći. Muzlice su mu pune mleka, i kosti mu vlažne od možda. A drugi umire ojađene duše, koji nije uživao dobra. Obojica leže u prahu, i crvi ih pokrivaju. Eto, znam vaše misli i sudove, kojima mi činite krivo. Jer govorite: gde je kuća silnoga, i gde je šator u kom stanuju bezbožnici? Niste li nikada pitali putnika? i što vam kazaše  nećete da znate, da se na dan pogibli ostavnja zadac, kad se pusti gnev. Ko će ga ukoriti u oči za život njegov i ko će mu vratiti što je učinio? Ako se iznosi u groblje i ostaje u gomili. Slatke su mu grude od doline, i vuče za sobom sve ljude, a onima koji ga pretekoše nema broja. Kako me dakle naprazno tešite kad u odgovorima našim ostaje prevara?

22. Efas osuđuje Jova zbog velikih grehova, govori mu da ne bude slobodan i opominje ga na pokajanje:

- Može li Bogu biti čovek koristan? Sam je sebi koristan čovek mudar. Je li svemogućemu radost ako si pravedan ili mu je dobit ako hodiš bez mane? Hoće li te karati i ići na sud s tobom zato što te se boji? Nije li zloća tvoja velika? i nepravdama tvojim ima li kraja? Jer si uzimao zaloge od braće svoje ni za što, i svlačio si haljine sa golih. Umornoga nisi napojio vode, i gladnome nisi dao hleba. Zemlja je bila čoveka silnoga, i ugledan je sedeo u njoj. Udovice si otpuštao prazne, i mišice sirotima potirao si. Zato su oko tebe zamke, i straši te strah iznenada. I mrak je oko tebe da ne vidiš, i povodanj pokriva te. Nije li Bog na visini nebeskoj - pogledaj gore zvezde, kako su visoko. Ali ti kažeš: šta zna Bog? Eda li će kroz tamu suditi? Oblaci ga zaklanjaju, te ne vidi; hoda po krugu nebeskom. Jesi li zapazio stari put kojim su išli nepravednici, koji se iskoreniše pre vremena i voda se razli po temelju njihovom? Govorahu Bogu: idi od nas. Šta bi im učinio svemogući? A on im je napunio kuće dobra. Ali namera bezbožnička daleko je od mene. Videće pravednici i radovaće se, i bezazleni podsmevaće im se. Da, još nije uništeno doboro naše, a ostatak je njihov proždro oganj. Složi se s njim i pomiri se; tako će ti biti dobro. Primi iz usta njegovih zakon, i složi reči njegove u srcu svom. Ako se vratiš k svemogućemu, opet ćeš se nazidati, ako udaljiš od šatora svoje bezakonje, tada ćeš metati po prahu zlato, a Ofirsko zlato po kamenju iz potoka. I svemogući biće ti zlato i srebro i sila tvoja. Jer ćeš se tada radovati o Gospodu, i podignućeš k Bogu lice svoje. *Molićeš mu se, i uslišiće te, i zavete svoje izvršićeš. Što god naumiš, izlaziće ti; i na putevima tvojim svetleće svetlost. Kad drugi budu poniženi, reći ćeš: da se podignu; i Bog će izbaviti onoga ko je oborenih očiju. Izbaviće i onoga koji nije bez krivice; izbaviće se čistotom ruku tvojih.

23. Iako bez nade, Jov želi da ga Bog izvede na sud:

- Još je tužnjava moja odmet a nevolja je moja teža od uzdaha mojih. O kad bih znao kako bih našao Boga; da odem do prestola njegova, da razložim pred njim parbu svoju, i usta svoja napunim razloga, da znam šta bi mi odgovorio, i razumem šta bi mi rekao. Bi li se prema velikoj sili svojoj preo sa mnom? Ne, nego bi mi pomogao. Ondje bi se pravedan čovek mogao pravdati njim, i oslobodio bih se zasvagda od svoga sudije. Gle, ako pođem napred, nema ga; ako li natrag, ne nahodim ga; ako nalevo radi, ne vidim ga; ako nadesno, zaklonio se, ne mogu ga videti. Ali on zna put moj; kad me okuša, izaći ću kao zlato. Po stopama je njegovim stupala noga moja; puta njegovim držao sam se, i ne zađoh. Od zapovesti usta njegovih nisam odstupao; čuvao sam reči usta njegovih više nego svoj užitak. Ali kad on što naumi, ko će ga odvratiti - što duša njegova zaželi, ono čini. I izvršiće što je naumio za me; i toga ima u njega mnogo, zato sam se uplašio od njega; i kad to mislim, strah me je od njega. Bog je rastopio srce moje, svemogući me je uplašio. Što ne pogiboh pre mraka i što ne sakri mrak ispred mene?

24. Jov govori o zagonetnoj Božjoj popustljivosti prema bezbožnicima:

- Zašto svemogućem nisu sakrivena vremena i koji ga znaju, ne vide dana njegovih. Međe pomiču bezbožni, otimaju stado i pasu; magarca sirotima odgone; u zalogu uzimaju vola udovici; siromahe odbijaju s puta; ubogi u zemlji kriju se svi. Gle, kao divlji magarci u pustinji izlaze na posao svoj ustajući rano na plijen; pustinja je hrana njima i deci njihovoj; žanju njivu i beru vinograd koji nije njihov; golog nagone da noćuje bez haljine, koji se nemaju čim pokriti na zimi, okisli od pljuska u gori, nemajući zaklona, privijaju se k steni. Grabe siroče od dojke i sa siromaha skidaju zalog. Gologa ostavljaju da ide bez haljine, i one koji nose snopove da gladuju. Koji među njihovim zidovima ulje cede i grožđe u kacama gaze, podnose žeđ. LJudi u gradu uzdišu i duše pobijenih viču, a Bog ne ukida toga. Oni se protive svetlosti, ne znajući za puteve njezine i ne staju na stazama njezinim. Zorom ustajući krvnik ubija siromaha i uboga; a noću je kao lupež, oko kurvarovo pazi na sumrak govoreći: da me oko ne vidi. I skriva lice. Prokopavaju po mraku kuće, koje obdan sebi zabilježe; ne znajući za svetlost. Jer je zora njima svima sjen smrtni; ako ih ko pozna, strah ih je sjena smrtnoga. Brzi su kao povrh vode, proklet je dio njihov na zemlji; neće videti puta vinogradskoga. Kao što suša i vrućina grabi vode snežne, tako grob grešnike. Zaboravlja ih utroba materina, slatki su crvima, ne spominju se više; kao drvo skršiće se nepravednik. Združuje s njim nerotkinju koja ne rađa, i udovici ne čini dobra. Grabi jake svojom silom; ostane li koji ne uzda se u život  svoj. Da mu Bog u šta će se pouzdati; ali oči njegove paze na njihove pute. Uzvise se zamalo, pa ih nema; padaju i ginu kao svi drugi, i kao vrh od klasa otsecaju se. Nije li tako? Ko će me uterati u laž i obratiti u ništa reči moje?

