Prirodno je da se ponekad osvrnemo na prošlost i analiziramo bolna iskustva i brige. Prevrćući sećanja u glavi ponovno i ponovno, nadamo se da ćemo otkriti neki novi detalj koji smo ranije prevideli, da ćemo doći do novih uvida i shvaćanja koji će nam pomoći da smanjimo teskobu, pomirimo se i krenemo dalje.

Međutim, ovaj prirodni proces samopreispitivanja često ode predaleko i krivim putem. Tako umesto da postignemo emocionalno olakšanje, skloni smo unedogled odigravati istu uznemirujuću scenu u glavi iznova i iznova, što nas čini još tužnijima, besnijima i uzrujanijima svaki put kad to radimo.

Ponavljamo scene bolnog raskida i gotovo kirurški seciramo svaku nijansu tog zadnjeg razgovora, prolazimo kroz svaku sitnicu poslednjih trenutaka prije nego što smo iskusili traumu i gubitak. Ili, naprimer, oživljavamo sve sastanke na kojima nas je šef kritikovao pred kolegama i zamišljamo sve moguće scenarije i načine kako smo mogli bolje odreagirati, bolje odgovoriti, sukobiti se i slično. Poriv za prisećanjem može se pojaviti u svakom trenutku, okupirajući naše misli dok putujemo na posao, kada se tuširamo, dok pravimo večeru ili dok se pokušavamo posvetiti radu. I pre nego što shvatimo, naše raspoloženje je uništeno i osećamo se ranjivije nego ikad.

Prisećanje se smatra neprikladnim oblikom samopreispitivanja jer pruža nekoliko novih uvida u prošle događaje, ali to samo pojačava emocionalnu i psihološku bol koju već osećamo. Možda se čini očitim da je proces prisećanja emocionalno uznemirujući, međutim ono što je manje vidljivo su značajni rizici i prijetnje koje takvi procesi predstavljaju za naše mentalno i fizičko zdravlje.

As talno vraćanje u prošlost stvara začarani krug koji nas vrlo lako može zarobiti. Potreba za prisećanjem i analiziranjem može postati zavisnost, tako da što se više prisećamo na neki način se osećamo i više primorani da nastavimo s tim procesom.

Prisećanje povećava verovatnost da postanemo depresivni, a može i produžiti trajanje depresivnih epizoda i stanja kad ih već imamo.

Ako zapnemo u bolnoj prošlosti, veći je rizik da postanemo zavisni od alkohola. Ljudi često piju da bi skrenuli misli sa svoje tuge i razdražljivosti, koje su opet rezultat turobnih misli.
Prisećanje je takođe povezano s poremećajima u ishrani. Mnogi koriste hranu da bi se lakše nosili s neugodnim osećajima koje sećanja nose.

Prisećanje potiče negativno razmišljanje. Ako provodite previše vremena koncentrirajući se na loše i uznemirujuće događaje, to može negativno uticati na našu uopštrenu percepciju života tako da počnemo sve druge aspekte života doživljavati u lošem svetlu i očekujući najgore.

Prisećanje takođe usporava rješavanje bilo kakvih životnih problema. Na primer, jedno istraživanje je pokazalo da su žene koje su pronašle kvržicu na dojci ,a sklone su opsesivnom prisećanju, čekale dva meseca duže da bi zakazale termin za pregled od žena koje nisu sklone prisećanju.

Prisećanje nas čini osetljivijima na stres do te mere da povećava rizik od kardiovaskularnih oboljenja.

Prekid začaranog kruga

Prisećanje treba da se tretira gotovo kao zavisnost i najbolji način da se rešite ''neodoljive privlačnosti'' crnih misli je da naglo i u potpunosti prestanete s konstantnim povratkom u prošlost. Konkretno, moramo se istrenirati da sami sebe uhvatimo što brže možemo čim počnemo s prisećanjem, i da nađemo načine da skrenemo i okupiramo misli s nečim drugim što će nam odvratiti pažnu s objekta prisećanja.

Bilo šta će pomoći. Bilo da je reč o gledanju filma, vežbanju, ispunjavanju križaljke ili igranje neke igrice. Uglavnom, sve što zahteva koncentraciju će nas prisiliti da prestanemo s prisećanjem. Ako budete uporni u sprečavanju prisećanja da se odigravaju u vašoj glavi i ne potičući tu zavisnost, vremenom će se potreba za ponovnim razmatranjem prošlosti smanjiti.

Zapamtite da je cilj uvek ispred vas, nikad iza!