25. A Vildad govori: Šta je čovek pred Bogom?

- Vlast je i strah u njega, čini mir na visinama svojim. Vojskama njegovim ima li broja i koga ne obasjava vidjelo njegovo? I kako će čovek biti pravedan pred Bogom? I kako će čist biti rođeni od žene? Gle, ni mesec ne bi sijao, ni zvezde ne bi bile čiste pred njim, akamoli čovek, crv, i sin čovečji, moljac.

26. Jov pokazuje kako on priznaje neobjašnjivu veličanstvenost Božiju.

- Kako si pomogao slabome! kako si izbavio ruku nejaku! Kako si savetovao onoga koji je bez mudrosti i pokazao razum izobila! Kome si govorio te reči i čiji je duh izašao iz tebe? I mrtve stvari stvorene su pod vodama i stanovnici njihovi. Otkriven je pakao pred njim; niti ima pokrivača pogibli. On je razastro sever nad prazninom, i zemlju obesio ni o šta. Zavezuje vode u oblacima svojim, i ne prodire se oblak pod njima. Drži presto svoj, razapinje oblak svoj nad njim.  Među je postavio oko vode dokle ne bude kraj svetlosti i mraku. Stupovi nebeski tresu se i drkću od pretnje njegove. Silom je svojom pocepao more i razumom svojim razbio je besnilo njegovo. Duhom je svojim ukrasio nebesa, i ruka je njegova stvorila prugu zmiju. Gle, to su delovi putova njegovih; ali kako je mali deo što čusmo o njemu i ko će razumeti grom sile njegove?

27. Jov tvrdi da je nevin i pokazuje kako je prolazna sreća bezbožnika:

- Tako da je živ Bog, koji je odbacio parbu moju, i svemogući, koji je ojadio dušu moju, dok je duša moja u meni, i duh Božji u nozdrvama mojim, neće usne moje govoriti bezakonja, niti će jezik moj izricati prevare. Ne dao Bog da pristanem da imate pravo: dokle dišem neću otstupiti od svoje dobrote. Držaću se pravde svoje, niti ću je ostaviti; neće me prekoreti srce moje dokle sam živ. Neprijatelj moj biće kao bezbožnik, i koji ustaje na me, ako bezakonik. Jer kakvo je nadanje licemeru, kada se lakomi a Bog će iščupati dušu njegovu. Hoće li Bog uslišiti viku njegovu i kad na nj dođe nevolja? Hoće li se svemogućemu radovati? Hoće li prizivati boga u svako vreme? Učim vas ruci Božjoj, i kako je u svemogućega ne tajim. Eto, svi vidite, zašto dakle jednako govorite zaludne stvari? To je deo čoveku bezbožnom od Boga, i nasledstvo koje primaju nasilnici od svemogućega. Ako mu se množe sinovi, množe se za mač, i natražje njegovo  neće se nasititi hleba, koji ostanu iza njega, na smrti će biti pogrebeni, i udovice njihove neće plakati. Ako nakupi srebra kao praha, i nabavi haljina kao blata, što nabavi, obući će pravednik, i srebro će deliti bezazleni. Gradi sebi kuću kao moljac, i kao kolibu koju načini čuvar. Bogat će umreti a neće biti pribran; otvoriće oči a ničega neće biti. Stignuće ga strahote kao vode; noću će ga odneti oluja. Uzeće ga vetar istočni, i otići će; vihor će ga odneti smesta njegova. To će Bog pustiti na nj i neće ga žaliti; on će jednako bežati od ruke njegove. Drugi će pljeskati rukama za njim, i zviždeće za njim s mesta njegova.

28. Što priroda skriva, može čovek i da objasni, ali mudrost Božiju ne; put ka njoj strah je Božiji.

- Da, srebro ima žice, i zlato ima mesto gde se topi. Gvožđe se vadi iz praha, i iz kamena se topi mesing. Mraku postavlja među, i sve istražuje čovek do kraja, i kamenje u tami i u sjenu smrtnom. Rijeka ne vre s mesta svojega da joj niko ne može pristupiti; ali se dobije i odlazi trudom čovečjim. Iz zemlje izlazi hleb, i pod njom je drugo, kao oganj. U kamenju je njezinom mjesto safiru, a onde je prah zlatni. Te staze ne zna ptica, niti je vide oko kragujevo; ne ugrozi je mlado zverje, niti njom prođe lav. Na kremen diže ruku svoju; prevraća gore iz dna. Iz stene izvodi potoke, i svašta dragoceno vidi mu oko. Ustavlja reke da ne teku, i što je skriveno iznosi na videlo. Ali mudrost gde se nalazi i gde je mesto razumu? Ne zna joj čovek cene, niti se nahodi u zemlji živih. Bezdan veli: nije u meni; i more veli: nije kod mene. Ne može se dati čisto zlato za nju, niti se srebro izmeriti u promenu za nju. Ne može se ceniti zlatom Ofiraskim, ni dragim oniksom ni safirom. Ne može se izjednačiti s njom ni zlato ni kristal, niti se može promeniti za zaklade zlatne. Od korala i bisera nema spomena, jer je vrednost mudrosti veća nego dragom kamenju. Ne može se s njom izjednačiti topaz Etiopski, niti se može ceniti čistim zlatom. Otkuda dakle dolazi mudrost i gde je mesto razumu? Sakrivena je od očiju svakoga života, i od ptica nebeskih je zaklonjena. Pogibao i smrt govore: ušima svojim čusmo slavu njenu. Bog zna put njezin, i poznaje mesto njezino. Jer gleda do krajeva zemaljskih i vidi sve što je pod svekolikm nebom. Kad davaše vetru težinu, i meriše vodu merom, kad postavljaše zakon daždu i put munji gromovnoj, još je onda vide i oglasi je, uredi je i pretraži je. A čoveku reče: gle, strah je Božji mudrost, i uklanjati se oda zla jest razum.

29. Jov opisuje svoju pređašnju sreću.

- O da bih bio kao pređašnjih meseci, kao onih dana kad me Bog čuvaše. Kad svetljaše svećom svojom nad glavom mojom, i pri svetlosti njegovoj hodao po mraku, kako bijah za mladosti svoje, kad tajna Božja bijaše u šatoru mom, kad još bejaše svemogući sa mnom, i deca moja oko mene, kad se trag moj oblivaše maslom, iz stena mi točaše ulje potocima, kad izlažah na vrata kroz grad, i na ulici nameštah sebi stolicu: mladići videći me uklanjahu se, a starci ustajahu i stajahu, knezovi prestajahu govoriti i metahu ruku na usta svoja, upravitelji ustezahu glas svoj i jezik im prianjaše za grlo. Jer koje me uho čujaše, nazivaše me blaženim; i koje me oko viđaše, svedočaše mi da izbavljam siromaha koji viče, i sirotu i koji nema nikoga da mu pomaže; blagoslov onoga koji propadaše na me, i udovici srce raspevah; u pravdu se obličih i ona mi bijaše odelo, kao plašt i kao venac bijaše mi sud moj. Oko bijah slepcu i noga hromu. Otac bijah ubogima, i razbirah za raspru za koju ne znah. I razbijah kutnjake nepravedniku, i iz zuba mu istrzah grabež. Zato govorah: u svojem ću gnezdu umreti, i biće mi dana kao peska. Koren moj pružaše se kraj vode, rosa bivaše po svu noć na mojim granama. Slava moja podmlađivaše se i u mene, i luk moj u ruci mojoj ponavljaše se. Slušahu me i čekahu, i mučahu na moj svet. Posle mojih reči niko ne progovaraše, tako ih natapaše beseda moja. Jer me čekahu kao dažd, i usta svoja  otvarahu kao na pozni dažd. Kad bih se nasmijao na njih, ne verovahu, i sjajnosti lica mojega ne razgonjahu. Kad bih otišao k njima, shedah u začelje, i bejah kao car u vojsci, kad teši žalosne.

30. Jov opisuje svoju sadašnju nesreću:

- A sada smeju mi se mlađi od mene, kojima otac ne bih hteo biti, niti metnuti sa psima stada svoja. A na što bi mi i bila sila ruku njihovih; u njima beše propala starost. Od siromaštva i gladi samoćavahu bežeći na suva, mračna, pusta i opustošena mesta; koji brahu lobodu po čestama, i smrekovo korenje beše im hrana. Između ljudi behu izgonjeni i vikaše se za njima kao za lupežom. @ivljahu po strašnim uvalama, po jamama u zemlji i u kamenu. Po goromovima rikahu, pod trnjem se skupljahu. Bijahu ljudi nikakvi i bez imena, manje vredni nego zemlja. I njima sam sada pesma, i postah im priča. Gade se na me, idu daleko od mene i ne ustežu se pljuvati mi u lice. Jer je Bog odapeo moju tetivu i muke mi zadao te zbaciše uzdu preda mnom. S desne strane ustaju momci, potkidaju mi noge, i nasipaju put k meni da me upropaste. Raskopaše moju stazu, umnožiše mi muke, ne treba niko da im pomaže. Kao širokim prolomom naviru, i navaljuju preko razvalina. Strahote navališe na me, i kao vetar teraju dušu moju, i kao oblak prođe sreća moja. I sada se duša moja razliva u meni, stigoše me dani mučni. Noću probada mi kosti u meni, i žile moje ne odmaraju se. Od teške sile promenilo se odelo moje, i kao ogrlica u košulje moje steže me. Bacio me je u blato te sam kao prah i pepeo. Vičem k tebi, a ti me ne slušaš; stojim pred tobom, a ti ne gledaš na me. Pretvorio si mi se u ljuta neprijatelja; silom ruke svoje suprotiš mi se. Podižeš me u vetar, posađuješ me na nj, i rastapaš u meni sve dobro. Jer znam da ćeš me odvesti na smrt i u dom određeni svjima živima. Ali neće pružiti ruke svoje u grob; kad ih stane potirati, oni neće vikati. Nijam li plakao radi onoga koji beše u zlu? Nije li duša moja žalosna bila radi ubogoga? Kad se dobru nadah, dođe mi zlo; i kad se nadah svetlosti, dođe mrak. Utroba je moja uzavrela, i ne može da se umiri, zadesiše me dani mučni. Hodim crn, ne od sunca, ustajem i vičem u zboru. Brat postah zmajevima i drug sovama. Pocrnela je koža na meni i kosti moje posahnuše od žege. Gusle se moje pretvoriše u zapijevku, i svirala moja u plač.

31. Jov tvrdi da nije kriv pred Bogom ni pred ljudima:

- Veru učinih s očima svojim, pa kako bih pogledao na devojku? Jer kakav je deo od Boga odozgo i kakvo nasledstvo je od svemogućega s visine? Nije li pogibao nevaljalome i čudo onima koji čine bezakonje? Ne vidi li on putove moje i sve korake moje ne broji li? Ako hodih s lažju ili ako pohita noga moja na prevaru, neka me izmeri na merilima pravim, i neka Bog pozna dobrotu moju. Ako su koraci moji zašli s puta, i ako je za očima mojim pošlo srce moje, i za ruke moje prionulo štogod, neka ja sijem a drugi neka jede, i neka se iskorene izdanci moji. Ako se zanelo srce moje za kojom ženom, i ako sam vrebao na vratima bližnjeg svoga, *neka drugome melje žena moja, i neka se drugi nad njom povijaju, jer je to grdilo i bezakonje za sudije. Jer bi to bio oganj koji bi proždirao do uništenja, i svu bi moju letinu iskorenio. Ako nisam htio doći na sud sa slugom svojim ili sa sluškinjom svojom, kad bi se tužili na mene; jer šta bih činio kad bi se Bog podigao, i kad bi potražio, šta bih mu odgovorio? Koji je mene stvorio u utrobi, nije li stvorio i njega? nije li nas on isti sazdao u materici? Ako sam odbio siromasima želju njihovu, i oči udovici zamutio, i ako sam zalogaj svoj sam jeo a nije ga jela i sirota, jer je od mladosti moje rasla sa mnom kao kod oca, i od utrobe matere svoje vodao sam je; ako sam gledao koga gde gine nemajući haljine, i siromaha gde se nema čim pokriti, ako me nisu blagosiljala bedra njegova što se runom ovaca mojih utoplilo, ako sam izmahnuo rukom na sirotu, kad vidjeh na vratima pomoć svoju, neka mi ispadne rame iz pleća, i ruka moja neka se otkine iz zgloba. Jer sam se bojao osvete Boga, čijem veličanstvu ne bih odoleo. Ako sam polagao na zlato nadanje svoje, ili čistome zlatu govorio: uzdanico moja! Ako sam se veselio što mi je imanje veliko i što mnogo steče ruka moja, ako sam gledao sunce, kad sija, i na mesec, kad ponosito hodi, i srce se moje potajno prevarilo i ruku moju poljubila usta moja, i to bi bilo bezakonje za sudije, jer bih se odrekao Boga odozgo; ako sam se radovao nesreći nenavidnika svojega, i ako sam zaigrao kad ga je zlo zadesilo, jer ne dadoh jeziku svome da greši tražeći dušu njegovu s proklinjanjem; ako ne govorahu domašnji moji: ko bi nam dao mesa njegova? Ne možemo se ni najesti; stranac noje noćivao na polju; vrata svoja otvarao sam putniku; ako sam kao što čine ljudi tajio prestupe svoje i krio svoje bezakonje u svojim nedrima, ako sam i mogao plašiti veliko mnoštvo, ipak od najmanjega u domu bejaše me strah; zato mučah i ne odlažah od vrata. O da bih mogao koga da me sasluša! Gle, želja je moja da mi svemogući odgovori i suparnik moj da mi napiše knjigu. Nosio bih je na ramenu svom, vezao bih je sebi kao venac, broj koraka svojih kazao bih mu, kao knez pristupio bih k njemu. Ako je na me vikala moja zemlja, i berazde njene plakale, ako sam jeo roda njezina bez novca i dosađivao dući gospodara njezinih, mjesto pšenice neka mi rađa trnje, i mjesto ječma kukolj.

I tako se srvšiše reči Jovove.

32. Eliluj objašnjava zašto prekida ćutanje i pored svoje mladosti:

Baš kada prestaše ona tri čoveka odgovarati Jovu, jer se činjaše da je pravedan, Eliluj se razgnevi na Jova što se sam građaše da je pravedniji od Boga; i na tri prijatelja njegova se razgnevi što ne nađoše odgovora i opet osuđivahu Jova. Jer Eliluj čekaše dokle oni govorahu s Jovom, jer bijahu stariji od njega. Pa kad vide Eliluj da nema odgovora u ustima ona tri čoveka, raspali se gnev njegov, i progovori:

- Ja sam najmlađi, a vi ste starci, zato se bojah i ne smijah vam kazati što mislim. Mišljah: neka govori starost, i mnoge godine neka objave mudrost. Ali je duh u ljudima, i duh svemogućeg urazumljuje ih. Veliki nisu uvek mudri, i starci ne znaju uvek šta je pravo. Zato velim: poslušaj me da kažem i ja kako mislim. Eto, čekao sam da vi izgovorite. Slušao sam razloge vaše dokle izviđaste besedu. Pazio sam, ali gle, nijedan od vas ne sapre Jova, ne odgovori na njegove reči. Može biti da ćete reći: nađosmo mudrost, Bog će ga oboriti, ne čovek, nije na me upravio besede, ni ja mu neću odgovoriti vašim riječima. Smeli su se, ne odgovaraju više, nestalo im reči. Čekao sam, ali mene govore, stadoše, i više  ne odgovaraju. Odgovraću i ja za se, kazaću i ja kako mislim. Jer i ja sam pun reči, tesno je duhu i u meni. Gle, trbuh je moj kao vino bez oduške, i raspuklo bi se kao nov mijeh. Govoriću da odahnem, otvoriću usne svoje, i odgovoriću. Neću gledati ko je ko, i čoveku ću govoriti bez laskanja. Jer ne umijem laskati; odmah bi me uzeo tvorac moj.

33. Eliluj kori Jova zbog njegovog pravdanja sebe, jer samo Božija karanja vode spasenju duše.

- Čuj dakle Jove, besedu moju, i slušaj sve riječi moje. Evo sad otvaram usta svoja; govori jezik moj u ustima mojim. Po pravom srcu mom biće reči moje, i misao čistu izrećiće usne moje. Duh Božiji stvorio me je, i dah svemogućega dao mi je život. Ako možeš odgovori mi, pripravi se i stani nasuprot. Evo, ja ću biti umesto Boga, kao što si rekao; od kala načinjen sam i ja. Eto, strah moj neće te strašiti, i ruka moja neće te tištati. Rekao si dakle preda mnom, i čuo sam glas tvojih reči: Čist sam, bez greha prav sam i nema bezakonja na meni. Evo, traži zadjevicu i sa mnom, drži me za svoga neprijatelja. Meće u klade noge moje, vreba po svim stazama mojim. Eto, u tom nisi pravedan, odgovaram ti; jer je Bog veći od čoveka. Zašto se preš s njim, što za sva dela svoja ne odgovara? Jedanput govori Bog i dvaputa; ali čovek ne pazi. U snu, u utvari noćnoj, kad tvrd san padne na ljude, kad spavaju u postelji, tada otvori uho ljudima i nauku im zapećaćava. Da bi odvratio čoveka od dela njegova, i zaklonio od njega oholost; da bi sačuvao dušu njegovu od jame, i život njegov da ne naiđe na mač? I kara ga bolovima na postelji njegovoj, i sve kosti njegove teškom bolešću, tako da se životu njegovu gadi hleb i duši njegovoj jelo najmilije; nestaje tela njegova naočigled, i izmaljaju se kosti njegove, koje se pre nisu videle, i duša se njegova približava grobu, i život njegov smrti. Ako ima glasnika, tumača, jednoga od hiljadu, koji bi kazao čoveku dužnost njegovu, tada će se smilovati na nj, i reći će: izbavi ga da ne otidne u grob; našao sam otkup. I podmladiće se telo njegovo kao u deteta, i povratiće se na dane mladosti svoje, moliće se Bogu, i pomilovaće ga, i gledaće lice njegovo radujući se, i vratiće čoveku po pravdi njegovoj. Gledajući ljudi reći će: bejah zgriješio, i što je pravo izvrnuo, ali mi ne pomaže. On izbavi dušu moju da ne otidne u jamu, i život moj da gleda svetlost. Gle, sve ovo čini Bog dvaputa i triputa čoveku, da bi povratio dušu njegovu od jame, da bi ga obasjavala svetlost živih. Pazi, Jove, slušaj me, muči, da ja govorim. Ako imaš što reći, odgovori mi, govori, jer sam nje rad opravdati;  ako li ne, slušaj ti mene; muči; i naučiću te mudrosti.

34. Eliluj osuđuje slobodne reči Jovove, Svemogući ne izvrće pravdu.

- Čujte, mudri, besedu moju, i razumni poslušajte me. Jer uho poznaje besedu kao što grlo kuša jelo. Razberimo što je pravo, izvidimo među sobom što je dobro. Jer Jov reče: pravedan sam, a Bog odbaci moju pravdu. Hoću li lagati za svoju pravdu; strela je moja smrtna, a bez krivice. Koji je čovek kao Jov da kao vodu pije podsmeh? I da se druži s onima koji čine bezakonje, i da hodi s bezbožnim ljudima? Jer, reče: ne pomaže čoveku da ugađa Bogu. Zato, ljudi razumni, poslušajte me; daleko je od Boga zloća i nepravda od svemogućega. Jer po delu plaća čoveku i daje svakome da nađe prema putu svome. Doista Bog ne radi za zlo i svemogući ne izvrće pravde. Ko mu je predao zemlju i ko uredio vasionu? Kad bi na nj krenulo srce svoje, uzeo bih na k sebi duh njegov i dihanje njegovo; izginulo bi svako telo, i čovek bi se povratio u prah. Ako si dakle razuman, čuj ovo; slušaj glas reči mojih. Može li vladati onaj koji mrzi pravdu? Hoćeš li osuditi onoga koji je najpravedniji? Kaže li se caru: nitkove! I knezovima: bezbožnici? A kamoli onome koji ne gleda knezovima ko su, niti u njega vredu više bogati od siromaha, jer su svi delo ruku njegovih. Umiru začas, i u po noći uskeleba se narod i propadne, i odnese se jaki bez ruke ljudske. *Jer su oči njegove obraćene na puteve čovečje i vidi sve korake njegove. Nema mraka ni sjena smrtna gde bi se sakrili koji čine bezakonje. Jer nikome ne odgađa kad dođe da se sudi s Bogom. Satire jake nedokučivo, i postavlja druge na njihovo mesto. Jer zna dela njihova, i dok obrati noć, satru se. Kao bezbožne razbija ih na vidiku. Jer odstupiše od njega i ne gledaše ni na koje putove njegove; te dođe do njega vika siromahova i ču viku nevoljenih. Kad on umiri, ko će uznemiriti? I kad on sakrije lice, ko će ga vidjeti? I to biva i narodu i čoveku. Da ne bi carovao licemer, da ne bi bilo zamke narodu. Zaista, treba kazati Bogu: podnosio sam, neću više grešiti. A što ne vidim, ti me nauči; ako sam činio nepravdu, neću više. Eda li će po tebi plaćati, jer tebi nije po volji, jer ti biraš a ne on? Ako znaš što, govori. LJudi će razumni za mnom kazati, i mudar će čovek pristati, da Jov ne govori razumno, i da reči njegove nisu mudre. Oče moj, neka se Jov iskuša do kraja, što odgovara kao zli ljudi. Jer domeće na greh svoj bezakonje, pljeska rukama među nama, i mnogo govori na Boga.

35. Eliluj kaže: čovek svojim jadanjem udi sam sebi. Bog pravo sudi.

- Misliš li da si pravo rekao: moja je pravda veća od Božje? Jer si rekao: šta će mi pomoći, kakva će mi biti korist, da ne grešim? Ja ću odgovoriti tebi i drugovima tvojim s tobom. Pogledaj nebo, i vidi; pogledaj oblake, kako su viši od tebe. Ako grešiš, šta ćeš mi učiniti; ili ako se umnože bezakonja tvoja, šta ćeš mu nauditi? Ako si pravedan, šta ćeš mu dati; ili šta će primiti iz ruke tvoje? Čoveku kakav si može nauditi tvoja zloća, i sinu čovečjemu pomoći tvoja pravda. Vapiju od velikoga nasilja kojima se čini, i vičy u nj ruku silnijeh; a nijedan ne govori: gde je Bog, stvoritelj moj, koji daje pesmu noću; koji čini te smo razumniji od zveri zemaljskih, i mudriji od ptica nebeskih. Tamo viču s oholosti zlijeh ljudi, ali ne bivaju uslišeni. Jer Bog ne sluša taštine, i svemogući ne gleda na nju. A kamoli da kažeš: ne vidiš to. Pred njim je sud; čekaj ga. A sad čim te gnev pohodi, nije ništa, niti je gledano na sve što si učinio; zato Jov naprazno otvara usta svoja, i bezumno umnožava reči.

36. Eliluj govori o pravičnosti i veličini Božijoj.

-  Potrpi me malo, i pokazaćuti, jer još ima što bih govorio za Boga. Počeću izdaleka besedu svoju, i pokazaću da je tvorac moj pravedan. Doista, neće biti lažne reči moje, kod tebe je koji pravo misli.  Gle, Bog je silan, ali nikoga ne odbacuje, silan je snagom srčanom. Ne da žnjeti bezbožniku, a nevoljnicima čini pravdu. Ne odvraća od pravednika očiju svojih, nego još s carevima na presto posađuje ih navijek, te se uzvišuju. Ako li su okovani u puta i svezani užima nevoljničkim, tada im napominje dela njihova i bezakonja njihova kako su silna. I otvara im uho da bi se popravili i govori im da se vrate od bezakonja. Ako poslušaju i stanu mu služiti, dovršuju dane svoje u dobru i godine svoje u radosti, ako li ne poslušaju, ginu od mača i umiru s bezumlja, a koji su licemerna  srca, navlače gnev i ne viču kad ih poveže; umire u mladosti duša njihova i njihov život među kurvama. Izbavlja nevoljnika iz nevolje i otvara mu uho u muci. Tako bi i tebe izveo iz teskobe na prostrano mesto, gde ništa ne dosađuje, i mirni sto tvoj bio bi pun pretiline. Ako si zaslužio sud bezbožnički; sud i pravda snađe te. Doista, gnev, je na tebi; gledaj da te ne odbaci u karanju, jer te veliki otkup neće izbaviti. Hoće li gledati na tvoje bogatstvo? Neće ni na zlato ni na kakvu silu blaga tvojega. Ne uziši za noću u koju narodi odlaze na svoje mesto. Čuvaj se da ne pogledaš na taštinu i voliš nju nego nevolju. Gle, Bog je najviši svojom silom, ko je učitelj kao on?  Komu je odredio put njegov? ili ko će mu reći: činiš nepravo? Opominji se da veličaš dela njegova, koji gledaju ljudi. Svi ljudi vide ih, svaki ih gleda izdaleka. Gle, Bog je velik, i ne možemo ga poznati, broj godinama njegovih ne može se dokučiti. Jer on steže kaplje vodene, koje liju dažd iz oblaka njegovih; kad teku oblaci, kaplju na mnoštvo ljudsko, i ko bi razumeo prostor oblacima i grmljavu u šatoru njegovom? Kako prostire nad njim svetlost svoju, i dubine morske pokriva? Tako sudi narodima, daje hrane izobila. Rukama zaklanja svetlost i naređuje koga da sretne, javljajući prema njemu dobru volju svoju, i prema stoci i prema rodu zemaljskom.

37. Veličanstvenost Božija je u oluji, kaže Eliluj.

- I od toga drkće srce moje, i odskače od svojega mesta. Slušajte dobro gromovni glas njegov i govor što izlazi iz usta njegovih. Pod sva nebesa pušta ga, i svetlsot svoju do krajeva zemaljskih. Za njom riče grom, grmi glasom veličanstva svojega, niti što odgađa kad se čuje glas njegov. Divno Bog grmi glasom svojim, čini stvari velike, da ih ne možemo razumeti. Govori snegu; padni na zemlju, i daždu sitnome i daždu silnome. Zapečaćava ruku svakom čoveku, da pozna sve poslenike svoje. Tada zver ulazi u jamu, i ostaje u svojoj loži. s juga dolazi oluja, i sa severa zima. Od dihanja Božijega postaje led, i široke vode stiskaju se. I da se natapa zemlja, natjeruje oblak, i rasipa oblak svetlošću svojom. I on se obrće i tamo i amo po volji njegovoj da čini sve što mu zapovedi po vasioni. Čini se da nađe ili za kar ili za zemlju ili za dobročinstvo. Čuj to, Jove, stani i gledaj čudesa Božija. Znaš li kako ih Bog uređuje i kako sija  svetlošću iz oblaka svoga? Znaš li kao vise oblaci, znaš li čudesa onoga koji je savršen u svakom znanju? Kako ti se haljine ugriju kad umiri zemlju od juga? Jesi li ti s njim razapinjao nebesa, koja stoje tvrdo kao saliveno gvožđe? Nauči nas šta ćemo mu reći; ne možemo od tame govoriti po redu. Hoće li mu ko pripovedati šta bih ja govorio, zaista, bio bih proždrt. Ali sada ne mogu ljudi gledati u svetlost kad sjaje na nebu; pošto vetar prođe i očisti ga; sa severa dolazi zlato; ali je u Bogu strašna slava. Svemoguć je, ne može ga stignuti, velike je sile, ali sudom i velikom pravdom nikoga ne muči. Zato ga se ljudi boje: ne može ga videti nikakav mudrac.

38. Gospodnji govor iz vihora: opisuje čuda stvaranja sveta i vladanja svetom i osuđuje Jovovu brzopletost:

- Ko je to što zamračuje savet rečima nerazumno? Opaši se sada kao čovek; ja ću te pitati, a ti mi kazuj. Gde si ti bio kada sam osnivao zemlju? Kaži ako si razuman. Ko joj je odredio mere - znaš li? Ili ko je rastegao uže preko nje? Na čemu su oslonjena podnožja njena, ili ko joj je metnuo kamen ugaoni? Kad pevahu zajedno zvezde jutarnje i svi sinovi Božji klikovahu. Ili ko je zatvorio more vratima kad kao iz utrobe izide? Kad ga odenuh oblakom i povih tamom; kad postavih na nj uredbu svoju i metnuh mu prijevornice i vrata; i rekoh: dovde ćeš dolaziti, a dalje nećeš, i tu će se ustavljati ponositi valovi tvoji. Jesi li svoga vijeka zapovjedio jutru, pokazao mesto njezino, da se uhvati zemlji za krajeve, i da se rasteraju s nje bezbožnici, da se ona promeni kao blato pečatno, a oni da stoje kao haljina, da se oduzme bezboljnicima svetlost njihova i ruka podignuta da se slomi? Jesi li dolazio do dubina morskih i po dnu propasti jesi li hodio? Jesu li ti se otvorila vrata smrtna i vrata sjena smrtnoga jesi li video? Jesi li sagledao širinu zemaljsku? Kaži, ako znaš sve to. Koji je put k stanu svetlosti, i gde je mesto tami, da bi je uzeo i odveo do međe njezine, i znao staze k domu njezinu? Znaš ti; jer si se onda rodio, i broj je dana tvojih velik. Jesi li ulazio u riznice snežne ili riznice gradne jesi li video, koje čuvam za vreme nevolje, za dan boja i rata? Kojim se putem deli svetlost i ustoka se razilazi po zemlji? Ko je razdelio jazove povodnju i put svetlici gromovnoj? Da bi išao dažd na zemlju gde nema nikoga, i na pustinju gde nema čoveka, da napoji pusta i nerodna mesta, i učini da raste trava zelena. Ima li dažd oca ili ko je rodi kapljice rosne? Iz čije je utrobe izašao led, i ko je rodio slanu nebesku. Da se vode skrivaju i postaju kao kamen i krajevi propasti srastaju? Možeš li svezati južne zvezde na vreme ili kola sa zvezdama njihovim hoćeš li voditi? Znaš li red nebeski? Možeš li ti uređivati vladu njegovu na zemlji? Možeš li dignuti glas svoj do oblaka da bi te mnoštvo vode pokrilo? Možeš li pustiti munje da idu, i da ti kažu: evo nas? Ko je metnuo čoveku u srce mudrost, ili: ko je dao duši razum? Ko će izbrojati oblake mudrošću, i mehove nebeske ko će izliti, da se raskvašen prah zgusne i grude da se slepe?

39. Čuda u životinjskom svetu svedoče o mudrosti Božijoj.

- Loviš li ti lavu lovinu i lavićima trbuh puniš, dok leže u pećinama i vrebaju u zaklonu svom? Ko gotovi gavranu hranu njegovu kad ptići njegovi viču k Bogu i lutaju nemajući šta jesti? Znaš li vreme kad se divokoze koze i jesi li video kada se košute legu? Jesi li izbrojao mesece, dokle nose; znaš li vreme kad se legu? Kako se savijaju, mlad svoju ispuštaju, i opraštaju se bolova? Kako jača mlad njihova, raste po polju i otišavši ne vraća se k njima? Ko je pustio divljega magarca da je slobodan, i remene divljemu magarcu, ko je razdriješio? Ko je mu odredih pustinju za kuću i za stan slatinu. On se smeje vrevi gradskoj, i ne sluša vike nastojnikove. Što nalazi u gorama, ono mu je pića, i traži svaku zelen. Bi li ti jednorog htio služiti; bi li noćivao za jaslama tvojim? Možeš li vezati užem jednoroga da ore; hoće li vlačiti brazde za tobom? Hoćeš li se osloniti na nj što mu je snaga velika, i ostaviti na njemu svoj posao? Hoćeš li se pouzdati u nj da će ti svesti letinu i na gumno tvoje složiti? Jesi li ti dao paunu lepa krila i perje čaplji ili noju? Koji snese na zemlji jajca svoja; i ostavi da ih prah grije; i ne misli da će ih noga razbiti i zver poljska zgaziti; nemilostiv je ptićima svojim kao da nisu njegovi, i da mu trud ne bude uzalud ne boji se. Jer mu Bog nije dao mudrost niti mu je udelio razuma. Kad se podigne u vis, smeje se konju i konjaniku. Jesi li ti dao konju jačinu i okitio vrat njegov rzanjem? Hoćeš li ga poplašiti kao skakavca? Frktanje nozdrva njegovih strašno je; kopa zemlju, veseo je od sile, ide na susret oružju; smeje se strahu i ne plaši se niti uzmiče ispred mača; kad zvekće nad njim tul i seva koplje i sulica; od nemirnoće i ljutine kopa zemlju, i ne može da stoji kad truba zatrubi. Kad truba zatrubi, on vrišti, izdaleka čuje se boj, viku vojvoda i poklič. Eda li po tvome razumu leti jastreb i širi krila svoja na jug? Eda li se na tvoju zapovest diže u vis orao, i na visini vije gnezdo? Na steni stanuje i bavi se, navrh stene, na tvrdu mestu. Odatle gleda hrane, daleko mu vide oči. I ptići njegovi piju krv, i gde su mrtva telesa onde je i on.

I tako odgovarajući Gospod Jovu reče: Ko se prepire s Bogom, hoće li ga učiti; koji kudi Boga, neka odgovori na to.

Tada Jov odgovori: Gle, jasam malen, i šta bih ti odgovorio? Mećem ruku na usta svoja. Jednom govorih, ali neću odgovarati; i drugom, ali neću više.

40. Gospod opet odgovarajući Jovu iz vihora opisuje svoju moć:

- Opaši se sada kao čovek; ja ću te pitati, a ti mi kazuj. Hoćeš li ti uništiti moj sud; hoćeš li mene osuditi da bi sebe opravdao? Je li u tebe mišica kao u Boga; grmiš li glasom kao on? Okiti se sada čašću i veličanstvom, u slavu i krasotu obuci se. Prospi jarost gneva svog, i pogledaj sve ponosite, i obori ih. Pogledaj sve ponosite, i ponizi ih, i potru bezbožnike na mestu njihovu. Zatrpaj ih sve u prah, i poveži im lice na skrivenom mestu. Tada ću te i ja hvaliti da te čuva desnica tvoja. A gle, slon, kojega sam stvorio s tobom, jede travu kao vo; gle, snaga muje u bedrima njegovim, i sila mu je u pupku trbuha njegova; diže rep svoj kao kedar, žile od jaja njegovih spletene su kao grane; kosti su mu kao cevi mesinga, zglavci kao poluge gvozdene. On je prvo između djela Božijih, tvorac njegov dao mu je mač. Gore nose mu piću, i svo zverje poljsko igra se onde. U hladu leže, u gustoj trsci i u glibu. Granata drveta zaklanjaju ga sjenom svojom, i opkoljavaju ga vrbe na potocima. Gle, ustavlja reku da ne teče, uzda se ta će ispiti Jordan gubicom svojom. Hoće li ga ko uhvatiti na oči njegove; zamku mu provući kroz nos? Hoćeš li mu provući situ kroz nos ili mu šiljkom provrteti čeljusti? Hoće li te mnogo moliti, ili će ti laskati? Hoće li učiniti veru s tobom da ga uzmeš da ti bude sluga doveka? Hoćeš li se igrati s njim kao sa pticom, ili ćeš ga vezati devojkama svojim? Hoće li se njim čistiti drugovi; razdeliti ga među trgovce? Hoćeš li mu napuniti kožu šiljcima i glavu ostvama? Digni na nj ruku svoju; nećeš više pominjati boja. Gle, zaludu je nadati mu se; kad ga samo ugleda čovek, ne pada li?

41. Nastavi Gospod:

- Nema slobodnog koji bi ga probudio; a ko će stati preda me? Ko mi je pre dao što, da mu vratim? Što je god pod svijem nebom, moje je. Neću  mučati  o udima njegovim ni o sili ni o lepoti stasa njegova. Ko će mu uzgrnuti gornju odeću - k čeljustima njegovim ko će pristupiti? Vrata od grla njegova ko će otvoriti - strah je oko zuba njegovih! Krljušti su mu jaki štitovi spojeni tvrdo. Blizu su jedna do druge da ni vetar ne ulazi među njih. Jedna je za drugu prionula, drže se i ne rastavljaju se. Kad kiha kao da munja seva, a oči su mu kao trepavice u zore. Iz usta mu izlaze luževi, i iskre ognjene skaču. Iz nozdrva mu izlazi dim kao iz vreloga lonca ili kotla. Dah njegov raspaljuje ugljevlje i plamen mu izlazi iz usta. U vratu mu stoji sila, i pred njim ide strah. Udi mesa njegova spojeni su, jednostavno je na njemu, ne razmiče se. Srce mu je tvrdo kao kamen, tvrdo kao donji žrvanj. Kad se digne, dršću junaci, i od straha očišćuju se od grijeha svojih. Da ga udari mač, ne može se održati, ni koplje ni strela ni oklop. NJemu je gvožđe kao pleva, a mesing kao trulo drvo. Neće ga poterati strela, kamenje iz praće njemu je kao slamka; kao slama su mu ubojne sprave, i smije se bačenom koplju. Pod njim su oštri crepovi, stere sebi oštre stvari u glibu. Čini, te vri dubina kao lonac, i mora se muti kao u stupi. Za sobom ostavlja svetlu stazu, rekao bi da je bezdana osedela. Ništa nema na zemlji da bi se usporedilo s njim, da bi ostvareno bilo da se ničega ne boji. Što je god visoko prezire, car je nad svim zverima.

42. Jovovo pokajanje. Bog ga pravda i blagosilja više nego pre.

- Znam da sve možeš, i da se ne može smesti što naumiš. Ko je to što zamračuje savet nerazumno? Zato kažem da nisam razumevao; čudesno je to za me, te ne mogu znati. Slušaj kad izgovorim, i kad zapitam, kaži mi. Ušima slušah o tebi, a sada te oko moje vidi. Zato poričem, i kajem se u prahu i pepelu.

A kad Gospod izgovori one reči Jovu, reče Gospod Elifasu: raspalio si gnev moj na tebe i na dva priajtelja tvoja što ne govoriste o meni pravo kao sluga moj Jov. Zato sada uzmite sedam teladi i sedam ovnova, i idite k sluzi mome Jovu i prinesite žrtve paljenice za se, i sluga moj Jov neka se pomoli za vas, ja ću doista pogledati na nj da ne učinim s vama po vašoj ludosti, jer ne govoriste o meni pravo kao sluga moj Jov. 

I tako otide Elifas i Vildad i Sofar i učiniše kako im zapovedi Gospod. I pogleda Gospod na Jova. I Gospod povrati što beše uzeto Jovu pošto se pomoli za prijatelje svoje. I umnoži Gospod Jovu dvojinom sve što beše imao. I dođoše k njemu sva braća njegova i sve sestre njegove i svi pređašnji znanci njegovi, i jedoše s njim u njegovoj kući i žaleći ga tešiše ga za svo zlo što beše Gospod pustio na nj, dadoše mu svaki po novac i po grivnu zlatnu. I Gospod blagoslovi pošljedak Jovov više nego početak, te imaše četrnaest iljada ovaca  i šest iljada kamila i iljadu jarmova volova i iljadu magarica. I imaše sedam sinova i tri kćeri. I prvoj dade ime Jemima, a drugoj Kesija, a trećoj Kerenapuha. I ne nahođaše se u svojoj zemlji tako lijepih devojaka kao kćeri Jovove, i otac im dade nasledstvo među braćom njihovom. I poslije prožive Jov sto i četrdeset godina, i vidje sinove i unuke do četvrtoga koljena.

I umre Jov star i sit života.


portalIzlaz na portal         Predhodna stranica         Na pocetak ove stranice